ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О деловању покајања

Само једна реч – покајање – чини се неубедљивом у поређењу с целом армијом савршено разрађених „психофизичких техника измене свести“, које образују читаву индустрију техника „духовног раста“, „ширења свести“, „отварања унутрашњих простора“ итд. Али, с друге стране, ова вишеструкост и „суптилност“ могу бити слабости целокупне источњачке психомеханике.

Замислимо следећу ситуацију: пред нама су велика и јака челична врата која су закључана. Онај ко нема кључа има мноштво других начина да их отвори – да их сломи маљем, ћускијом, да употреби машину, аутомат, динамит, ласер, киселинска хемијска средства итд… итд… Али, ниједна од ових техничких могућности не гарантује отварање врата, и не представља истински начин отварања врата. Наравно, дивљаку који ништа не зна о бравама, кључ – малено парче метала – чини се смешним у поређењу са свим тим арсеналом разорних средстава, њиховим спољашњим ефектима: буком, ватром, димом. У сваком случају, само кључ може отворити врата не сломивши их, све остало је сувишно. Тако је и у нашем случају: „неубедљиво“ средство какво је покајање, показује се као прави кључ који отвара врата Царства Небеског; све друге технике сламања врата, затворених од самог Господа, јесу лоповске вештине опасне и за саме лопове.

О великој сили покајања сведочи следећа епизода из живота оптинског старца, преподобног Амвросија, описана у сећању једне од његових духовних кћери: „У његовој келији горело је кандило и малена свећа од воска на столу. Читање из забелешке било је тешко, скоро немогуће. Рекла сам оно чега сам се сетила, и то брзо, а затим додала: „Баћушка, шта још да вам кажем? Зашто се кајем? – Заборавила сам“. Старац ме је због овог укорио.

Нагло је устао са постеље на којој је лежао. Учинивши два корака зауставио се на половини своје келије. Ја сам се невољно на коленима окренула према њему. Старац се усправио у свој својој висини, погнувши главу, подигао је руке увис у молитвеном ставу. Учинило ми се да су се његове ноге одвојиле од пода. Гледала сам на његову осветљену главу и лице. Сећам се, као да је таванице нестало, а глава старца као да је пробила врх. То ми се јасно показало. Минут касније баћушка се надвио нада мном, измењена изгледа и прекрстивши ме, рекао: „Запамти до чега може довести покајање. Иди“. Изашла сам од њега тресући се, и сву ноћ проплакала над својом неразумношћу и немаром“ (13, с. 283; 10, с. 22-23).

У овој необичној епизоди најважнији моменат је тај што преподобни Амвросије Оптински делимично „отвара чула“ своје духовне кћери, тако да је она могла увидети нешто што се односи на невидљиви свет (отварање таванице нпр.) Она не саопштава све што је видела, јер је виђење за н>у потресно и неочекивано; произвевши силно дејство, оно оставља утисак необичности. И овај контакт са невидљивим светом Преп. Амвросије означава као могућност отворену једино покајању.

О важном месту покајања у Православној аскези сведоче речи Светог Игњатија Брјанчанинова: „Свети Оци Источне Цркве, нарочито пустињаци, управо кад су достигли висине духовних подвига, тада су се сва постигнућа у њима слила у једно – покајање. Покајање је обузело сав живот, сваку делатност: оно је било последица сагледавања својих грехова.“

Једног великог оца су питали, у чему се састоји делање усамљеног инока? Он је одговорио: „Умртвљена душа твоја ти је пред очима и ти ли ме питаш какво треба да буде твоје делање“ (Св. Исак Сирин, Беседа 21)? Плач – је најважније делање истинског подвижника Христовог.

Сагледавање грехова својих и рађање покајања због њих, јесте дело које се не окончава на земљи: сагледавањем својих грехова рађа се покајање; покајањем се стиче очишћење; постепено очишћено око ума почиње увиђати такве недостатке и повреде људске природе, које оно раније, у помрачењу своме уопште није примећивало“ (5, т. 2, с. 26-127).

Покајање је оно чиме започиње пут хришћанина и оно што тај пут постојано прати. Човек се крштењем одриче од сатане и свих дела његових, обраћа се Христу; он оставља греховни живот и одлучује да живи побожним и праведним животом. Када је донета ова одлука њему се шаље светим крштењем помоћ у виду благодати Духа Светога.

.

Свештеник Владимир Јелисејев

Из књиге: „Православни пут спасења и оријентално-окултна учења“

Advertisements

Information

This entry was posted on 12. јуна 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: