ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Стање заробљеног ума

Документарни филм „Стање ума – психологија контроле“ (State of Mind: The Psychology of Control), премијерно приказан на сајту Prison planet (након чега је званично пуштен у продају у DVD и Blu-ray издању), представља остварење чији је значај тешко преценити.

Филм приказује процес којим је моћна елита успела да веома успешно моделује умове људи тако да они изгубе практичну способност контроле властитих судбина, остајући потпуно несвесни функционисања технологије моћи која делује у форми новог, невидљивог тоталитаризма.

Аутори филма су режисери и активисти Џејмс Лејн (James Lane) и Крис Ејмери (Chris Emery) а филм „Стање ума“  је њихов други заједнички  пројекат, реализован након експлозивног документарног филма „Племенита лаж: Оклахома Сити 1995.“ (A Noble Lie: Oklahoma City 1995), снимљеног за исту продукцијску кућу (Free Mind Films).

Филм „Стање ума“ прављен је са јасним осећањем да је за будућност људског рода од највеће важности да почне да препознаје невидљиве силе које их контролишу и програмирају. Синтеза знања, увида и објашњења која се у филму износе, откривају да је највећи део онога у шта верујемо заправо – брижљиво осмишљена масовна обмана која се утискује у нашу свест и моделује нашу подсвест, предиктивно програмирајући људски род. Филм испитује науку контроле која је еволуирала током генерација, тако да диктатори, силници и корпоративни луткари могу профитирати од нашег незнања и ропства. Испод наковња школског система,  медија и индустрије забаве, рођена је нова популација робова, потпоно неспособна да сагледа реалност и своје место и улогу у њој.

„Стање ума“ разоткрива тајне манипулације кроз шокантне историјске и актуелне примере, од древних корена контроле људског понашања до њене пуне зрелости у експериментима контроле ума које обављају обавештајне агенције и други центри за спровођење манипулација, откривајући план за будућност као научно-технолошки тоталитаризам у коме не само да нестаје хоризонт људског света већ и сам човек.

Амбиција аутора филма се у потпуности исцрпљује у потреби да се што већи број људи упозна са скривеном технологијом моћи која чини да тоталитарне процедуре функционишу комплементарно са демократијама западних друштава, институционалним  и културолошким обрасцима на којима Нови светски поредак заснива своје крунске доказе о томе да говора о тоталитаризму нема нити га може бити. Непрофитна премијера на интернет каналу „Призон планет“  и постављање на Јутјуб каналу, убедљиво сведоче о очајничкој потреби аутора да увиди изложени у филму продру до нивоа разумевања и освешћења што већег броја људи. Непостојање другог мотивационог нивоа (новац, награде, признања) од предавања знања, оно је што овај покушај чини и необично дирљивим.

Аутори су свесни да гаранција у борби против зла које нас је окружило са свих страна – једноставно нема. Глобалитаристички смртоносни обруч све јаче и брже стеже на самоуништење програмирано заглупљено човечанство, обамрло у медијском трансу и  матриксу у коме су технологија и наука без савести изједначени са прогресом. Свест о оном што се догађа и слободна воља да се на то не пристане су последња линаја одбране: уколико се веома брзо не пробуди отпор великог броја људи према свеопштој контроли ума која се спроводи на свим нивоима друштва, људи ће постати андроиди који неће никада говорити ништа што би било у супротности са општеприхваћеним ставовима и вредносним системом, погубним за човечанство у најдубљем, онтолошком смислу.

Ричард Гроув (Richard Grove), историчар и форензичар, писац је сценарија за филм, а о „стању ума“ говоре доктори, психолози, психијатри, команданти одељења за психолошки рат војске САД: Едвард Грифин (G. Edward Griffin), Даг Валентајн (Doug Valentine), Шарлота Изербит (Charlotte Iserbyt); Џон Рапапорт (John Rappoport); Курт Хаскел (Kurt Haskell), Кеј Бич (Kaye Beach), као и новинар Алекс Џонс (Alex Jones који је својим упорним разобличавањем агенде новог светског поретка највише допринео  разумеавању методологије и конкретних потеза глобалиста) дају у филму одговоре на питања: Да ли смо програмирани? Да ли су наши умови под контролом? У којој мери и од кога? Шта то значи за будућност човечанства?

Производња сагласности

Тријумф контроле ума остварен у нашем времену почива на три стожера: употреби и променама језика (у орвелијанском смислу – прозводњи новоговора, политички коректног говора и двомисли), образовног система и медија. Социјална контрола и програмирање која спроводе социјални инжењери константно су усмеравана на форматизацију базичних одлика људског понашања, какве су навике, као и неговању конформистичког односа према животу. Форматизацијом навика омогућено је да систем вампирски исисава енергију појединца стављајући је у погон за покретање новог циклуса све веће моћи. Педагогија покоравања ауторитету и онеспосбљавања појединца за преиспитивање и критичко мишљење реализована је путем школског система, медија, и ПР индустрије а преломни тренутак у историји реализован је спрегом политичке моћи и корпорацијских интереса са ПР индустријом и медијима, након чега је широм отворена могућност да се делује иза сцене манипулишући јавним мнењем.

Инаугуратор ових стратегија био је Едвард Бернез, двоструки нећак Сигмунда Фројда. Пет стотина година након што је Макијавелији (Niccolo Machiavelli) написао своју расправу о систематској научној обмани маса, Бернез је започео са својом праксом научно засноване обмане јавности упознавши се претходно са увидима психоаналитичке теорије личности чији је творац био његов ујак, Сигмунд Фројд. Бернез је невероватно добро схватио  да разумевање механизама и мотива групног мишљења омогућава успостављање контроле и владавину масама према вољи професионалних пропагандиста а да масе тога никада не постану свесне.

Бернезов је и „изум“  употребе медијских потенцијала у коришћењу визуелних симбола као инструмената у процесу који је добио назив Производња сагласности. У својој књизи „Пропаганда“, Бернез је редефинисао демократско друштво у складу са интересима владајућих и економски доминантних слојева. Свесна манипулација навикама и мишљењем маса постала је његова најважнијија компонента а задатак је поверен онима које је Бернез назвао „невидљивом владом“  која  има на располагању техничка средства којима се јавно мњење може креирати. Злоупотреба, “кварење” језика  је неопходно да би ови процеси били успешни. Креирање групних ставова постале су базичне за вођење политичких кампања и дизајнирање непријатеља. Производња сагласности заснована на деловању корпоративистичких унисоних медија омогућила је у међувремену да се глобализациони процеси одиграју по правилима која одговарају амбицијама моћи.

Шема злоупотребе психологије коју је Бернез осмислио састојала се у претварању дубоких ирационалних људских потреба у исконструисане жеље чиме је створен конзумент  новог типа који је веровао да купујући и подржавајући као грађанин оно што му Бернез продаје или намеће у смислу политичке оптике, изражава своју аутентичну личност. Бернез никада није крио да није демократа. Према обичном грађанину, који је био његов купац, није гајио никакво поштовање  већ  одвратност и гађење. За њега је он био Глупи Џек, док је он био Паметни Еди који зна да не постоји ништа људско што се не може експлоатисати ако се не дозволи да човек тога постане свестан. Посматрање Гаусове криве и сазнање да је количник интелигенције просечног американца 100, довели су га до убеђења да људи који се баве односима са јавношћу припадају интелектуалној елити, која треба да својим богатим клијентима помогне да манипулишу масама једноставно користећи психологију.

Продаја ратова као хуманитарних интервенција, још је једна важна димензија доприноса оца пропаганде. За време Првог светског рата, Бернез је радећи у америчком Комитету за јавно информисање (CPI) –паковао, рекламирао и продавао рат под формулом: Начинимо свет сигурним за демократију, успоставивши модел по коме ће маркетиншке стратегије за потоње ратове, све до данашњих бити примењиване. Ангажован 1951.године од компаније Јунајтид Фрут која је била незадовољна тиме што је новоизабрани председник Гватемале Јакобо Арбенз Гузман  дао неке од компанијиних некоришћених плантажа банана сељацима, Бернез је у време макартистичке антикомунистичке помаме успео  да убеди америчку публику, штампу као и ЦИА-у да је политика Гузмана води у правцу комунистичке револуције. Ови напори директно су водили бруталној војној интервенцији са трагичним последицама: уследиле су  деценије тираније у Гватемали под којом су стотине хиљада Маја индијанаца излагане расејању, тортури и смрти.

Научни менаџмент

Почетком двадесетог века започеће ера експертизације чему су нарочито допринели научни радови Фредерика Винслоуа Тејлора, човека опседнутог ефикасношћу и стандардизацијом не само фабричке производње већ и читавог друштва, које је, по његовом мишљењу било неопходно ревулиционисати у складу са технолошким напретком. Свест и навике људи постали су плен обраде по принципима научног менаџмента према коме је изведена промена система образовања, културни и вредносни систем и индивидуализам је убрзано нестајао са хоризонта друштвено пожељних идеала и неопходних премиса ауторефлексије човека као бића слободе. Моћ појединца успешно  је почела да се преусмерава у правцу користи за неког трећег, ко се и не појављује на сцени.

Научни менаџмент је почео да ради на инжињерингу реалности, да ствара концепте који у физичкој реалности не постоје и да их потом импелементира у људска „срца и умове“.

Реалне животне потребе уступале су место инжињерингом обликованим и у подсвест убаченим „потребама“. Идентитет човека је почео да се сужава и усклађује са менаџерски успостављеним идеалом продуктивности и ефикасности чији је крајњи исход претварање човека у људски ресурс и пуки шраф у машинерији државе.

Следећи корак који су социјални инжењери предузели било је планско и програмирано довођење човека у стање константне бриге за будућност. Идеалан метод за спровођење овог циља препознат је у хегеловој дијалектичкој тријади провученој кроз оптику социјалног инжињеринга: креира се проблем који људе уводи у стање страха и панике у којој људи безупитно прихватају унапред спремна решења по мери моћи. Савремена употреба Хегеловог дијалектичког метода у циљу контроле људи ослања се на успех фолс флег операција и пројектовању тероризма као безобалног непријатеља. У условима фабриковане економске кризе, безочна и безобзирна пљачка ресурса, укидање радних места и бизниса, овај метод је омогућио глобалистима да помоћу планираног и контролисног хаоса приватизују и присвоје највећи део планете.

Ко нас контролише?

Проблематизација питања: ко нас контролише, у филму „Стање ума“ реконструише логику моћи као еугеничку у својој основи, методама и крајњим циљевима. Нови светски поредак се реализује као научни тоталитаризам којим глобалитаристи испуњавају сан научника- еугеничара који су своје теорије развијали током протеклих 200 година, углавном у Енглеској, Немачкој и САД.

Банкарима – баронима пљачке, британској краљевској породици, индустријалцима у Енглеској и САД, ништа није могло одговарати више од научне елаборације њихових погледа на свет оличених у теорији еволуције Чарлса Дарвина. Непосредно пошто се ова теорија појавила уследио је настанак псеудо науке – еугенике, која је своју легитимацију препознала у комбинацији теорија Томаса Малтуса, Чарлса Дарвина и Херберта Спенсера: социјалном дарвинизму и идејама по којима само најспособнији преживљавају у свету у коме је подела на супериорне и инфериорне расе, класе, народе и групе природна и у коме само супериорни „преживљавају“ и улазе у нов еволуциони ланац. Будући да функционише као модус операнди елите, еугеника се данас имплементира у законске норме највећег броја држава у свету (наметање ГМО, одузимање права на воду, мандаторна вакцинација…) Генетика, биометрика, еугеника, компјутерска наука, од својих почетака развијане су као средства за тоталну контролу човечанства.

Стварање интернационалног труста мозгова као савремене верзије јањичара

У филму „Стање ума“, посебна пажња посвећује се књизи из 1966.године која је препозната као  најзаначајнија књига за разумевање праве природе дешавања у нашем времену. У питању је „Трагедија и нада“, Керола Квиглија (Carroll Quigley), професора са унивирзетита Џорџтаун, који свој подухват назива „Правом историјом света нашег времена“ (како стоји у поднаслову).

Књига „Трагедија и нада“на око хиљаду страница документује и декодира праву историју као преузимање светских процеса од стране владајуће елите стациониране у Британији која користећи модел „доминације пуног спектра“ управља иза сцене светским догађајима: финасира долазак комуниста на власт у Русији 1917,  успон фашиста  али и  демократа и републиканаца у САД, како би се одржала илузија о демократији и учешћу народа у политичким изборима.

Финансирање ових процеса имало је за коначни циљ стварање глобалноог друштва или Новог светског поретка у коме је елита изузузета од свих закона и правила. Успех ове операције почивао је на стварању интернационалног труста мозгова као савремене верзије јањичара. Најбољи студенти из читавог света су привучени, стипендирани, програмирани  и иницирани како би могли да прузму контролу владиних, корпоративних и медијских система у земљама широм света.

У књизи Квигли детаљно описује тајно друштво, делимично финансирано од стране банкара Централне банке, лорда Ротшилда, покренуто од стране Сесила Роуза и предвођено лордом Алфредом Милнером и људима окупљеним око „Часописа за спољне послове“, које Квигли назва: „Милнерова група“. Последњом тестаментарном опоруком Сесила Роуза, спонзорирано је друштво  „Пилгрим“ које је себи ставило у задатак да Америка и Енглеска оформе глобални труст мозгова са задтком успостављања глобалне контроле коју је требало реализовати поделом на две радне групе: групу Билдерберг и Трилатералну комисију.

Преузимање образовног система и његово обликовање по Пруском моделу

Образовни систем се, у скалду са агендом коју је успоставила Милнрова група, развијао по пруском моделу који је у 19. веку усвојила пруска влада са циљем да моделује људе тако да послушно и беспоговорно служе држави. Успешност овог модела почивала је на делу пруског психолога Вилхелма Вунта, једног од утемељивача модерне психологије који је сматрао да људско биће не поседује душу те да се може програмирати, попут аутомата. У пруском образовном моделу постојала су три типа образовања: један за интелектуалну  елиту; други за слуге  интелектуалне елите, такозване професионалце: докторе, правнике итд. док је трећи намењен масама.

Операционално условљавање, кондиционирање (под утицајем бихејвиориста Ивана Павлова и Б.Ф.Скинера, психолога који је сматрао да људи немају слободну вољу) постало је принцип по коме је обликовано обавезно образовање у САД. Школе су постале институције за тренинг деце како би постала „људски ресурси“ – каже у филму Шарлота Изербит, бивши виши саветник у Министарству за образовање САД – и ту нема никаквог говора  о образовању. Деца се тренирају како би омогућила повећање профита за глобалисте. Треба, међутим знати да након што кондиционирање постане основ едукације – цивилизација умире“.

Временом је право образовање замњено илузијом образовања. Пажљивом имплементацијом програма, фаворизовањем специјалистичког знања, производњом теорија и увођењем тестова, створена је класа „интелектуалаца“ који пристају уз систем ма шта се у њему одигравало. „У  школе је уведен систем „политички коректних“ информација, тако да у америчком образовном систему никада не можете да сазнате, на пример, на који начин су се језуити инфилтрирали у све верске системе; какав је обим пљачке изведене током крсташких ратова и слично. Уместо тога, непрекидно се повећава степен лажи и погрешних интерпретација којима се прекраја прошлост по мери моћи. Обавезно образовање је постало  ништа друго до школа за слуге система“ каже у филму Ричард Гроув, писац сценарија за филм „Стање ума“. Имплементацијом Новог светског поретка, заглупљивање постаје глобални феномен.

Контрола образовања функционисала је као један од базичних метода којима су велике фондације, изузете од плаћања пореза (Карнегијева, Рокфелерова, Фордова…), преузеле образовање и спроводиле програмирање индивидуе. Фондације нису издавајале тако велике своте новца из филантропских побуда, већ како би промениле мишљење, свест народа, кроз једну или две генерације својих стипендиста. Створена је армија модерних јањичара, програмирана да реализује агенду Новог светског поретка.

Иако се образовање показало веома ефективним у контроли људског понашања, далеко од очију јавности вршена су истраживања најразличитијих метода контроле ума. Британска империја основала је Институт Тависток, како би проучавала контролу ума, научно прокопала пут до људског понашањња и своје увиде у форми приручника за контролу ума проследила владама и корпоративним ентитетима.

Институт Тависток, финансиран новцем Рокфелерове фондације, укључен је у сваки ниво социјалног инжињеринга.

МК Ултра

Након Другог светског рата отпочео је широк спектар експеримената који су спровођени над људима. Егзодус нацистичке интелигенције  (1932-1945) из Немачке омогућио је да се експерименти ставе под кишобран националне безбедности САД. Након денацификације, овим научницима дат је нови идентитет и они су постали водећи људи у институтима и на факултетима широм Америке., Енглеске и Канаде.  Вернер фон Браун је постао водећи научник НАСА-е а стизали су и научници који су изводили медицинске експерименте и екперименте контроле ума у концентрационим логорима.

ЦИА је успоставила серију програма којима је операција довођења  (Операција Пејпрклип) и денацификације омогућена. Десетине хиљада нацистичких научника ангажовано је након тога на програмима контроле ума и метода тортуре, војне науке, шпијунирања и надгледања. Зло нацизма трансплантирано је у САД и Енглеску, у којој је еугеника заправо рођена. Медицинске методе развијене у концентрационим логорима пренете су у САД.  

Тајни програм за истраживање контроле ума „МК ултра“ који је спроводио Сидни Готлиб по директивама Алена Даласа покренут је раних 50. година а званично је престао са радом 1973. године. Програм је спроведен на великом броју америчких и канадских грађана, без њиховог пристанка. Званични документи ЦИА-е описују МК УЛТРА као “кишобран” пројекат са 149 ‘потпројеката’ од којих су се многи бавили тестирањем илегалних дрога за потенцијалну употребу на терену, употребом електронике  као  и могућностима активирања “људског организма даљинским управљачем”. Током трајања пројекта главни циљ био је  испирање мозга појединаца како би постали курири и шпијуни без икакве свести о себи. Међу методама коришћене су хипноза, депривација сна, вербално и сексуално злостављање и друге форме тортуре.

Пројекти попут „Плаве птице“ или „Артичоке“, тестирали су могућност прављења Манџуријског кандидата – супер војника, контролу мисли војника  на бојном пољу, а истражвана је и могућност креирања камиказа.

Амерички грађани константно су без знања и упозорења коришћени за експерименте најразличитијих врста. Саветодавни комитет који је 1994,године, образован од стране Била Клинтона са циљем да испита број пројеката који су се заснивали на  примени јонизирајућег зрачења на људска бића, утврдио је да је између 1945-1974 спроведено 40000 експеримената. Неки од експеримената, финансирани из буџета САД, извођени  су на случајно одабраним пацијентима у које је, без њиховог пристанка, убризгаван плутонијум.

Психијатар, Др. Колин Рос, у филму „Стање ума“ тврди да се методи контроле ума усавршавају и примењују у затвору у Гвантанамо Беју: депривација сензоријалног апарата, депривација сна, „waterboarding“, методи за промену система веровања, сексуализација истраге, употреба халуциногена и дрога.

Др. Доналд Јуин Камерон водећи светски психијатар током педесетих година прошлог века: председник америчке психијатријске асоцијације (1952-1953), Канадске психијатријске асоцијације, психијатријске асоцијације Квебека   као и председник Светске психијатријске асоцијације, радио је на установљавању процедура испирања мозга које се су се обављале у оквиру програма МК Ултра.

Финансиран од стране ЦИА-е и бројних других организација фронта, провео је године истражујући и експериментишући са техникама промене понашања у институту Алан Меморијал у Канади (финансиран од  Рокфелерове фондације) у коме су се реализовали веома окрутни експерименти који су се одвијали у оквиру три подручја (3 Д) која је Камерон назвао: (1) терапија сна; (2) психичка вожња  (психијатријска процедура у којој су пацијенти подвргавани сталном понављању исте аудио поруке упућене на траци како би променили своје понашање. Истовремено су им давани лекови који изазивају парализу мишића као што је Кураре како би били неспособни да се одупру овом поступку); (3) „депатернинг“ – брисање личности (даване су огромне дозе електроконвулзивне терапије (ЕЦТ) у комбинацији са великим дозама психоделичних дрога (као што је ЛСД).

Намера је била да се сломи личност субјекта – и успостави нова личност. У третману брисања личности („депатернинг“), пацијентима су даване огромне дозе електрошокова, учесталије (100 пута) и интензивније (6 пута) које су настављале да се примењују. Након ових третмана пацијентима је потпуно „брисана“ личност и свест о себи  да би потом уз помоћ барбитурата држани у стању сна или полу сна  по недељу дана и у том стању непрекидно им је пуштана иста порука са аудио трака у циљу програмирања нове личности.  Екперименти су извођени на пацијентима који би у Институт долазили због прегледа и терапије и спровођени су против њихове воље.

Операције „Поноћни климакс“, програмирање лажних сећања, производња мултиплих личности у оквиру програма „Манџуријски кандидат“, потврђују да нема никакве етичке, финансијске или законске препреке раду на програмирању ума које релизују највише рангирани  психијатри у оквиру пројеката обавештајних агенција.

На саслушању које је поводом пројекта МК ултра спровео Конгрес  САД, психијатар Џулс Ромејн, који је сведочио у корист ЦИА-е изјавио је: „Ми сада можемо узети човека и уколико нам се да довољно времена ми ћемо га едуковати да убије своју мајку и оца и поједе их у супи“.

Данас се програмирање и контрола ума реализују  у условима бескрајних могућности примене софистицираних електронских технологија, медија и оружја за неокортикални рат. Свет постаје у електронски концентрациони логор у коме се  човек претвара у безлични биообјект, погодан за сваку врсту експлоатације, апсолутно незаштићен пред сајбер-системом који преузима апсолутну контролу. Систем глобалног технотронског фашизма, користи најновије информационе и телекомуникационе технологије као средство контроле ума, свакодневно и неометано.

Аутори филма, као и научници и теоретичари који у њему говоре, свесни су да нема никаквих гаранција за успех у борби против зла које нас је окружило са свих страна. Сагледавање метода програмирања систематично изнесено у филму „Стање ума“ и поклоњено гледаоцима снагом акомулираног знања помаже у активирању процеса мишљења које је  од пресудне важности за успостављање снажних жаришта отпора. Јасно је: уколико не повратимо способност да мислимо, постављамо питања и  пружамо отпор неће бити апсолутно ничега да нас заштити од многих лица зла.

.

Биљана Ђоровић

Извор: Печат

Advertisements

Information

This entry was posted on 27. априла 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: