ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Директна демократија

Живимо у систему који се назива представничка демократија. То значи да ми сваке четири године бирамо представнике који одлучују у наше име. Теоретски, свако се може кандидовати за неку позицију под условом да има новца за кампању или да у ту сврху добије средства од пословне елите. Једном изабран представник, у начелу, наредне четири године може да ради шта год хоће, не обазирући се на вољу и интересе народа. Кад се узму у обзир ова два фактора, то јест, да је избор могућ само уз позамашна финансијска средства и да онога ко је изабран бирачи више готово никако не могу да контролишу, постаје јасно да представничка демократија и није демократија у правом смислу те речи, већ само њен привид.

Како ову ситуацију решити? Како доћи до праве демократије? Ми се често заносимо идејом да треба наћи стручне и поштене људе. Нажалост, стручност не значи да ће стручна особа радити у општенародном интересу. То што је неко врхунски економиста не значи да ће радити у општенародном интересу. То што је врхунски економиста не значи да ће редити у интересу читавог друштва. Трагање за поштеном влашћу је узалудно, јер моћ квари људе, а осим тога, ваља узети у обзир и реалне околности као што су притисци из иностранства (ЕУ, ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, НАТО итд.).

Као што смо већ увидели, поштена власт не постоји јер прилика прави лопова, а моћ опија. Решење није у чекању поштених политичара, него у томе да се уклоне претпоставке које доводе до тога да неко на власти не ради у општем интересу.

Како то постићи? Тако да се власт не препушта представницима (политичарима), изабраним зато што су имали довољно новчаних средстава за то, него да људи одлучују сами, што је и значење речи „демократија“, грчки (demos-kratos / владавина народа).

Нема потребе за политичарима и вођама

Како би то у пракси изгледало? На локалном нивоу, у селима, месним заједницама, градским четвртима и слично, функционисање директне (непосредне) демократије је једноставно. Сви чланови одређене заједнице се нађу на једном месту (пленуму или народној скупштини) и заједнички, гласањем након дискутовања, одлуче ста им је потребно чинити. У случају државе то није могуће, али се зато битне одлуке могу доносити на референдуму путем интернета. Одлучивању би обавезно предходиле јавне дискусије/расправе уживо, путем медија или на интернету.

Данас је технологија довољно развијена да се гласање путем интернета може беспрекорно организовати (у 2011. год. је 2 милиона људи у Естонији гласало на изборима путем интернета), а таквих примера електронског гласања има широм света. Осим тога, ако можемо путем интернета безбедно пребацивати новац са једног на други рачун, нема разлога зашто се не би могло преко интернета и гласати. Тако би се трошак сталних референдума свео на минимум, практично на нулу. На сталним референдумима би се, након отворене и транспарентне јавне расправе, морало гласати о најважнијим питањима (измене закона, уласку у ЕУ, НАТО, великим инвестицијама и сл.) Такође, на иницијативу гласача (и путем интернет петиције.)

Свако питање које људи сматрају битним такође би се могло ставити на гласање. На тај начин би сви људи у сваком тренутку могли сами одлучивати о свим важним питањима иако није нужно да сви учествују у доношењу свих одлука – поента је да се омогући непосредно учешће. Ако би донели погрешну одлуку, та би се одлука могла накнадно променити. ПОЛИТИЧАРИ У ДАНАШЊЕМ СМИСЛУ ТЕ РЕЧИ БИ НЕСТАЛИ, постојали би само јавни службеници, бирократе, смењиви у сваком тренутку ако људи процене да је то потребно, који би обављали формални део посла, исто као што би стручњаци различитих професија (економисти, инжењери, агрономи…) били задужени за стручно спровођење општих циљева и одлука о којима би сви одлучивали у јавним расправама и гласањем.

Директна демократија већ постоји у ограниченом облику у неким земљама. У Швајцарској се 3 до 4 пута годишње организују референдуми са по десетак питања, у бразилском граду Порто Алегре где грађани сами одлучују како ће се прерасподелити средства из градског буџета (за болнице, школе, паркове и сл). Ово су неки од примера зачетака директне демократије које тек треба систематски разрадити и припремити у читавом друштву на корист свих чланова тог друштва.

Директна демократија је метод организовања и циљ великих глобалних грађанских протеста од 2011. године. Директно-демократски су организовани масовни протести грађана у Шпанији, Португалу, Израелу, Енглеској, САД-у и Србији. На овим протестима се одлуке доносе на пленумима/скупштинама, а кроз отворене радне групе омогућава се рад пленума/скупштина, пружа техничка подршка и решавају техничка питања.

Афирмација директне демократије, односно могућности да сви људи узму учешће у доношењу одлука уместо да се пасивно препуштају самовољи изабраних политичара под утицајем капитала, је један од главних циљева глобалних грађанских покрета основаних 2011. године.

Директна демократија је, како у политици тако и у економији, право решење за посткапиталистичко праведније и хуманије уређење који захтевају људи широм света суочени са намерно проузрокованом економском кризом чији је циљ приватизација свих стратешки важних индустрија и природних ресурса.

Доношење важних одлука и заштита општег добра од појединачних интереса треба да буде у рукама целог друштва, а не малобројне политичко-економске олигархије која општим добром управља искључиво у циљу стицања личне користи, то јест, профита.

Шта се у свету подразумева под директном или непосредом демократијом

Могу се разликовати два различита схватања појма „непосредна демократија“. Са једне стране, политички активни грађани окупљени у социјалне, директно демократски организоване, иницијативе и покрете широм света, под непосредном демократијом сматрају специфичан тип политичке владавине у коме се сама политичка моћ директно и на обавезујући начин упражњава посредством изјашњавања свих грађана и грађанки са правом гласа на облигаторним референдумима, а не посредством представника политичких партија.

Појам супротан демократији схваћеној на овај начин јесте представничка демократија. Са друге стране, под „непосредном демократијом“ подразумева се политички поступак доношења одлука где грађани и грађанке путем референдума самостално и независно од избора одлучују о конкретним питањима која се тичу политике и њеног садржаја. Такво поимање демократије треба схватити као супротност у односу на репрезентативну демократију. Поступак доношења одлука конструисан по принципу плебисцита (нем. volksabstimmung, енгл. plebiscite) је гласање које не обавезује представнике политичких партија и може се предвидети само као допунски инструменти политичке партиципације у различитим облицима политичких система представничке демократије.

Који се инструменти непосредне демократије – схваћени као облици политичке партиципације – могу разликовати? Пре свега је важно направити разлику између изгласавања особа и конкретних питања. Гласање које се тиче лица у демократијама се одвија на изборима. Непосредна демократија, међутим, превазилази оквире избора, јер избори представљају темељ репрезентативних система, што значи да грађанке и грађани бирају парламентарце, шефове држава и влада, градоначелнике и тако даље, који онда, опет, са своје стране доносе политичке одлуке у име грађана и грађанки. За разлику од тога, непосредна демократија подразумева директне одлуке грађана и грађанки о конкретним питањима посредством облигаторних референдума.

– Предлозима се сматрају плебисцити о предлозима закона где резултати гласања нису обавезујући за државне органе.

– Референдумом се одлука парламента о закону или уставној одредби може подвргнути јавном плебисцитарном изгласавању. Народ, дакле, посредством плебисцита може накнадно да потврди или оспори одлуку коју је донео парламент. Уколико су грађани и грађанке са правом гласа овлашћени да распишу такав референдум, реч је о факултативном референдуму, какав познају устави Швајцарске, Италије, Лихтенштајна као и 25 држава САД. Ако је такав плебисцит прописан правним нормама – по правилу уставом– као обавезан, као што је то углавном случај код уставних промена или међународних уговора, реч је о облигаторном референдуму. Тај облик референдума среће се у уставима Швајцарске, Аустрије, Данске, Аустралије, Лихтенштајна, у 49 држава САД, као и у покрајинским уставима Баварске и Хесена у СР Немачкој.

– Иницијативом се сматра директно демократски поступак доношења одлука који могу покренути појединци/ке, групе или организације – дакле, поступак се не покреће „одозго“, већ из средине, из народа – и којим се активно и директно могу уносити конкретни предлози у законодавни процес. За покретање поступка се обично захтева одређени број потписа; у зависности од политичког система, парламент, или, опет, народ у оквиру референдума одлучује о том предлогу. Када је реч о уставним законима, такву врсту иницијативе познају устави Швајцарске, 17 савезних држава САД, Лихтенштајн као и неколико покрајинских устава СР Немачке. У погледу једноставнијих закона, она је могућа у свим немачким савезним покрајинама, 21 савезној држави САД, Лихтенштајну, као и на нивоу кантона у Швајцарској.

Достигнућа непосредне демократије

У чему би могла бити постигнућа непосредне демократије ако упоредимо међународна искуства?

Инструменти непосредне демократије и њихова употреба стварају тематски специфичне, политички садржајне могућности партиципације за грађанке и грађане. Они могу да активирају и оне „тешке“, индивидуалистички настројене грађанке и грађане, припаднике и припаднице генерације у којој се мењају вредности за политичким учешћем, што желе да преузму одговорност у политици, али у стварима које их се лично тичу такође хоће да директно и не прошавши кроз филтер било које политичке партије, искажу своје мишљење. Тако, непосредна демократија може да укључи нове изворе партиципације и потенцијале за идентификацију на путу од „посматрачке и „страначке“ ка „партиципативној“ и „грађанској“ демократији.

Она доприноси отварању партијско демократских структура моћи, тако што приморавају владу и парламент да се под већим притиском оправдавају пред грађанкама и грађанима водећи релевантан дискурс и да и њих укључују у дискурс о политичким одлукама не би ли их предложеним решењима убедили како политичке елите не желе да се излажу опасности да изгубе на референдумском биралишту.

Инструменти непосредне демократије подржавају транспарентан и отворен политички процес као и политичко надметање, будући да сви актери који учествују у непосредној демократији процес одлучивања морају да „нахране“ додатним информацијама и аргументима и тиме створе основу за дискурс који интензивира политичку контролу, обухватан дискурс између политичких елита и грађана и грађанки.

Посредством широког и интензивног процеса дебате која претходи референдуму и непосредним учешћем свих грађанки и грађана у одлучивању, елементи непосредне демократије јачају политичку интеграцију грађанства.

Употреба инструмената непосредне демократије заједно са за то нужним прихватањем информација, стварањем критеријума за оцењивање и одмеравање аргумената омогућава процесе јавног политичког учења и стварања државно грађанске одговорности за опште добро.

Извор: Утицај

Препорука: Како би требало у пракси да изгледа стварно демократско друштво у Србији?

 

Подаци

This entry was posted on 11. маја 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: