ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Гносеологија у Православној и пост-Православној култури

„Више од хиљаду година након Рођења Христовог, изникла је јерес схоластичких латинских богослова, који су желели да сједине философију Аристотела са Хришћанским богословљем. Поред свега, нису опонашали Свете Учитеље ране Цркве, који су учинили да се философија уклапа са богословљем; Схоластици су учинили супротно, чинећи да се Јеванђеље и Света Хришћанска Вера уклапају у учења философа Аристотела. 

Из овог источника је изникло у латинској цркви толико много јереси у богословљу о Светој Тројици, толико много изопачења Јеванђелских речи и Апостола, толико много нарушавања Светих Канона и Васељенских, Божанских Сабора и коначно толико много кварења и кривотворења Светих Тајни.“

 Еустратиос Арђенти[1]

 .

Увод

„Нико никад није видео Светитеља како напушта библиотеку или собу за предавања.“

 Мати Габријела

Гносеологија се ме дефинисати као наука знања и наш метод сазнања, начин  на који ми сазнајемо ствари, метод који користимо да знамо о стварности и да је схватимо. Гносеологија има веома различите облике у Православним друштвима у односу на оне, који се налазе у савременим Западним, то јест, пост-Православним друштвима. Које су тачно разлике? .

Пост-Православна гносеологија

„Између краја 11. и краја 12. века, све се променило на Западу.“

Ив Конгар

Један од најјаснијих примера ових разлика у откривању и примени знања јесте у успону универзитета на Западу. Иако су универзитети постојали у паганском („класичном“) свету, под Православним Хришћанским утицајем, почели су да се постепено затварају у првим вековима после Христа, пошто нису могли да помогну духовно. [2]

Тако су многи, ов великих Светитеља четвртог века студирали на старим универзитетима, али су онда прешли на више ствари у новим манастирима. Међутим, каснији Светитељи, рецимо осмог века, нису чак ни студирали на универзитетима, већ су директно ишли на универзитете.

Православни Хришћани су сматрали да су центри високог образовања, манастири – на пример, Манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, или чувени Студитски манастир у Цариграду – много прикладнији за стицање духовног знања кроз Духа Светог, од старих универзитета.

На раном Западу су такође постојали велики центри високе Хришћанске науке, на приме, манастири у Бангору у Велсу, у Јони у Шкотској, на Линдисфарну и Кентерберију у Енглеској, у Леринсу у Галији, у Толеду и Севиљи у Шпанији, у Риму и Касину у Италији, да наведемо само пар.

Међутим, ови монашки центри су почели да бивају истиснути на Западу у дванаестом веку универзитетима. Први је био Болоња у Италији, 1150 године. Њега је следио у Паризу, 1192; Оксфорду и Салерну 1214; Тулузу 1217.; Саламанки 1243; Севиљи 1254; Кембриџу 1257; Монпељеу 1289; Орлеану 1306; Прагу 1348; Кракову 1362; Хејделбергу 1386 и многи други. Разлог за појаву ових универзитета је велика трансформација Западне цивилизације која је постала јасна у дванаестом веку, али која се заправо може пратити до средине једанаестог века.  .

.

Смисао Западне трансформације

„Рим је претпоставио апстрактни силогизам у односу на Свето Предање, које је израз заједничког ума целог Хришћанског света, и у коме се цео тај свет сакупља као живо и нераздељиво јединство. Ово уздизање силогизама над Предањем је уствари једина основа за уздизање одвојеног и независног Рима… 

Рим је напустио Цркву, јер је Она желела да у веру уведе нове догме, непознате Светом Предању, догме коју су природом биле споредни производ Западне логике.“

Иван Кирејевски [3]

Ова трансформација има многи имена, али укључује и следеће промене у мисли и начину живота:

Од Бога ка човеку.

Од знања Творца ка знању творевине.

Од Знања Божијег према знању о Богу.

Од богословља ка философији.

Од Благодати ка закону.

Од молитве Богу према разговору са човеком.

Од манастира ка универзитетима.

Од живог искуства ка академском схоластицизму.

Од мудрости ка науци.

Од срца према разуму.

Последња промена је од виталног значаја. Покрет од срца је био покрет од Библијског и Отачког схватања срца, као места где Бог и човек опште, од „nous“-а, како грчки Свети Оци то изражавају. [4]

У Пост-Православном друштву, његово место је заузео мозак, дискурзивни разум, или „dianoia“ на грчком. Уместо тога, реч срце дошла је до значења емоционалног центра човека.

Као последица пост-Православна побожност је изражена или у облику дискурзивног разума, суве схоластичке философије, или у облику емоционалног излива, медитације, сентиментализма, имагинације, фантазије, романтицизма, илузије. Ове емоције означавају „мистичку“ побожност Западног Средњег Века и каснијег протестантског обновљенства.

Овај развој је управо био супротан трезвеном искуству свих Отаца Цркве. Они су сматрали да људски ум и осећања нису у стању да изразе истине у вези са Творцем. Из њиховог погледа, када су користили да траже знање Божије, људски ум и емоције могу само да изразе људску илузију, оно што грчки подвижници називају „plani“, латински „illusio“ [5], а словенски „прелест“.

За Православно Предање, свака врста медитативног осећања и маште воде у илузорне физичке феномене. Управо то се у пост-Православном друштву назива „мистицизам“. Ово је у контрасту у ондносу на трезвеност Православног Хришћанског искуства благодати. За нас, емоције и машта воде у обману, илузију, и самоласкање, у којима жртве верују да су оне већ Светитељи, већ „спасени“ и све људске способности и достигнућа бивају идолизовани и обоготворавани. Човек постаје Бог. Цела ова философија, названа „хуманизам“, је у оштром контрасту са Богочовештвом, „Теантропијом“, Православно Хришћанског схватања стварности.

Као што је један Православни писац из петнестог века, Јосиф Вријеније, написао:

„Оно који догме Вере потчињавају ланцима силогистичког расуђивања, лишавају божанске славе саму веру коју теже да бране. Они нас присиљавају да верујемо не више у Бога, већ у човека. Аристотел и његова философија немају ништа заједничко са истинама, које су откривене у Христу“. [6]  

.

Знање Творца и знање творевине

 „Ви сте ученици, не Отаца, већ паганских Грка. Када бих желео, могао би и ја да створим силогизме да одговорим вашем софистичком расуђивању – и боље силогизме него ваше у томе. Али такви методи расправе ја одбацујем, и узимам своје доказе од Отаца и његових дела.

Ви ћете ми одговорити са Аристотелом и Платоном или једним од ваших савремених учитеља; али да бих вам противречио, ја ћу позвати галилејске рибаре, са њиховом једноставном проповеди  и њиховом истинском мудрошћу, која вама изгледа као безумље.“

Свети Симеон Солунски [7]

Ниједно од горепоменутих, пост-Православних, средстава није погрешан по себи. Погрешан је само када се примењује на трагање за познањем Бога, јер није у стању да то учини, или када су његови резултати погрешно употребљени. Ако се употеби на трагање за познањем творевине и исходеће технологије, или “know-how”, и користи на славу Божију и добро човечанства, онда је таква гносеологија позитивна.

Другим речима, иако нас не може научити о Творцу, може нас научити о творевини и да то знање стави у добру сврху. Пост-Православна гносеологија нас може научити како да сецирамо творевину, да је анализирамо и да је изделимо на компоненте, цигле за градњу, елементе (све савремени научни изрази) које можемо користити на нашу корист.

На пример, пост-Православна гносеологија је Мендељејеву открила табелу елемената, дала нам технологију да изградимо парне машине и компјутере, да схватимо структуру атома, помогла нам је да дигитализујемо звук и слику и да их онда репродукујемо.

Као што смо рекли, све ово знање је корисно, само ако желимо да га користимо у славу Божију и на добро људи. Сва пост-Православна гносеологија, схватање садржаја Космоса, Творевине, може такође бити коришћена за нашу пропаст и уништење, као са динамитом, аутоматском пушком, гасним коморама, атомском бомбом, хемијским или нуклераним тровањима, загађивањима и разарањима природног света. Само наша примарна, брига, Православна гносеологија, може да нас научи како да применимо нашу секундарну бригу, пост-Православну гносеологију исправно.

Једноставније речено, без духовног разумевања, техничко знање ће увек бити погрешно примењено.

Као што смо горе рекли, пост-Православна гносеологија није у стању да схвати Творца. Човек може да има практично знање да створи невероватно моћне телескопе и микроскопе и да испита Творевину њима, да створи програмира комјутер, или да схвати атом. Међутим, ниједно од ових средстава уопште нису у стању да спознају Творца, да задобију Божанску Светлост или да знају како да стекну благодат Духа Светог у Божанским Енергијама.

Само нам Православна гносеологија може помоћи у овом виду.  .

.

Закључак

 “Све што смо рекли о великим Хришћанским Тајнама није наше сопствено мишљење )да је то наше мишљење не би било вредно ни за шта), већ је поновљено искуство Апостола у древним временима и Светих до нашег дана.

Јер Црква Божија не живи на мишљењу, већ на искуству Светих, како у почетку, тако и у нашим данима. Мишљења интелектуалаца могу бити чудесно вешта, па ипак лажна, док је искуство Светих увек истинско. Господ Бог је Сам истинити у Својим Светима.”

 Свети Николај Жички [8]

Иако је истина да не можете схватити структуру атома живећи животом подвижника, такође је истина да нећете моћи да схватите како да задобијете чистоћу срца на универзитету, а без чистоће срца, нећете бити у стању да схватите како да правилно примените схватање атомске структуре. Тако можемо да схватимо да знање света јесте корисно једино када је исправно примењено на свет, створене ствари. Међутим, знање Божије је корисно, не само када је примењено на Бога, Творца, већ такође и на Творевину.

Ето зашто су, на пример, неки од највећих изопаченика и безбожника, од Стаљина до Казанцакиса или језуитских педофила, изашли са студија академских предмета, укључујући универзитетску „теологију“. Они су студирали академску „теологију“, али се нису молили, живели и искусили је. Без схватања Творца, задобијеног у срцу благодаћу, кроз подвижнички живот, нећемо знати како да применимо знање творевине, задобијено на универзитету.

Речима старе руске пословице: „Наша прва школа је породица; наша друга школа је парохија; наш универзитет је манастир.“ Насупрот пост-Православној, „Западној“ култури, која је култура мозга или разума, наша Православна култура је суштински култура срца, култура Светих. Насупрот „Западној“ култури разума, рационалистичкој култури, Православна култура је култура духа, то је  духовна култура.

И време је за сваког Православног који још није схватио, да се пробуди!

.

Отац Андреј Филипс

_______________________________________

Напомене:

[1] Речи овог грчког богослова из 18 века су наведене у књизи „Scholasticism and Theology: Theological Method as a Factor in the Schism“, његовог биографа оца Калистоса Вера, у „Eastern Churches Review, V, 1“ (1973). Други писац на ову тему је савремени грчки философ Христо Јанарас.

[2]  Сличну веру су делили паганским Олимпијским Играма, коју се само оживљене, обновљене у наше нео-паганско време, са њиховим милионима долара, „стимулативним-допинг“ дрогама, жена у разголићеном положају, бисексуалности, великим бројем јавних кућа за употребу како такмичара, тако и публике.

[3] Сабрана дела, Vol. 1 (Moscow 1911), P. 226.

[4]  Реч „nous“ је била преведена латинским изразом „intellect“ на енглеском. Међутим, без посебне квалификације, ово би могло бити веома погрешно усмеравајуће због асоцијација са савременим речима „интелект“ и „интелектуалан“. Ове асоцијације симболизују духовну дегенерацију савременог Запада, док меша употребу дискурзивног разума (интелекта) са схватањем срца („nous“).  Уопштено, „nous“ може да се преведе као дух и око душе, или срце, али опет са квалификацијом. Придев „noetic“ се различито може превести као духовни, небески, невидљиви, али понекад, као „nous“, треба да остане непреведен. Нешто слично се изгледа дешава са речју „дух“ и „духовност“ такође, који се сада често користе да означе пали и грешни „људски дух“, а паганизам – „паганска духовност“ (sic). Православна духовност је незамислива ван Цркве, отуд руска реч „церковьност“, која означава Православни духовни живот. Савремене Западни језик може бити веома сиромашан, када дође до изражавања Хришћанске духовности.

[5] На пример у „Разговорима“ Светог Јована Касијана. Одређени Источни Православни писци изгледа да не схватају да је овај израз био коришћен од стране западних Православних подвижника, и да нема потебе да се користе изрази као „прелест“, јер постоји савршен западни Православни израз.

[6]  „Scholasticism and Theology: Theological Method as a Factor in the Schism“, p. 21

[7]  MPG clv, col. 140BC

[8] „Scholasticism and Theology: Theological Method as a Factor in the Schism“, p.20

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 3. маја 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: