ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Глобализација – империјализам XXI века

Објективни и субјективни фактори глобализације – Империјализам XXI века

Слично сваком политичком процесу, развој глобализације се такође одређује узајамним дејством објективних и субјективних фактора.

Објективни фактори глобализације јесу прекограничност глобалних тржишта, њихов међуоднос и међузависност који су према мишљењу савремене научне заједнице неповратни. Субјективни фактор глобализације, како смо установили, јесте глобална олигархија, њени интереси и активности који те интересе штите и промовишу.

Јасно је, дакле, да данашња глобализација, прво, није једина варијанта глобалног развоја.Алтернативу, према искуству Великог Октобра, може формирати било који други,неолигархијски субјективни фактор. Друго, глобализација у њеном савременом облику глобалног капитализма само поновља опште трендове од пре стотину година, када је ниво економске међузависности био сигурно не нижи, ако не и виши од савременог. Дакле, нема никакве основе да се она сматра неповратном.

Познати британски економист Џон Гобсон у књизи „Империјализам“ (1902) пише да је још 1893. године око 15% целог националног богаства Британије било распоређено ван граница империје [54]. Немачки економиста Зигмунд Шилдер је у „Тенденцијама развоја глобалне економије (Том 1, 1912), указао на формирање међународних савеза индустријалиста, почев од 1904. године [55] (то су зачеци будућих транснационалних монопола и олигархијских групација). Пет година пре Првог светског рата појавила се књига Нормана Ејнџела „Велика илузија“ (1909), у којој се примећује да Британија и Немачка, једна другој,  представљају  другог по значају трговачког партнера. Аутор овог „бестселера“ је сматрао да је то чврста гаранција свеопштег процвата која искључује саму могућност глобалних конфликата. Индикативно је да је играни филм  снимљен према овој књизи,а који је добио неколико великих међународних награда, урађен касних 30-их година ХХ века, уочи Другог светског рата , и при том у Француској – земљи која је постала једна од главних жртава тог рата.

Не заборавимо главни узрок глобалног геополитичког сукоба 1914-1918: раст немачке морнарице запретио је не само британској доминацији над морима, већ и њеној националној безбедности као острвској земљи. Данас, при глобализацији XXI века, глобална флота која би се у будућности могла одупрети САД се убрзано ствара у Кини, која је главни партнер САД, као што је Немачка била Британији  почетком ХХ века. Поред тога, Пекинг ствара моћан систем нуклеарног и свемирског наоружања као и елементе противракетне одбране, што додатно повећава вероватноћу њеног сукоба са Вашингтоном (што се јасно види из пораста Корејске кризе).

Историја се понавља скоро као у огледалу. Али данашњи „Ејнџели“, на пример Леонид Млечин,који је претрпео јак пораз у телевизијској емисији „Суд времена“, или аутори већ поменуте теорије „таласа глобализације“ Ричард Кобден и Џон Брајт, уз Жака Аталија, и поред овога су необјашњиво уверени у немогућност великих сукоба, при том се позивајући на данашњи наводно чврст и све виши,по њиховом мишљењу, ниво међузависности.

За разлику од периода уочи светских ратова ХХ века, свет је данас подељен између глобалних олигархија, али ратове у име њихових интереса воде државе. „Мозгу“ је неопходно „тело“. САД и НАТО са својом војном моћи и јесу такво тело, тачније „брдо мишића“.

Суштински, савремена ситуација је врло налик оној која је темљено описана од стране В. И. Лењина у делу „Империјализам као виши стадијум капитализма“ (1916), у делу који се односи на такозване „знаке империјализма“ [56]:

1) Концентрација производње и пораст монопола.

„Та децентрализација, – пише Лењин, – онa о којој говоре.. у име буржоаске политичке економије…, у ствари се састоји у томе да се једном центру потчињава све већи број привредних јединици које су раније биле … самосталне“.

Зар то није оно што се дешава данас?

2) Нова, самостална (у условима монопола) улога банака.

„Банке…, – читамо код Лењина, – у свим капиталистичким државама, уз сву разноликост банкарског законодавства, многоструко појачавају и убрзавају процес … стварања монопола. … Од стране трговачко-индустријских кругова се често чују притужбе на „тероризам“ банака“.

Ако се нешто и променило данас, онда се променило „на горе“ због глобалне унификације банкарских „правила игре“,  која су спроведена преко такозваног Базелског клуба који је стациониран у швајцарској Банци за међународна поравњања (BIS). У оквирима овог клуба подвргава  се контроли монетарна политика централних банака држава-учесница које су због тога извучене из надлежности национално-државних интереса у целини, а посебно из надлежности председника, парламента и владе.

3) Финанскијски капитал и финансијска олигархија.

„Све већи и већи део капитала, – цитира Лењин књигу „Финансијски капитал“, аустријског социјалисте Рудолфа Хилфердонга, – не припада индустријалцима који га користе.  Они могу да располажу капиталом само посредством банака…Са друге стране, и банка мора све већи и већи део свог капитала да веже у индустрији…. Такав банковни капитал … ја називам финасијским капиталом…. њиме располажу банке, а користе индустријалци“.

„Та дефиниција, – наставља Лењин сада сам, – је непотпуна утолико уколико се у њој не указује на један од најважнијих момената…: на пораст концентрације производње и капитала у тако великој мери, када концентрација доводи …до монопола. …стапање или срашћивање банака са индустријом – то је историја постанка финансијског капитала и садржина тог појма…“

Данас је ово само делимично актуелно, у делу који се тиче материјалне производње.  Савремени финансијски капитал је отишао даље: његове институције и инструменти изводе капитал из индустрије и спроводи се окретање реалног сектора економије ка глобалној деиндустријализацији, укључујући и вештачко повезивање екологије са економијом и друштвеном сфером, а преко њих и са политиком уз помоћ глобалистичке стратегије „одрживог развоја“. Производња се повлачи у државе „трећег света“, а затим затвара због наводних „еколошких“ разлога.

Ово је постало посебно видљиво после одвајања долара од златног стандарда (1971) и каснијег увођења „Реганомике“ – производње „финансијских мехура“ широких размера што је запретило колапсом читаве светске економије, који се сада може десити у сваком тренутку који погодује глобалној олигархији.

4) Извоз капитала уместо извоза робе.

Актуелност ових знакова  није ништа мања него пре једног века. Са почетком глобалне финансијске кризе, уз помоћ извозног капитала (такозване иностране инвестиције), свуда се купују реална средства, што државе у којима су те „инвестиције“ уложене лишава економске самодовољности, и, последично, битно им ограничава суверенитет. Одвија се, као у случају Русије, и једнострани извоз капитала који се „пере“ преко државних хартија од вредности САД, што нас шаље у доба плаћања „данака“ чији је убирач (очигледно под одговарајућим тајним условима) глобално-олигархијска „златна хорда“. Признајмо да њој овај назив одговара много више него татарско-монголским номадима XIII-XV века.

5) Подела света између савеза капиталиста.

У Лењиново време постојала је конкуренција националних империјализама, пре свега британског и немачког. Још је  горе поменути Хобсон писао о томе да је у његово доба империјализам „прихваћен код неколико народа“ који су међусобни супарници [57]. Тој идеји је немачки социјалдемократа Карл Кауцки дао историјску перспективу. У истоименом делу „Империјализам“ (новембар 1914) он је предвидео олигархијску фазу глобализације претпостављајући да ће победа једног од националних имеријализама довести до новог стадијума – „ултраимперијализма“ чији ће садржај бити пренос праксе картела на спољну политику [58].

Наиме, у условима надмонополизованог „ултраимперијализма“ заиста долази до поменуте замене државне власти са приватном влашћу „интелектуалних елита“ о чијим је предностима 1993. године говорио један од предводника глобалне олигархије, Дејвид Рокфелер. [59]

6 ) Рат великих држава за предрасподелу подељеног света.

За разлику од периода уочи светских ратова ХХ века, свет је данас подељен између глобалних олигархија, али ратове у име њихових интереса воде државе. „Мозгу“ је неопходно „тело“. САД и НАТО са својом војном моћи и јесу такво тело, тачније „брдо мишића“. Југославија, Авганистан, Ирак, Либија, за њима Сирија итд. су показатељи борбе глобалне олигархије за „Нови светски поредак“ уз помоћ држава, међународних савеза и организација које она контролише.

Олигархијски „мозгови“ управљају државним „телом“ уз помоћ политичара чији се стварни одабир врши код њих, а не на изборима. На изборе иду само одабрани како би било неважно ко ће победити јер то ионако ништа не мења.

Са тим циљем је створен цео систем специјалних структура како јавних, тако и полутајних и чак сасвим тајних. Њихову основу чини веза Лондонског краљевског института за међународне односе („ChathamHouse”) и америчког Савета за спољне (CFR). Појавивши се у периоду 1919 – 1921. године, брзо после успостављања Версајског светског поретка, та веза је створила своје филијале код свих кључних субјеката Британске империје, а такође и у Холандији и Француској, које су са њом повезане заједничким династичким коренима и одговарајућим политичким обавезама. У периоду 1950 – 1970. систем тих институција је проширен Билдерберг клубом, а затим Трилатералном комисијом који су приступили ширењу глобализације на Западну Европу и Јапан. А, такође, и Римским клубом који је одговоран за стварање идеологије и увлачење Совјетског Савеза и других држава социјалистичке заједнице. Распад источног блока проширио је утицај тих структура на Источну и Југоисточну Европу који је остварен уз помоћ стварања Европске уније и последично ширењем НАТО-а на исток. Он је 2000. године такође допринео појави Азијско-пацифичког блокау саставу Трилатералне комисије чиме се јапанско учешће допунило јужнокорејским, филипинским и чак учешћем Кине.

Приметимо изражену глобално-олигархијску генезу тих структура чији се улаз на политичку сцену десио одмах после прављења биланса Првог светског рата, на Париској конференцији (1918-1919). И самом том конфликту претходило је стварање (децембар 1913) Федералног система резерви (ФЕД) што је чврсто, иако не и формално повезано са, у првом делу чланка поменутим, превратом у свесветској ционистичкој организацији (септембар 1913).

Другим речима, сваки од светских конфликата, укључујући и хладни рат, даје свој допринос увећавању списка сличних институција и ширењу сфере њиховог утицаја.

Несистемски политичари, који нису прошли кроз „сито“ институција у оквирима глобалне кадровске политике [60], ако и прођу не задрже се дуго у власти, као ни они који не испуне обавезе на које су пристали. Само у ХХ веку у Америци су убијена два председника, В. Мек Кинли и Џ. Кенеди. Р. Реган је само чудом преживео атентат; Р. Никсона су из игре извукли уз помоћ претње импичментом. Р. Кенеди је устрељен практично „на прагу“ Беле куће усред председничке кампање. Узроци смрти још двојице, В. Хардинга и Ф. Рузвелта ако се и не сматрају мистеријом, у крајњој линији нису јасно објашњени. Тај се списак може допунити и В. Тафтом. У изборној кампањи 1912. године њега су „неутрализовали“ помоћу олигархијског кандидата Т. Рузвелта што се објашњавало тежњом олигархије да председником учини В. Вилсона иза којег је стајао намесник Ротшилда пуковник Е. Хаус и који је прихватио обавезу да обезбеди формирање ФЕД-а.

Чак и у садашњем виду, без обнове руског пројекта уз помоћ Надмодерне, многополарност није ништа више од илузије: конкуренција глобалних пројеката је, по претходном, угушена доминацијом западног пројекта. На тај начин, у реалности све се неизбежно своди само на једну од две могуће варијанте.

Како видимо, Лењиново виђење империјализма актуелно је и данас, а сам империјализам непрестано еволуира не само прилагођавајући се променљивости ситуације, него и значајно утичући на смер тих промена. Из овога следи да се глобализација може вратити уназад уз помоћ, не само објективних, већ и субјективних фактора што је и доказано Великим Октобром. Мада би ваљало имати у виду и да је висок степен вероватноће да би такав повратак догађаја повукао нову светску поделу која се може остварити у различитом виду, укључујући и „велики“ рат, чија претња последњих година све више расте директно пропорционално расту конфликтног потенцијала у многобројним „горућим“ тачкама на планети.

У савременој ситуацији постоје само две битне разлике у односу на период од пре јендог века: одсуство СССР-а (што значи фактички глобални монопол капитализма) и нешто другачији економски услови. Рентабилност тржишта се данас обезбеђује већим бројем становништва; самодовољност постаје привилигеја гигантских заједница и тежи бесконачности која се ограничава размерама планете. Наиме, о томе спекулишу савремене присталице концепције „многополарног света“ чија су суштина и смисао садржани у покушају спасавања самоисцрпљујућег капитализма.

Чак и у садашњем виду, без обнове руског пројекта уз помоћ Надмодерне, многополарност није ништа више од илузије: конкуренција глобалних пројеката је, по претходном, угушена доминацијом западног пројекта. На тај начин, у реалности све се неизбежно своди само на једну од две могуће варијанте:

– стварање глобалне федерације (према Мортону Каплану) или глобалне империје (према М. Харту и А.Негрију) што би, како смо се уверили, и уверићемо се, био „крај историје“ и времена путем који је својевремено поплочао Бжежински преко неких „светских центара… заједничке политичке одговорности“[61];

– или стварање новог биполарног система у којем би се обновио сукоб Запада и Истока, али у трансатлантско-евроазијском формату глобалне конкуренције америчко-европских и руско-кинеских геополитичких алијанси (концепција геополитичке доктрине Руске Федерације генерала Л. Г. Ивашова) [62].

Потпуној многополарности, како следи из најпознатијих и популарних теорија међународних система чији су аутори Мајкл Николсон и Мортон Каплан [63], у највећој мери одговарасистем „баланс сила“ тј. нешто слично „концерту држава“ (Бечки систем међународних односа прим. прев.) који је утврђен Бечким конгресом (1814-1815). Друга варијанта је „појединачни вето“ систем, где је сваки актер способан да се супростави како било ком другом, тако и алијанси свих осталих. Ипак, по наводима Каплана, то захтева најмање пет великих сила, и што је још важније да они имају своје цивилизацијске пројекте, укључујући, како идејну, тако и материјалну базу – валутни, трговински и финансијски систем и основне технологије. У овом тренутку, не постоји ништа слично томе.

Пошто би Русија у таквом савезу имала улогу роба, онда је јасно је да је за формирање пуноправног цивилизацијског пројекта неопходна идеолошка пројектна алтернатива. Улогу алтернативе добија концепција Надмодерне Кургињана која формира модел будућности који, наглашавамо ово, капитализму негира право на глобални монопол, приморавајући га да остане у границима Запада који се претворио у гето.

Геополитичка и цивилизацијски аспекти глобализације; Есесовски корени пројекта „Еврорегионализације“

Геополитичку страну глобализације представља такозвани феномен „глокализације“ који представља ерозију држава уз помоћ „понизних“ преносника овлашћења навише ка наднационалним структурама, и наниже ка регионалним. Етимологија термина „глокализација“ у складу је са познатим слоганом Римског клуба „мисли глобално – делуј локално“, који позива на комбинацију глобалног и локалног.

Не случајно, један од централних савремених проблема постаје европски сепаратизам, чије су најпознатије претече Каталонија и Баскија у Шпанији, Корзика у Француској, Фландрија у Белгији, Шкотска у Британији, долина реке По у Италији итд. Нажалост, мало се зна да се тим процесом управља интезивно и доследно уз помоћ широког спектра одговарајућих институција. Међу њима Комитет региона ЕУ, Асоцијација европских пограничних регија (AEBR), Федерална унија европских националних мањина(FUEN) чије је политичко крило Демократска партија народа Европе-Европска слободна алијанса (DPPE-EFA) и који има сопствену фракцију у Европском парламенту „Зелени-Европска слободна алијанса“ итд. Већ је донесено много програмских докумената. Тај процес је био најактивнији средином 80-тих година када је лансирана совјетска „перестројка“ што, јасно, није случајно. [64]

Циљ тог пројекта названог „еврорегионализација“ је да се распарчају државе, посебно оне веће (слика 6). Затим да се финансије преусмере ка Бриселу, центру Европске Уније, из буџета држава уз заобилажање њихових престоница.

„Европа региона и племена“ уместо „Европе држава“ није ништа друго него важан „пилот пројекат“ глобализације, како смо је овде разматрали (очигледан пример су Југославија, Чехословачка, и у крајњем, и СССР). Претпоставља се да би после распада држава следило преформатирање и окупљање њихових региона у нови, глобални савез (империју) или у почетку у групу квази-држава. То би и био поменути „многополарни свет“ који се прво мора формирати у Европи; затим би следило ширење овог искуства у глобалним размерама уз помоћ поменутог уједињена „десет светских региона“ у три „светска блока“.

Цивилизацијски аспект глобализације се опире феномену „фрагментације“, који је сличан „глокализацији“ и представља сличну двосмерну комбинацију: повезивање фрагмената верских, културних, историјских и друштвених идентитета европских држава са интеграцијом њихових економија што се органски уклапа у пројекат глобализације.

Данас у Русији по истом идеолошком моделу дејствују такозване „национал-демократе“ на челу са политикологом Станисловом Белковским, апологетом „умањеног“ национализма који тражи „ослобођење руског народа“ преко рушења Руске федерације и „скидања“ националних аутономија како је било учињено са СССР-ом.

Овде би ваљало приметити да историја уједињења Европе има корен у претходном, доратном пројекту „еврорегионализације“ – „Паневропском савезу“ чији је аутор угледни представник европске аристократије гроф Рихард Куденхов-Калерги, а ко-аутор познати француски социјалиста Аристид Брајан, вишеструки премијер и министар француског министарста спољних послова. Обртимо пажњу на „десно-лево“ партнерство које је копија поменутог двопартијског система, што нам открива механизам како јавног тако и „тајног“ управљања успостављеног уз помоћ либерално-социјалистичког консензуса.

Не мање важно је то што је Брајан добио Нобелову награду за мир заједно са немачким канцеларом Густавом Штреземаном због склапања Локарнског пакта 1925.  године. Тим документом је иницирана француско-немачка алијанса која је сматрана „осом“ „паневропског“ пројекта чије је остваривање, додуше, организаторима  успело тек после II светског рата,покретањем механизма европских интеграција. Индикативно је што је идеолошка и организациона страна тог пројекта, почев од 1942. године разрађена у Трећем рајху, тачније у СС-у. је 1944. године, на иницијативу Валтера Шеленберга, шефа СД-а, спољне обавештајне службе рајха, врховна команда СС-а усвојила документ „Идеја мира за Европу 1944/45″ (DieeuropäischeFriedensidee 1944/1945). У њему се, између осталог, говори о томе да „Немачка води овај рат ради стварања Европске конфедерације као удружене и социјалистичке заједнице народа Европе“. Сагласно објашњењу документа који је у совјетском заточеништву дао СС-обенгрупенфирер Рихар Хилдербрант, подразумевало се „одбацивање сваке претензије немачке државе ван природних етничких граница расељеног немачког народа“ а, такође, и „…стварање  Сједињених Држава Европе на основу равноправности свих народа који улазе у састав. Потчињавају се сви национални аспекти том великом заједничком циљу“  [66].

У марту 1945. године рајхсфирер Химлер је тајним каналима предао тај докуменат лидеру француског отпора генералу Шарл де Голу, указујући на одговарјуће контакте, „оне људе у рајху који би повели Немачку новим путем“. Наиме, де Гол и први канцелар Западне Немачке Конрад Аденауер, очигледно припадник „тих људи“, стоје на извору Јелисејског уговора (1963) којим је била формирана француско-немачка „оса“.

У послератном периоду, реализација „паневропског“ пројекта, сједињеног са есесовским разрадама, предата је под контролу Савета Европе који је формиран 1949. године на иницијативу Винстона Черчила. Повеља одређује његов циљ –„…постизање већег јединства међу својим чланицама ради очувања и остваривања идеала и принципа који су њихово заједничко наслеђе и ради олакшавања њиховог економског и друштвеног развоја…“ [67]. (Посебних противречности са указаним есесовским документом и објашњењем који је дао један од његових аутора, не примећујемо).

Посебно место у француско-немачкој „оси“ европских интеграција  дато је Немачкој која је главни европски партнер САД са којом регулише однос преко такозваног „канцелар акта“ од 21. маја 1949. године. Генерал Ј. И. Дроздов је приметио да је тај тајни договор на снази до 2099. године и ставља спољну и унутрашњу политику Западне Немачке у фактичку зависност од Вашингтона [68].  Овим се производи стање спољног управљања са перспективом увлачења Немачке у кризе и ратне конфликте што се већ десило 1930. године. Заузврат су Берлину очигледно дата „шира“ овлашћења која му дају посебну улогу у процесу „еврорегионализације“, који углавном одговарају националним интересима Немачке и који се користе за децентрализацију и „омекшавање“ суверенитета својих европских суседа и ојачавање контроле над њима. На пример, FUEN и са њом повезане партије и европске парламентарне структуре се финансирају из буџета  Федералног министарства унутрашњих послова Немачке што показује прави однос тих структура званичног Берлина ка питањима унутрашње, а не спољне политике. Дакле, исход II Светског рата се незванично пише, не у уџбеницима историје, већ на политичкој карти Европе и света. Како се види на приложеној мапи (слика 6), процес „еврорегионализације“ не обраћа пажњу на Русију и постсовјетско пространство; индикативно је да је својевремено, при разради тог пројекта у СС-у, у нашој земљи планирано ослањање на власовце (припадници такозване Руске ослободилачке армије под руководством Андреја Власова, прим. прев.) који би у потпуности делили нацистички „федеративни програм“. Данас у Русији по истом идеолошком моделу дејствују такозване „национал-демократе“ на челу са политикологом Станисловом Белковским, апологетом „умањеног“ национализма који тражи „ослобођење руског народа“ преко рушења Руске федерације и „скидања“ националних аутономија како је било учињено са СССР-ом.

Дакле, ако сумирамо утицај цивилизацијског и геополитичког аспекта глобализације на светски развој морамо признати да је глобализација инструмент цепања држава и народа на одвојене територије, народе и личности. То нам указује на циљ глобализације као пројекта: рушење и преформатирање не само послератног, већ читавог светског поретка у оном облику у који се развио у последњих 500 година, у епоси Модерне и који сада доживљава дубоку кризу. Будући да, иако супростављени идеолошки и као друштвено економске формације, и капитализам и социјализам  свакако као секуларна, индустријска друштва припадају Модерни, сматрамо да је порекло ове кризе вештачко.

„Таблице” из Џорџије  

22. марта 1980. године, на дан пролећне равнодневице, у америчкој држави Џорџији подигнут је споменик потпуно у стилу „нео-стоунхеџа“ који је добио незванични назив Georgia Guidestones–„таблице“ из Џорџије. На осам језика, укључујући руски на њему је исклесано десет „заповести“ који личе на изазов који је неко „бацио“ Спаситељевој Беседи на гори. Прва од тих „заповести“ гласи: Одржавати бројност човечанства испод пет стотина милиона људи у сталној равнотежи са природом“.

"Georgia Guidestones" - Таблице из Џорџије: "Одржавати бројност човечанства испод пет стотина милиона људи у сталној равнотежи са природом“

„Georgia Guidestones“ – таблице из Џорџије

Ево како Гаврил Попов, један од организатора „перестројке“, види решење проблема повезаних са „употребом“ остатка од 6,5 милијарди људи, које износи са свеобухватном концепцијом „постиндустријалног“ (тј постмодернистичког) „краја историје“ и времена у форми „Новог светског поретка“[69], укључујући:

– глобални нуклеарни и ракетни монопол (јасно је да Русије нема) који репродукује злогласни „Барухов план“ који је Черчил говором у Фултону (5. март 1946) извео иза зидова УН и уклесао у јавну политику;

– исти такав монопол над планетарним природним ресурсима, пре свега угљоводоничних сировина; суштински, реч је била и биће само о руским сировинама јер се већина осталих ионако налази под америчком контролом;

– глобална „заштита животне средине и глобалне климе“ у форми „одрживог развоја“ који, како је записано у осмом приципу декларације из Рио де Женеира (1992) што захтева „ограничења и ликвидацију неодрживих модела производње и потрошње и пооштравање одговарајуће демографске политике“ [70];

– „наметање строгих прописа у вези контроле рађања“ чиме се прецизира захтев са „таблице из Џорџије“ у вези Русије;

– отворен фашистички захтев за „генетском контролом још у стадијуму зачећа и тиме непрекидно чишћење генетског фонда човечанства“;

– ликвидација држевних суверенитета уз помоћ „нових УН“, светских парламента, влада, армије, полиције итд.

Ваља нам се ослободити од илузије: од тих 500 милиона људи, које треба сачувати,право на пуноправни живот имало би не више од неколико стотина породица. Остали би очигледно добили улогу послуге која би у сврху избегавања протеста била дезорганизована и десоцијализирана тј. гурнута у архаичност.

То и јесте пројекат поделе јединственог човечанства на одвојене слојеве (касте) господара и робова, како је и записано у „таблицама из Џорџије“.

Пројекат „глобализација“: закључци и „путокази“

На крају сумирајмо резултате учињене анализе.

Прво: глобализација је процес реализације западног пројекта који се састоји у супростављању Запада остатку света (TheWestagainsttheRest), нарочито Русији.  Предуслови за глобализацију се вештачки стварају подгревањем кризе Модерне, поретка који је владао читавом другом половином другог миленијума. Избор ће се у будућности вршити између „краја историје“ глобалног фашизма (или у религиозној оптици краја времена) и обнове конкуренције светских пројеката. „Крај историје“ се на све начине приближава  уз помоћ увођења митологема „демократија“ и „тржиште“. Уз помоћ њих се цивилизацијске духовне вредности, у чијим се основама налазе религиозне традиције, замењују материјалним, „општељудским“ који се заснивају на окултној „метафизици новца“ која није у складу са традицијом.Философски еквивалент дате политичке противуречности је антагонизам дијаликтичког прогресизма (Г. В. Хегел) и хришћанског конзерватизма (К.Н. Леонтијев).

Друго. Глобализација има, не само своју објективну страну, која је условљена прекограничним глобалним тржиштима, већ има и субјекте који припадају глобалној олигархији Запада, који подржавају и промовишу глобализационе процесе  јачајући пројектовану стагнацију и „труљење“ незападних држава. Уз помоћ спољашњег управљања која се спроводи преко компрадорских елита, олигархија у лику три водећа глобална клана (Ротшилди, Рокфелери, Ватикан) спречава да се искристализују локални пројектни субјекти који су способни да тим државама и регионима обезбеде суверен и независан развој. Пошто је циљ глобализације да се  заустави историја, онда се глобална олигархија сматра контраисторијским субјектом који се постепено дегенерише у смеру фашизма чије се спровођење остварује уз помоћ концепције „одрживог развоја“.

Идеја о томе да је процес глобализацијe и реверзибилан, која је данас силно утиснута у друштвену свест, не одговара стварности и представља мит, а сама глобализација  у својим основним цртама репродукује империјализам, стар стотину година.

Треће. Глобализација се спроводи методом „светске демократске револуције“ концепције која се ослања на идеје и следбенике крајњег либерализма – либертијанства (Лео Штарус) и неотроцкизма (Ирвинг Кристол) уједињених у оквирима неоконзерватизма, који је служио као званична идеологија администрацији Џорџа Буша млађег. Глобална „револуционарна“ стратегија у чији је центар постављена контраисторијска и контракултурна алијанса западне Постмодерне  са контрамодерном радикалног ислама појачава се тесном везом Беле куће и Израела која се остварује уз помоћ низа специјализованих америчко-израелских института, као и са Ватиканом у оквирима „јудео-хришћанске доктрине, тзв. „хришћанског ционизма“ који се укоренио у периоду Другог ватиканског сабора (1962-1965). Бушова администрација је у новембру 2003. године у званичном наступу у Националном фонду за подршку демократије прогласила глобални „поход за демократију“ што је подржао и садашњи председник Барак Обама у јулу 2009. године у познатом каирском говору.

Четврто. У „пилот“ регион за „светску демократску револуцију“, заједно са Великим Блиским Истоком, спада и Европа. Пројекат еврорегионализације, који је у току, је неодвојиви део глобализације који потпомаже ширење НАТО-а и Европске Уније уз помоћ „глокализације“ и „фрагментације“, рушењем цивилизације, држава и друштава, претварањем олупина суверених држава и људи, који су лишени домовине, идентитета и вредности, у грађевински материјал за нову „глобалну империју“. Концепција „многополарног“ света која је промовисана радом интелектуалних центара није ништа друго до прелазна етапа устројства те империје и шири се уз помоћ еврорегионализације, не само на постсовјетском простору, већ и на територији Руске Федерације. Важни инструменти реализације те стратегије су „обојене“ револуције“ који се остварују уз помоћ локалне „пете колоне“ која ради у интересу глобалне олигархије у земљама у развоју. У тим случајевима, када пета колона не успева да обави задатак, као у Либији и Сирији, задатак се решава посредством распаљивања конфликта (грађанских ратова) и иностране „хуманитарне“ интервенције.

Савремена ситуација у Сирији дозвољава да се та држава посматра као својеврсни „полигон“ на ком се спрема велики регионални, а могуће и глобални сукоб; однос великих држава Запада у многоме копира политику Шпаније у периоду 1936-1939. године, у време Франковог преврата и грађанског рата који је претходио избијању II Светског рата.

Пето.  Идеја о томе да је процес глобализацијe иреверзибилан, која је данас силно утиснута у друштвену свест, не одговара стварности и представља мит, а сама глобализација  у својим основним цртама репродукује империјализам, стар стотину година, који су детаљано проучавали како В. И. Лењин,  тако и великих западни теоретичари Џон Хобсон, Карло Кауцки, Рудолф Хилфердинг и други. Индикативно је што се његова савремена еволуција дешава по строго одређеном, очигледно задатом смеру, ка глобалној вредносној унификацији која је прикривена фарисејским паролама о такозваној „толерантности“ и „мултикултурализму“.

Шесто. Глобализацију може вратити уназад само Русија, јер  само у нашој земљи за разлику од других, чак и старијих цивилизација, постоји  одговарајуће пројектно искуство које је условљено специфичном самобитном руском пројектношћу која је нашу земљу поставила у оштру 500-годишњу конкуренцију (борбу) са „колективним“ Западом. Потврда јединствене улоге Русије у светско-историјском процесу се тражи и у традиционално-религијским представама, при том не само у православним, већ и у римокатоличким, а, такође, и у специфичној улози културе као историјски заснованог главног социокултурног регулатора друштвених односа. У целини, та улога има функцију „задржавајућег“ политичког субјекта (или „Катехона“  у оптици хришћанске есхатологије) који спречава офанзиву  „краја историје“ и времена. Схватајући особеност Русије, глобално-олигархијски субјекти глобализације активно покрећу планирање и остваривање  подривања и уништавања наше земље по шеми испробаној у току такозване „перестројке“, а, такође, на све могуће начине, укључујући финансирање, подстицање функционисања „пете колоне“ у Русији.

Глобализацију може вратити уназад само Русија

У закључку, погледајмо “путоказе” глобализације, како је она почела и како се одвија њено спровођење. Почетком ХХ века носећу конструкцију (рам) политичког светског устројства су чиниле империје, државе са „широким“ хоризонтом стратешког планирања које су отварале историјску перспективу неколико декада унапред. Рушење империја као главни исход I светског рата довело је до формирања републиканских облика управљања који су тестирани у САД и у Француској крајем XVIII века, у време Декларације независности и Француске револуције. Ликвидација монархије је објективно, у оквиру свеопштег изборног права скратила видљиви хоризонт стратешког планирања на неколико година, од избора до избора. Али, будући да функција таквог планирања није ишчезла, она је предата у нејавне управљачке структуре, пажљиво креиране управо у ту сврху, који  су ту функцију почели да  спроводе, не у широком, масовном интересу, већ у тајном –   корпоративном и „приватном“ (по речима Д. Рокфелера) интересу. Реална, стварна власт (која се другачије назива „концептуална“) сакривена је од очију јавности и заклоњена је иза завесе „тајности“ против које је, не много пре своје трагичне смрти, устао Џон Кенеди. Његов претходник Двајт Ајзенхауер је одлазећи са председничког места такође упозорио о сличној претњи коју је формулисао као прелазак власти у руке војно-индустријског комплекса.

Ширење тог модела на цео свет омела је Октобарска револуција у Русији 1917. године, посебно после неуспелог покушаја глобалне олигархије да на чело тог историјског догађаја  постави Лава Троцког. После доласка и учвршћивања на власти Ј. В. Стаљина,који је усвојио концепт изградње социјализма у једној земљи, пројекат глобалне олигархије се суочио са целим низом озбиљних изазова и проблема. Најважнији међу њима, према нашем мишљењу, је препород Русије преко   чињеничне обнове нове „црвене“ империје – велике државе са самосталним, „широким“ хоризонтом планирања и, што је најважније, са алтернативним виђењем историјске перспективе.

Тражење одговора на тај изазов јеусловило приближавање глобалне олигархије са аристократијом која је била „склоњена“ са власти, као и укључивање у тај савез западне научне заједнице којој су дата посебна, ексклузивна  права што је повезало фундаментална истраживања са универзитетском и примењеном науком. На тој основи створен је велики број специјализованих центара глобалног стратешког планирања и управљања.

Излазе, укључујући идеолошке, политичке и организационе из тих „путоказа“ по мишљењу аутора би ваљало да траже како руске власти, тако и читаво руско друштво. Услов очувања политичког и економског суверенитета земље, а тиме и успешнији развој постсовјетских интеграција је да се изврши ревизија одредбе новог Спољнополитичког концепта Руске Федерације.

Први покушај реализације „консензуса“, урађеног у оквирима тог савеза, о „заустављању историје“ био је учињен уочи Велике депресије када се Вајмарска Немачка трансформисала у  Трећи рајх; Пораз тог пројекта уочи II Светског рата стимулисало је његову тансформацију ка „интернационализму“, тачније „мултикултурализму“. Истовремено, напорима британских, америчких, и у поратно доба, преживелих нацистичких специјалних служби лансиран је још један пројекат – „исламски фундаментализам“, који је стављен под контролу помоћу организовања контролисаног сукоба (у оквирима дијалектичког процеса) између њега с једне стране и ционистичког пројекта који је добио подршку за државност у виду израелске државе, са друге.

„Перестројка“, која је завршила распадом СССР-а,довела је до формирања глобалног монопола западног пројекта у виду глобализације. У њеним оквирима је глобална олигархија, одбацивши  кејнзијанску концепцију државног благостања („welfarestate”), приступила практичној реализацији пројекта „краја историје” и времена (Новог светског поретка) који се остварује помоћу стратегије „одрживог развоја”. У оквирима припремних мера које су биле спровођене још у доба хладног рата под покровитељством Римског клуба, УН а такође и Социјалистичке Интернационале и других глобалистичких институција, концеп политичке демократије је подвргнут фундаменталном преиспитивању и трансформисан у пројекат „глобалне демократизације“. У периоду 1966-1967. године појавили су се радови З. Бжежинског „…улога Америке у технотронској ери“ и А. Печеија „Провалија пред нама“. А 1975. године и извештај Трилатералне комисије, познат на Западу али још непреведен на руски језик, који су  направили Д. Рокфелер и исти тај Бжежински под називом „Криза демократије“ [71]. Један од његових аутора је био и творац теорије „сукоба цивилизација“ С. Хантингтон. У том се документу директно говори о могућности поновног рађања фашизма (истина у другом идеолошком „паковању“) као начина успостављања друштвеног ауторитета и контроле које су елите изгубиле. Коначни циљ глобално-олигархијске стратегије је очување хоризонта глобалног стратешког планирања заједно са реалном влашћу у приватним рукама као и  максимална консолидација истих путем кардиналног смањивања улоге (или чак потпуне ликвидације) држава, што дозвољава да се избегне било која,  а посебно руска, империјална самодовољност.

Излазе, укључујући идеолошке, политичке и организационе из тих „путоказа“ по мишљењу аутора би ваљало да траже како руске власти, тако и читаво руско друштво. Услов очувања политичког и економског суверенитета земље, а тиме и успешнији развој постсовјетских интеграција је да се изврши ревизија одредбе новог Спољнополитичког концепта Руске Федерације ( 2013 ) о „општецивилизацијским коренима“ наше земље и држава „евроатлантског региона“. Ваљало би званично признати апсолутну цивилизацијску самосталност и самодовољност наше земље која је условљена целим током њеног историјског развитка, као и  јединственошћу улоге и места у конкуренцији цивилизацијских глобалних пројеката која се састоји у континуираној, 500 година дугој, конфронтацији са западном цивилизацијом (текст је објављен 2013 прим.прев).

Аутори сматрају да ће резултат датог идеолошког и политичког маневра бити кристализација новог руског цивилизацијског пројекта чија адекватност и  одрживост зависе од његове прилагодљивости ка постсовјетским интеграцијама и од  континуитета пројекта који је заједнички за читаву историју наше земље. Темељ таквог пројекта је безусловни приоритет колективних интереса над приватним што захтева концептуалну ревизију читавог низа обавеза наше земље према одговарајућим међународним институцијама и организацијама.

.

Владимир Борисович Павленко
доктор политичких наука, члан Академије геополитичких проблема;
Владимир Владимирович Штол
доктор политичких наука, професор, члан Академије геополитичких проблема, главни уредник научно-аналитичког часописа „Обозреватель – Observer“

НАПОМЕНА: Ово је део текста „ГЛОБАЛИЗАЦИЯ: КОНЕЦ ИСТОРИИ И ВРЕМЕН?“ објављеног у три дела на сајту Академије геополитичких проблема који је тренутно у фази реконструкције. Први део текста је објављен на  http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-v-v-shtol-globalizaciya-konec-istorii-i-vremen-nachalo/ а доступан је  на : http://so-l.ru/news/show/7461942

ПРЕВОД: Вл. Војводић/Евроазија.инфо

__________________________________________________

[54] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 28. С. 386.
[55] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 28. С. 71-72.
[56] Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 27. С. 310-385.
[57] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 28. С. 381.
[58] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. С. 243.
[59] Хаггер Н. Синдикат. История мирового правительства. – М., 2009. С. 49-50.
[60] URL: http://www.greek.ru/news/greecetoday/22877
[61] Бжезинский Зб. Великая шахматная доска. Господство Америки и его геостратегические императивы. – М., 2002. С. 235.
[62] URL: http://akademiagp.ru/geopoliticheskaya-doktrina-rossijskoj-federacii
[63] Цыганков П.А. Теория международных отношений. – М., 2006. С. 178-184.
[64] Четверикова О.Н. Бельгия, Испания, далее везде: механизм перекройки карты Европы // http://www.fondsk.ru/news/2007/12/28/8576-8576.html
[65] URL: http://www.communautarisme.net/docs/carte-europe-regions-Verts-ALE-2004.jpg
[66] Цит. по: Парвулеско Ж. Путин и евразийская империя. – СПб., 2008. С. 111-112.
[67] Устав Совета Европы (Ст. 1. п. а) // URL: http://conventions.coe.int/Treaty/rus/Treaties/Html/001.htm
[68] URL: http://www.fontanka.ru/2011/03/05/042
[69] Попов Г.Х. Кризис и глобальные проблемы // МК. 2009. 25 марта.
[70] URL: http://www.un.org/ru/documents/decl_conv/declarations/riodecl.shtml
[71] Crozier M.J., Huntington S.P., Watanuki J. The Crisis of Democracy. Report on the Governa-bility to the Trilateral Comission. // N.-Y., 1975.

 

Advertisements

Information

This entry was posted on 29. маја 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: