ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Како се сећати Бога у доба чулно-информацијске преоптерећености?

Сви смо упознати са начинима на које савремени човек покушава да испуни духовну празнину која господари у његовом срцу услед његовог одступања од Бога.

Једни се окрећу алкохолу, други дрогама, трећи телесним задовољствима и разврату, док се четврти предају стицању материјалних добара. Вероватно сте чули да просечни Американац „иде у шопинг“ да би се „орасположио“.

Многи, такође, покушавају да се изборе са депресијом тако што се преоптерећују радом, постајући такозвани „радохоличари“. Све ово људи чине да би умртвили у себи осећање празнине које их изнутра мори, а то осећање, које они не могу ни да препознају, јесте уствари последица неутољене чежње да буду са Богом Који их је створио, Који их воли, али о Коме знају врло мало или нимало.

У последње две деценије појавила се нова „замена“, нови метод за умртвљавање сопствених духовних способности. Ова појава је, вероватно, најопаснија од свих, зато што, споља гледано, изгледа потпуно безазлено, па чак, на први поглед, и здраво, а уз то је и општеприхваћена. Ова појава је опсесивна обузетост стицањем знања и информација.

У сврху нашега излагања назваћемо је „информацијско-чулном преоптерећеношћу“.

Ми заиста живимо у информацијском добу. Готово свакога минута у току дана бомбардују нас информације. Да ли је то добро? Да ли је то духовно здраво? Бог је нама људима даровао жеђ за истином. Али, као што је то случај са многим даровима Божијим, ми смо ову жеђ искварили и претворили у страст.

Како би ми, Православни Хришћани, требало да се изборимо са овим свакодневним сувишком информација? Данас је и у образовном естаблишменту и у друштву у целини општеприхваћено да је стицање знања нешто што је емпиријски добро: што више знања стиче, човек постаје све бољи, све просветљенији, све целовитији. Да ли је ово баш увек тако?

Какву нам врсту знања даје савремено информацијско доба? Да ли се то доба на било који начин приближава Премудрости Божијој? Или нам оно, пре, намеће својеврсну „противпремудрост“? Из онога што смо рекли јасно је да нам информацијско доба обезбеђује мноштво информација. Међутим, сви ти мега-бајтови информација дају врло малознања, а још мање (пре)мудрости. Преобиље информација, заправо, представља препреку истинскоме знању.

У најбољем случају, кумулативни учинак свих тих информација које примамо јесте једно веома површно знање. А какав потенцијал има површно знање? Оно има потенцијал да нас удаљи од Бога. Чак и секуларни социолози долазе до сличнога закључка. У својој књизи „Будућност неће бити рачунарска“ Стивен Талбот каже: „Није нека новост говорити о расејавању личности које намеће савремена култура.

Дневне новине бомбардују наш летимичан поглед колажом најдисонантнијих слика и прича које се могу замислити, које се налазе на пар сантиметара простора једне од других и од којих свака одузима тек пар тренутака нашега времена. Прича о ужасима неког рата у Африци се преплиће са причом о одушевљеном добитнику главне награде на лотоу, која уступа место тексту о расправи у градској скупштини, после чега следи извештај о америчким (телесним) навикама.

Временска прогноза, стрип, спорт, прикази књига – ето како улазимо у дан који је пред нама. Наша пажња се не ангажује да на дубински начин раз-мишља о проблемима о којима чита. већ се, готово неприметно, расејава“. На сличан начин, звук телевизије је постао нешто што је свудаприсутно, баш као и вртоглаво смењивање слика у филмовима и музичким спотовша.

Магазини и билборди, бука аутоматских говорница и бескрајни километри рекламних паноа… све се то надмеће за сублиминални тренутак пажње (духовно) одсутнога субјекта (тј. нас), тако да нам у ствари стално неко други намеће своје намере. Све је срачунато на то да нас спречи да останемо чврсто у себи, да бирамо сопствени пут у погледу онога што хоћемо да држимо у својој свести. Гутајући беспомоћно све и ништа, ми више немамо избора него се препуштамо и укључујемо у бујицу, допуштајући да нас она носи где хоће.

Суштинска ствар у овоме јесте да све оно што примимо у себе а да га претходно потттуно „не сваримо“ и све оно што упијемо у стању које није пуна свесност због тога нимало не губи на својој моћи да на нас и дејствује. Оно јсдноставно дејствује на нас ван маргина наше свести. Ништа од тога (што смо несвесно примили) не бива заборављено, ништа не бива избрисано. Ово важи како за сцене из филмова, тако и за комадиће звука и секвенце ТВ-реклама.

Оставити себе, услед духовне непажње, отвореним за тај хаотични свет тиме што површно грабимо „једну ствар за друтом“, јесте у ствари пристати на једно насумично понашање које више не стоји под контролом нашег свесног избора, већ под контролом тог хаотичног света.

Том расејавајућем (мисленом) „инпуту“ (улазу) одговара и расејавајући „аутпут“ (излаз). Кола, телефон, компјутер, факс, телевизија, само поспешују расејавање човекове личности тако што нам обезбеђују „слободу““ деловања, која нас (будући да је лажна) поробљава.

Постало нам је тако лако да се премештамо са места на место, било путем (ТВ или компјутерског) екрана, телефона или аутомобила… а сва та брзина непрестаних „вожњи“ представља заправо само замену за напоран труд на одржавању унутарње пажње у пуној садашњости. Јер смо стално подстицани да гледамо час овамо час онамо, где год то зажелимо, а да притом о томе не стигнемо ништа ни да промислимо, те уствари више ни у једном тренутку нисмо потпуно ни овде ни тамо, нити игде.

Међутим, неко може рећи: „Али, оче Григорије, ја имам једно време за молитву, друго време за размишљање, као и различита времена за своје друге потребе као што су читање новине, рад на компјутеру, гледање телевизије и томе слично, а ви хоћете да све то буде једно јединствено време!“. Али, можемо ли ми да на тај начин и у таквој мери уситнимо наш духовни живот (који је један)?

Можемо ли изговорити наше јутарње молитве и онда заборавити на Бога, на духовни живот, и потпуно се трансформисати у сасвим секуларна бића, попут неког др Џекила и мистер Хајда, да бисмо се поново духовно „активирали“ тек увече, када дође време за вечерње молитве? Или, обрнуто, можемо ли спречити да наш расејани ум, који је свакодневно изложен притиску информацијско-чулне преоптерећености, настави да покушава да у свему томе разабере неки смисао, управо у време док безуспешно покушавамо да се усредсредимо на вечерње молитве?

Сигуран сам да ће сви свештеници потврдити да је оно што људи најчешће исповедају управо њихова потпуна неспособност да се усредсреде када су на молитви. То, наравно, није нимало изненађујуће: када после читавог дана стрке и збрке, увече станемо испред икона, то ће нам, највероватније, бити управо први пут да смо, од јутра, престали негде да јурцамо. Ми смо се тек тада телесно зауставили на тренутак, али мислима ми и даље јуримо.

Било би, дакле, много боље када бисмо слушали оно на шта нас позива Св. ап. Павле: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5.17). Ово значи да би после наших јутарњих молитава требало да наставимо да читавога дана будемо свесни да смо стално у присуству Господњем.

Untitled

Добар начин за практично делање овога јесте мољење Исусовом молитвом у свакоме могућем тренутку у току дана када су наше усне или наш ум слободни: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“ или, како то саветује Св. Теофан Затворник, да једноставно у уму непрестано будемо свесни Бога, да се сећамо да је Бог свагда присутан са нама.

Чак и онда кад је наш разум заузет свакодневним задацима ако смо умом непрестано свесни да се налазимо у Божијем присуству, биће нам много лакше да стичемо врлински живот, много теже да грешимо, а кад дан буде на измаку и ми се нађемо пред нашим иконама код куће, нећемо се осећати тако туђим нити тако удаљеним од Бога. Јер смо, заправо читав дан већ разговарали са Њим…

У духовној борби никaда не одустајте! Сви ми, и млади и стари, и мушкарци и жене, и свештеници и верници, и монаси носимо на себи ране од хаотичнога света који нас окружује. Сви смо ми у мањој или већој мери потчињени информацијско-чулној преоптерећености. И наш живот духовни због тога много страда. Шта онда да чинимо?

Обраћајмо се зато непрестано за савет Светим Оцима… Много је тога речено, али како да све то стварно применимо у нашем свакодневном животу? Имам практични предлог, предлажем неку врсту експеримента. То није ништа радикално, ништа ново. То је само оно што Црква већ две хиљаде година саветује својим члановима да чине у време постова. Ја сам само то организовао у једну могућу листу духовних делања током Божићног поста.

1. Уздржавајте се од мрсне хране (мрсни и млечни производи, јаја).

2. Уздржавајте се, макар средом и петком, рибе и рибљих производа.

3. Избегавајте журке (укључујући и секуларну Нову годину), ноћне проводе, кафиће и концерте.

4. Последњих дана поста уздржавајте се од гледања телевизије, слушања радија, играња компјутерских игрица. Компјутером се користите само уколико је то део вашега посла, ваших студија или ако је то неопходно за вашу личну преписку.

5. Учествујте последњих дана поста у свим богослужењима у којима можете у вашој парохијској цркви. Долазите у цркву пре почетка богослужења и учествујте у њима до самога краја.

6. Са благословом вашег духовника (а то је обично ваш парохијски свештеник) припремајте се на правилан начин за приступање Светој Тајни Причешћа на Светом Литургијама до Божића.

7. Свакога дан устајте довољно рано да можете да са пажњом прочитате ваше јутарње молитве. Током дана у свакој погодној прилици молите се наглас или у себи Исусовом молитвом. „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“. Помолите се пре и после сваког оброка. Потрудите се да вечерње молитве прочитате на време, да вас не стигне умор од кога не можете ни да размишљате.

8. Потрудите се да свакога дана нађете времена да прочитате макар једну главу из Јеванђеља и једну главу из Посланица Апостолских, као и понешто из дела Светих Отаца (за почетак, из дневника „Мој живот у Христу“ Св. Јована Кронштатског).

9. Трудите се да се већом љубављу односите према својим ближњима, понашајући се према њима пажљиво, како бисте желели да се дру ги понашају према вама. Ако било ко згреши према вама, будите брзи да му опростите и да то потпуно и заувек заборавите.

10. Ако је могуће, потрудите се више у милостињи према онима којима је то потребно, дајући не само од сувишка, већ и од онога што је вама самима неопходно.

Првих неколико дана ће бити најтежи. Пожелећете да одустанете. Али, немојте одустати. Тражите од Бога помоћ и Он ће вам помоћи. Ако истрајете, Бог ће вас обасјати светлошћу познања и ви ћете схватити колико је природно и лако веровати у Њега, Сунце Правде и познати Га, Светлост са висота.

О, Господе, верујемо, помози неверју нашем! Молитвама Пресвете Богородице и Свагдадјеве Марије помози нам да останемо непоколебиви у временима искушења и да Ти се још више приближимо!

Јер Теби припада свака част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Отац Григорије Науменко

Advertisements

Information

This entry was posted on 24. маја 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: