ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Србија у црном

Зашто сви режими у Србији функционишу на исти начин?

Када се бори за освајање власти, српски политичар обећава брда и долине, увођење система одговорности, ојачавање институција правне државе, покретање привреде и ефикасно економисање, бољу социјалну заштиту… Како се устоличи на власти – саопштава да се нажалост сусрео са неочекиваним проблемима, да је стање много горе него што је изгледало…

И нико и никад га не позива на одговорност за лажи или барем за непознавање материје о којој је ономадне, током предизборне кампање онако самоуверено рецитовао!? Народ му „верује“ да боље не може јер и није народ него раја, која се плаши да заузме место које јој у демократским друштвима припада; због тога раја радије трпи и чека бољег агу, за кога се неосновано нада да ће бити бољи од претходног…

Или још чешће, чак и када схвати да је преварено, бирачко тело, онај део који је гласао за новог вожда одбија да призна сопствену грешку, већ постаје агресиван у одбрани своје погрешне одлуке и наставља да следи слепца – све покушавајући да оствари неки ситни ћар пре неминовног слома… И тако до следећих избора и следећег „вожда“ који се намеће као решење.

Са таквим политичарима и таквим бирачким телом – ово чему данас сведочимо је неминовност. Такви политичари да би уопште функционисали, морају да имају подршку неког снажног.

Слободан Милошевић се уздао у подршку већине српског народа за коју је мислио да је непресушна и вечита, па је бахато правио грешке које су довеле до рапидног опадања исте, а полтрони којима се окружио нису се усуђивали да му на пад популарности укажу. Па се тако десило да му на крају „Спаси Србију и убиј се Слободане, Слободане…“ не скандира само групица дангуба на стадиону, већ је почела да им терцира половина Србије.

Човек кога је „петооктобарско догађање народа“ довело на власт – Војислав Коштуница, поновио је грешку претходника. Наоружан ерудицијом, традиционалним поштењем које краси српског домаћина и познат као „једини који сме да нас погледа у очи“ – Коштуница је (ваљда) умислио да ће „народ“ чучати под прозором његовог кабинета и заштитнички реаговати на све интриге политичких противника.

Зоран Ђинђић је знао да неће, па се потрудио да подршку за макијавелистичку политику коју је намерио да води, потражи код оних који су га и устоличили поред победника над Милошевићем – странаца. Неспорно интелигентан, амбициозан, са даром да анализира и прагматичан у решавању проблема – Ђинђић једну ствар ипак није схватио: Они на основу чије подршке је две године владао Србијом, овај део света гледају као anusmundi– место настањено нижим облицима живота који очајнички траже гувернера/губернатора.

На прву назнаку да није задовољан односом својих евроатлантских пријатеља према Србији, па у будућности планира да води неку своју, од њихове воље нешто независнију политику – премијер Србије Зоран Ђинђић је платио главом.

Он је био последњи на листи српских вођа (мислим на оне који су били у прилици да врше власт) који је макар у траговима имао нешто налик на лични интегритет; сви након њега су обични клијенти страних влада и њихових обавештајно-безбедносних служби. Те владе и службе, да би могле да врше стварну власт у земљама попут Србије, у њима морају да развију мрежу сарадника. Они се по правилу регрутују међу људима који су незадовољни својим статусом у србијанском друштву. А незадовољних је да се не лажемо – много.

Једну врсту незадовољника смо поменули раније – оне који су изгубили „бенефите“ за које су убеђени да им по месту рођења и „друштвеном положају“ припадају. Јер, перјанице бескласног друштва и заговорници диктатуре пролетаријата су стварно умислиле да по иностранству студирају ради нас осталих и на нашу ползу, да им држава плаћа студијска путовања, организује изложбе и инсталације да би нама – незнавеном плебсу касније препричали шта су све „тамо“ видели и доживели, да су баш они прави и аутентични представници Срба који треба да нас репрезентују на журкама на Крањској гори или домјенцима у Лисинском…

Свесни да им се привилегије тешко могу вратити у овом животу, свесни да је на власт узјахао исти тип људи („гледа мајмун себе у огледало“), ти људи, увек жељни туђег новца и пажње коју он обезбеђује, прионули су на израду „пројеката“ за ухлебљење уз страни казан.

Како је време колонијализма неповратно прошло, нови власници планете су одлучили да у земљама за чију експлоатацију су заинтересовани инсталирају институције „меке моћи“ такозване „невладине организације“ – удружења која бајаги не финансирају владе земаља (јер би тако било јасно чији интереси се штите) већ „фондације за развој људских права и демократије“.

Које опет, функционишу тако што одређене владе власницима фондација и компанијама на чијем су ови челу додељују уносне послове, а ови се посредно реванширају финансирајући НВО које су експоненти интереса тих влада.

Дакле, када се неко изјашњава против НВО, он не говори против удружења пензионера, риболоваца или студената машинства, већ су предмет његове фрустрације НВО које у Србији представљају интересе страних влада и других центара моћи, редовно на штету српског националног интереса.

Када неко протестује против активности Фонда за хуманитарно право, он не протестује против истраживања ратних злочина, већ протестује против тенденциозног истраживања – искључиво ратних злочина за које су осумњичени извесни Срби.

Када неко протестује против Хелсиншког одбора у Србији, он не протестује против Соње Бисерко као особе којој је брат смртно страдао борећи се против крајишких Срба за државу коју је сматрао својом домовином; њена туга и мотивација за осветом су разумљиви сваком нормалном човеку. Онај ко протестује против гђе Бисерко и њене НВО – буни се против чињенице да држава Србија не само толерише већ и финансијски потпомаже особу која је као експонент интереса суседне државе одликована од стране председника те државе, човека који је пред камерама рекао да „Срби од хрватске земље могу добити само онолико колико могу однијети на својим опанцима“.

Када неко протестује против Жена у црном он не протестује против борбе за равноправност жена, већ протестује против бахатог и нескривеног (неки би рекли искреног ) антисрпског и антисрбијанског деловања.

Јер у свим цивилизованим и демократским државама света, рушење уставног поретка је тешко кривично дело. Истицање пароле „Ја признајем Косово“ на јавном и одобреном скупу је провокација намењена изазивању реакције државних органа, које по правилу мора бити релативно насилно и за државу компромитујуће у очима „наших евроатлантских партнера“. Дакле, ако полиција ћутке пређе поред истицања ове пароле, грађанима Србије шаље поруку да је признање „косова“ готова ствар (само није јавно објављена), а ако интервенише – изазваће проблеме у другом најважнијем министарству (МИП) и најезду амбасадора и отправника послова најутицајнијих „партнера“… Дакле, како се политичари (који су дужни да доносе одлуке) по правилу праве блесави, командири полицијских јединица се најчешће одлучују да се не мешају у свој посао.

А то немешање изазива револт и фрустрацију већине Срба, од којих се опет већина задовољава гунђањем у браду, а мањи број узме лаптоп преда се па зафејсбучи неке од најодвратнијих псовки и предлога шта би тим који „признају косово“ требало радити… А онда на сцену ступа Фејсбук одељење МУП Републике Србије, хапси дојучерашњег колегу и оног што дели србомрзачке атесте, експресно демонстрирајући обученост и спремност својих оперативаца да се супротставе високотехнолошком криминалу.

Што нас коначно доводи до сврхе активности и постојања ове и сличних НВО, а који гласи: Јел’ видите да нам не можете ништа? Па кад већ не можете да нас победите – било би паметно од вас да нам се придружите…

А то је стварни циљ оваквих НВО, и тако се ненасилно мења свест циљне групе – у овом случају Срба.

 

Драгослав Павков

Извор: Преврат

Подаци

This entry was posted on 12. априла 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: