ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Прекаријат – класа очајника или нешто горе

Са причом „срећан је ко има посао у Србији“ жели да се убије и последњи пламичак синдикалне и радничке борбе за своја права.

У најкраћем, ова све чувенија реченица сажима услове рада, разлоге недостатка борбе за побољшање тих услова и стандард на који је принуђен да пристане овдашњи радник. А могла је да послужи и као парола овогодишњих првомајских манифестација. Јер како, чак и званична статистика, показује да је потражња за запосленима у односу на 2008. годину 16 пута мања, а број незапослених расте, мука није какав, него како добити било какав посао.

 

У мантру „да ленштарење и нерадништво влада Србијом“, а што су изговори којим се желе оправдати реформе које ће бити само на штету запослених, не верују ни запослени у јавном сектору ни запослени код приватника. Уосталом, како се доказује да су Срби нерадници ако то нема где да се провери? Статистика потражње показује да неплаћен прековремени рад, доприноси и зараде, нису избор него нужда малог броја, као и то да велики број оних који нису привилеговани да имају посао нису нерадници него људи без перспективе. А статистике су једнако свесни послодавци и запослени. Први је користе да крше корпус радничких права, а други траже хлеба да би преживели.

Радничка класа, она која живи од своје зараде, данас је на изглед толико раслојена у висинама „такозваних“ зарада, да за њу на први поглед не постоји шири заједнички именитељ. На снази радника углавном у реалном сектору се заснива и снага синдиката, па уз друге проблеме – недостатак социоекономског дијалога, атомизација синдиката чине кључну препреку синдикалној борби.

У синдикате стижу притужбе на кршење права, али су на интервенцију код послодавца спремни једино они који немају шта да изгубе, јер чак ни плату више не добијају. Није тајна, на пример, да за рад на дане празника не добијају законску надокнаду. У ретким фабрикама које исплаћују зараду на време, највећи број плата у стопу прати законски минимум. Топли оброк и регрес су чак и у синдикатима заборављени појмови. Радници нису спремни да затраже то што им послодавац дугује, јер знају да ће тешко наћи други посао. Радници не примају плате са једне стране, а са друге стране, имамо Горење, на пример, коме су порески обвезници поклонили између шест и десет хиљада евра по радном месту, а у коме наш радник ради за 200 евра, док у Словенији за исти посао добија 1.600.

Ниску цену рада додатно обарају све бројније агенције које изнајмљују раднике, за месечне зараде упола мање од законског минимума. У недавно објављеном истраживању које се посебно бави положајем жена на тржишту (Жене и рад у Србији, ауторке Марије Радоман) наводи се да жене запослене на пословима одржавања домаћинства преко агенција, које им у овом случају не уплаћују чак ни доприносе, раде двократно, ујутру и увече, по четири сата за 102 динара по сату. Дакле, у најбољем случају, за око 18.000 месечно, оне послу посвете цео дан. Тај пример један је од илустративнијих показатеља како се у Србији у оквиру радничке класе ствара прекаријат, класа очајних. Оних који немају посао или непрекидно живе у неизвесности од продужетка уговора и немогућности ангажовања.

Примера ради, данас се све више акценат ставља на ренту, уместо на традиционални тип присвајања вишка вредности. Та измена метода сигурно не значи нестанак класе као такве, јер класа може нестати једино онда када се престане са начином производње коме је нужно инхерентна експлоатација и стварање класа. Када је реч о прекаријату, њега у Србији чине сви они који немају стални радни однос као и они који немају никакав радни однос. Отуда је срећан онај кога експлоатишу, а има стални радни однос. Будућност је, у односу на оно што најављује премијер, свеопште западање у беду запослених, коме ће од сада бити поверена улога маскоте за међународне финансијске институције. Док ММФ и Светска банка буду пљескали либерализацији тржишта радне снаге, као и довршетку свеопште приватизације, Влада ће се највероватније хвалити имплементацијом европске легислативе која радништво претвара у робу по себи, а коју онда на тржишту купују пробирљиви власници капитала. Они малобројни који ипак успеју да испливају на површину, служиће као доказ томе да је тобоже, ипак могуће трудом се уздићи на социјалној лествици. Наравно, структура је та која ће читаву класу и даље држати у подређеном положају – уз неколико изузетака који ће јој обезбедити лажни карактер у перцепцији споља. Менаџерски слој чини онај део радничке класе који прави драстичну разлику у односу на просек. Али само кад је реч о зарадама. Такви обично не виде ни дана ни викенда и не дозвољава им се тренутак приватног живота. Ни њима прековремени рад није додатно плаћен, али тај раширени феномен инспекција рада не успева да сузбије. Пре свега зато што њен годишњи буџет износи само 30 милиона динара, што је трошак једног дечијег вртића. Али и због тога ју је корупција нагризла до самог врха (случај директора Пеураче).

Рад на одређено ограничен је само на годину дана, а на хиљаде људи ради на одређено и по десет година. То се дешава и у образовању. Чак и кад им је држава послодавац. Велики је број примера да и државне установе прекидају запосленима радни однос на три дана, па испочетка запошљавају људе на одређено. Државне установе и саме злоупотребљавају закон, а држава треба да ствара амбијент у коме је немогуће кршити закон. Пракса је сасвим другачија од иначе доброг Закона о раду који имамо. Закону који нико није поштовао ближи се крај, али нико и ничим не може да тврди да ће и сведена права радника, у предлогу новог закона, бити поштована, као што се очекује да ће бити олакшана процедура отпуштања. Њој ће погодовати и понуђена верзија закона о штрајку, која ће, ако буде усвојена, ограничити то право институтом арбитра – оног који би требало да преговара са две стране све док се штрајк, као последњи инструмент борбе, потпуно не изнури.

Предлог Закона о штрајку је директан одговор на могући талас радничких штрајкова, Закон о раду треба да легализује кршења радничких права која се тренутно догађају како би послодавци и легално имали право на већу експлоатацију радне снаге. Иако његови промотери говоре да је то у интересу укупне економске ситуације, он је заправо у интересу профита. Међутим, урушавање радничких права ће на дуже стазе имати велику социјалну цену и то је трошак о којем би свако друштво требало да води рачуна. У Француској су радници 2005. године успели да спрече сличне измене радног законодавства.

Ако штедимо на здравству, образовању или најбазичнијим потребама, то ће нас у будућности коштати много више него што смо на њима уштедели. Многе јавне службе, као што су здравство и образовање, функционишу и то нам говори да наше друштво почива на радничкој класи. Мултинационалне корпорације долазе овде јер налазе јефтину, а квалификовану радну снагу. У овом тренутку, приоритет је обезбедити место у друштву бројним људима који се осећају искључено, а не толико очување привилегија већ запослених. Србија је успела да поднесе тешка времена, јер је као заједница традиционално почивала на солидарности, коју тренутни друштвени и економски процеси урушавају. У том сличају реформа не може бити редуковање остварених права радника, јер се онда ради о рестаурацији. Мере које би увеле више солидарности, а мање могућности брзог богаћења појединаца на рачун бесплатног рада, могле би се назвати позитивном реформом. Претња социјалним протестима је увек потребна како би реформе биле што више у интересу народа, а не у интересу привилегованих.

Проблем са садашњом влашћу је што она наставља исту приватизациону политику коју су спроводиле и претходне власти, само обећава да ће је спроводити поштеније. Осим тога, у истраживању приватизационе корупције не говори се о одговорности државних институција које су ту корупцију омогућавале. Атмосфера која се одозго намеће у центар ставља опасну категорију нужности, јер се као алтернативе најављеним мерама штедње и променама законодавства помињу грчки сценарио и банкрот, чиме се ствара привид стања на ивици катаклизме, што није ни приближно тачно. Не заборавите да је упркос најавама отпуштања и штедње, а преко леђа најсиромашнијих, СНС добила највећу могућу подршку на претходним изборима. То значи да су људи заиста, можда и не својом кривицом, поверовали у нужност мера које ће највише погодити оне најугроженије. Једно је кад пуног стомака поверујете у нешто, а сасвим друго када вам постане јасно да нема те нужности којом се може оправдати све већа социјална беда.

Поставља се питање где је крај? Надам се да нисмо проблем већ део решења.

.

Томислав Живановић
Председник ГСПРС „Независност“

 

Advertisements

Information

This entry was posted on 13. јуна 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: