ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Људски лик Бога

Чули смо причу јеванђелисте о томе како је Господ исцелио раслабљеног, који је лежао у Силоамској бањи очекујући чудо тридесет и осам година. Када му је Исус дошао и питао га: „Желиш ли да будеш здрав?“, одговорио је: „Да, Господе, али немам човека да ме спусти у бању кад се замути вода“ (Јн. 5;     6-7).

„Немам човека“ – ето речи које је Господ чуо од раслабљеног. У тим речима изражена је сва бол, сва невоља, сва безмерна дубина његовог страдања и усамљености. Трагедија раслабљеног се састоји у томе што за тридесет и осам година свог живота он није сусрео човека – онога који би био способан да са њим подели његово страдање, да преузме на себе макар део његове беспомоћности. Могуће је, како се чини, проживети тридесет и осам година и остати усамљен. Могуће је проживети читав живот – и не срести човека!

Некад је философ Диоген дању ходио по градским улицама, држећи упаљени фењер и говорећи: „тражим човека“. Ова изрека античког философа остала је у људском сећању симбол тога, како некада бива тешко међу стотинама, милионима, сада већ милијардама људи, који насељавају земљу, срести истинског човека.

Али ако је дошло до сусрета са истинским човеком, какво чудо [тај сусрет] постаје! Господ се приближио раслабљеном и био први истинки човек кога је овај срео. У Његовом лицу раслабљени је пронашао оног, кога није успео [да пронађе] читавог живота, онога за киме је читавог живота чезнуо, кога је читавог живота чекао. Као што говори свети Григорије Богослов: тражио си човека, а пронашао и човека и Бога.

Поставши човек, Бог је човечанству пројавио прави лик човека. У лику Христа, Бога оваплоћеног, ми видимо Човека у правом (=апсолутном) смислу речи – оног Човека Који је заједно са нама, чак и ако би били остављено од свију људи…

Понекад, налазећи се у безизлазној ситуацији ми тражимо помоћ од људи, али је не налазимо. И када се исцрпе све наше могућности, када губимо последње наде, када се руке беспомоћно падају, одједном у помоћ долази Христос и ми схватамо: ето Онога, Кога је наша душа одувек тражила, за ким је жудела из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину.

Савремено човечанство није само обезбожено; оно је обесчовечено. Бесчовечност, равнодушност према страдањима других, немање жеље да се помогне, да се подели, изађе у сусрет, егоцентризам и егоизам добили су заиста светске размере. Све теже бива у пустињи савременог света срести човека. Многи губе вољу за животом од неизбежне усамљености и туге, коју нема ко да олакша, коју нема са ким да подели.

У II веку, свети Теофил Антиохијски, полемишући са незнабошцем писао је: „Ти говориш: покажи ми твога Бога. А ја ћу ти одговорити: најпре ти мени покажи твога човека, и онда ћеш моћи видети мога Бога“. Ми не можемо видети Бога, док не израстемо у пуну меру нашег човечијег раста. Ми се не можемо називати хришћанима [све] док не постанемо истински људи.

Промислимо сада о томе да увек покрај нас има раслабљених (физички или духовно) којима треба наша помоћ или подршка. Да ли смо спремни да им приђемо? Да ли смо спремни да им посветимо своје време, да са њима поделимо наш живот? Ако нисмо, то значи да смо ми хришћани само по имену, али не по делима. Прави хришћанин је онај који је спреман да по Спаситељевој речи положи своју душу за своје ближње (Јн. 15;13). Управо је такав био и сам Христос – Он није пожалио живот за нас и показао нам ко је истински Човек.

Некада говоре да је хришћанство сувише узвишено, да су Божије заповести сувише тешке, да Јеванђеље од нас превише тражи. Уствари, од сваког од нас се тражи само једно – да будемо људи. Ако си ти човек у правом смислу те речи, значи – ти си хришћанин; ако си ти недостојан да се назовеш човек, то значи да ти још ниси сазрео за хришћанство.

 

Митрополит Иларион (Алфејев)

Advertisements

Information

This entry was posted on 12. маја 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: