ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Последња линија одбране

„Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.“
[„Завештања Стефана Немање“, Миле Медић]

 Да ли знате период историје дужи од 30 год. a да у њему Срби нису били на неки начин страдални? Вековима нас прогоне, убијају на најсвирепији начин, силују,  отимају, ваде органе и продају, одузимају територије, прекрштавају, забрањују нам веру, гурају туђе и стране идеологије, измишљају нове нације (бошњаке, црногорце, македонце, хрвате …) који сем новог имена немају ништа друго јер су им имена и презимена српска, јер пишу, читају и говоре српски,  јер су им преци срби православне вероисповести, јер су им најзнаменитије личности којима се диче Срби …  Желе да не видимо, да не размишљамо, свака слобода мисли је забрањена, намештају нам злочине,  мењају нам историју, поништавају нам свест. Бомбардују нас по не знам који пут, наравно за наше добро, умањују наше жртве а жртве наших звери пропорционално увећавају и праве невинима. А онда наступа оно „најлепше“, кад заврше са отвореном рафалном паљбом, са геноцидом над људским разумом, кад нам затворе било какву могућност за маневар спаса, стављају нас у руке политичког олоша и шљама који нам наметну.

То је истина времена у коме живимо, делује безизлазно, изгледамо беспомоћно, али то може да помисли само онај ко не познаје српску душу, само онај ко не зна да је Србин најжилавији кад га доведеш до последње линије одбране, јер се онда у њему поново буди дух предака, у његовим жилама се јавља крв уснулих старина. Тада нема назад, нема више сагињања, понижавања,  пропадања, јер то не дозвољавају пробуђени гени великана, војсковођа, генерала, писаца, родољуба и оног најважнијег, светосаваца.  Јаве се сећање на кости предака који почивају на Косову, Кајмачалану, Дрини, Куманову, Албанији, Крфу, Солуну, Церу, Марици, Мојковцу, Велбужду, Колубари …  А онда Србин зна да мора да испуни завет, завет косовских јунака, завет цара Лазара, завет Светом Сави.

Давно је Јован Дучић рекао и написао „верујем у Бога и у Српство“. А то је рекао јер Српства нема без Бога, а оно што нам се догађа, догађа нам се јер су нам вође људи који верују само у материјално. Морам да признам да они имају неку чудну храброст, јер ја никад не бих могао и имао храбрости да због пар лажних тренутака славе своје поколење ставим на стуб срама и проклетства, али они ваљда у том страшном заносу славе помисле да су краљеви па се поистовете, aли као и увек са погрешним. A ови наши су се поистоветили са Лујем XV(1710 – 1774) краљем француске па и они као и он кажу  „после мене потоп“.

Ако неко и сумња или размишља шта је исправно чинити, има једноставан одговор. Нека помисли шта би му рекао и посаветовао онај који га највише воли. А ко је особа која те највише воли?  Па мајка.  Нико не воли као мајка. Нико не жели боље, него мајка своме чеду. А историја је записала шта кажу српке мајке. У нама треба увек да одзвањају речи мајке Јевросиме:

„Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
немој сине изгубити душе,
боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“

Када овако говори српска мајка ко се сме одрећи Српске земље, ко се сме одрећи Косова, ко сме да стави на своја поколења вечни крст проклетства и Јудин белег. Србин мора да зна да неко може да отме, али оно што је отето биће и враћено. Али Србин нема права да се одрекне. Моменат када човек схвати „да се част не може одузети, част се може само изгубити“ је последња линија одбране а ево шта о томе опет каже онај који вас највише воли, мајка.

Мајка Ивана на одру П.П.Његоша каже:

„Браћо Његуши соколови, брђани. Није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег и српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.

Ја сам била и сада сам најсретнија српска мајка, када ми је Бог даривао тебе, мој вазда прелијепи сине, који си био најлепши међу најлепшима, не само тијелом него и душом. Ја ваистину Божју, никад нећу за тобом заплакати, јер кад бих то учињела ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лепог узео …“

Мали су људи који не слушају своје претке, који се не воде заветима свога рода, који мајку не остављају поносну. Они кратко трају, јер и сам живот је кратак. Али остављају нешто велико. Остављају велику срамоту, остављају најтежи крст срама својим потомцима.

Не дозволите да вас завара лажна слика њиховог живота, не доводите себе у сумњу шта је исправно,  живите часно, биће те испуњени. Размислите о речима Далај Ламе, који је на питање шта га је највише изненадило о човечанству, одговорио:

„Човек! Јер он жртвује своје здравље како би зарадио новац, тада жртвује новац како би оздравио, а онда је толико забринут за будућност да не ужива у садашњости, а резултат тога је да не живи ни у садашњости ни у будућности, живи као да никад неће умрети, а потом умире као да никада није стварно ни живео.“

У овој последњој реченици је садржан њихов живот. Они никада нису стварно ни живели. Зато немојте никад сумњати у исправност часног живота, не смете проћи овај живот тако као да нисте живели. Јер се човек ни у гробу не може сакрити од своје истине, а да је то непобитно прочитаћу вам још један део завештања великог жупана српског Стефана Немање:

„Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба.  Што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати“

Ненад Благојевић

Извор: Фонд стратешке културе

Advertisements

Information

This entry was posted on 13. априла 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: