ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Сваки ће народ дан свог васкрса славити“ – Ђура Јакшић

Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми нико у роду са другог злочина не буде осуђен…

Беше Велики четвртак 1849. године.

Народ се искупио на бденије и побожним срцем ишчекиваше да се молитва са свећеникових усана захори. Двери се отворише, а из њих лаганим и озбиљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио.

У руци је држао златан крст.

У црним очима светлео му је огањ, чело му беше бледо, образи румени — светли пламен побожности и одушевљења преобразио је све што обично беше у створу његову; задркташе му усне, у сувој руци затрепта светлост златног крста.

Глас му је стрепио:

— Синови православне цркве! Синови народа! Синови слободе!… Вашу браћу потискоше душмани народа нашега: обале Бегеја, Мориша и Тисе црвене се од крви њихове! Книћанин је побеђен, Микло је погинуо!… Ах, страсна је недеља, изгибе цвет народа нашега!…

На те је речи клонуо народ, сузе му се ледише по глатком мермеру, а од груди се мермер стварао. Жене су дрктале од страха. Само младићи стискаваху песнице, нестрпељиво чекајући свршетак злокобне беседе.

— Христос, спаситељ људи, народа и векова, ове је страсне седмице испио горку чашу да својом крвљу у крв свију народа и свију векова улије аманет: једнакости, братства и слободе.

— Идите, гините за слободу! Гоните угнетача њена!… Идите, помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшега за вас и за род човечји!…

На Велики петак освануло је пет стотина косача, мрка погледа, чврсте деснице. Ма који спахија у земљи маџарској обрадовао би се овакој моби, али сад стрепљаше, јер то не беше гомила жетелаца, него чета дивљих осветника, која не тражаше богате њиве да их покоси, него да их својом и душманском крвљу ороси…

Ето, драги пријатељу, са тога ми доброга оца осудише на смрт.

Са те големе кривице његове морао сам и ја оставити нејаку браћу и родбину и тумарнути у свет, где никога нисам братом и пријатељем назвати смео… Бежао сам, а нисам знао куда… И други су бежали… Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко ритова, шума, преко погорелих села лутао је безглаван народ… А, међутим, опет изгледаше као једна једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!… Каткада је по седам-осам стотина кола застало да се у каквоме риту или шуми одморе. Изгледаше као чета дивљих Авара, с том једном разликом што у нашој гомили не беше ниједног ратника. Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне.

Једно вече се издалека чула рика топова. Хуји и тутњи, кâ оно тежак облак што у ваздуху риче и бесни, надимајући горостасне груди, тражи најлепше долине да их ледом мржње своје уништи и упропасти.

Застрављена гомила не дисаше — слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из размрскане деснице чупају.

После се утиша све. И ноћ, и ваздух, и рика топовска — све је занемело. Рањеник, коме су немилостиви лекари кост по кост из малаксалога тела чупали, издахнуо је; па сад они који су га до смрти мучили, дођоше да му чело мртве главе мртвачку свећу запале.

Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!… Најпре ти свуку и кошуљу са слабог тела; а кад се после на њихову прагу смрзнеш, они те покривају — свиленим покровом…

Последњи отпор српски у Банату беше на Томашевцима. Мало се јунака скупило да голему силу маџарску са свога огњишта потисну — ал’ залуд борба! Брат до брата, пријатељ до пријатеља, са убојним оружјем у руци паде.

Бледа лица на црвеној крви, мртве руке превиле се преко студенога гвожђа… Дивна студија за увенчане живописце пређашњих векова!

И Маџарима се сажалило, те из чистог саучешћа запалише хиљаду томашевачких кућа. Ни цркву нису поштедели: нека и она светли синовима православне вере!…

Наша је гомила видела пламен; осећала је да је то мртвачка свећа на гробу српских витезова!…

Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика:

— Ево бесних, наоружаних Маџара!

Гомила занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи… Док не стиже и нов карван сиротих српских бегунаца, и из стотину грла се захори:

— Маџари! Маџари!

Сад је тек настала права забуна. Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку… а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског…

Ја сам ступио у други кикиндиски баталијун; онде ми и браћа од стрица као својевољци служаху.

Био сам у биткама. Видео сам дим и пламен, слушао сам звеку сабаља, звиждање танади, рику топова… Гледао сам поноћ како је по хиљаду запаљених кровова осветљује својим пламеном, који чак до у небо шиба.

Видео сам јунакâ. Гледао сам малене српске четице где, као плеву, развеју читаве баталијуне Маџара… О, веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијег народа од српскога… али ни несрећнијег!… Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце…

Ал’ доћи ће дан… и сваки ће народ дан свога васкрса славити!

.

„Успомене“  Ђура Јакшић

Проза – Ђура Јакшић

Advertisements

Information

This entry was posted on 12. априла 2014. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: