ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Понижење српског народа теже је и од бомбардовања

Легенду српског глумишта Милана Ланета Гутовића, већ годинама јавност поистовећује са Шојићем који је прототип универзалне политичке вуцибатине. Гутовић за магазин Таблоид говори између осталог и о овом феномену:

– Смејати се таквим типовима је нормално, али колико је добро што је он део наше стварности? Он је давно постао део наше стварности, али најтрагичније је што је он продукт те стварности. Није се Шојић појавио одједном. Он је деценијама негован. Мислим да је престао да буде део маште писца. Он је постао део стварности гледаоца.

 

Милан Лане Гутовић, никада није био само глумац него и јавна личност која учествује у друштвеном животу. Зато данас каже да га итекако дотичу патње нашег народа. Последње такве патње, кад су мајске поплаве кренуле, посебно су га погодиле.

– Преко ноћи Београд је постао град бескућника који чекају државну милостињу. Београд је и пре поплава био град бескућника. Ово што нам се сада показало као поплава, Србију је погађало, а Београд пунило бескућницима као „Милосрдни анђео“ па као „Олуја“ итд… Са природним катастрофама морам да се помирим, али се још тешко навикавам на ‘несебичне помоћи’ оних који су на ту исту Србију слали немилосрдне анђеле и Београд пунили бескућницима. Мислим да би се један број бескућника радо одрекао помоћи са те стране. После ове изјаве је јасно да од мене никада политичар неће бити.

Верујете ли да ће новац уплаћен на рачун Владе Србије за поплављене, заиста стићи до угроженог становништва?

– Пошто је крађа код нас престала да буде кривично дело и у нашем фолклору се третира као дисциплина, сумњам да ће свака уплата заиста доћи до угрожених.

Годинама смо веровали да српска младост хрли у свет за „бољим животом“, али њихова пожртвованост и солидарност приликом поплава, многе је задивила али и постидела, зар не?

– Наравно. Дивио сам се тим младићима и девојкама у време поплаве а велика и херојска дела из историје Србије постајала су ми јаснија и вероватнија.

Колико је Србији заиста потребан „Београд на води“, кад је мало фалило да Београд буде „под водом?

– Треба нагласити да пројекат „Београд на води“ не одише неком свежином. Многе владе пре ове су се заносиле том идејом. Можда је важно приметити да је градња већ почела дизањем пруге на обали Саве. Та пруга није била у функцији годинама и њеним рушењем ништа није почело, тачније: није почела градња али су се наставиле обмане јавности. Србија има проблем малог наталитета и слабе насељености целе државе, а пренасељености Београда. Овим пројектом би се омогућило да и остатак Србије нагрне у Београд.

На жалост, живимо у партијској држави у којој напредују само политички опредељени. Како уопште опстају неопредељени људи попут Вас?

– Они који живе од „опредељености“ каријере и животе везују за нешто, јер нису у стању сами да живе. Пошто живим сам и уживам у својој „неопредељености“ напредовање ми није важно.

Да ли Вас је зачудио мук „културне јавности“ током догађања око Косова!?

– Културна јавност би морала синхронизовано са академијом наука да делује на колективну свест нације. То се не догађа. Некако сам дошао до сазнања зашто је тако. Срби сенилност академика третирају као повреду на раду. А академици уместо да буду савест времена у коме нема савести, да буду водичи нацији на раскршћима и лек против беснила духа, нашли су уточиште у преопширности, други у глупости, а остатак је трампио своју савест за сигурност. Они који би морали да буду духовни у своме телу, постали су телесни у своме духу. Зато многи међу бесмртницима треба да оду на гробља, клекну и извину се покојницима чија места грешком не заузимају. Ово важи и за културну јавност.

Статус Косова је болна тачка свих Срба, ма где живели. Како би волео да видиш његову будућност?

– Волео бих да се никада не заборави мит о Косову и да преко тога мита сазрева цела нација и генерације које долазе. Волео бих да Косово опет буде српско. Ово су само моја маштања, а не виђење будућности. Данас на КИМ – у полудивља племена са високом технологијом и великим новцем од дроге гутају простор и време. Та племена имају и највише доктора наука по квадратном километру који течно говоре енглески. Постоји прича о аутобусу пуном путника који се зауставља у Приштини. Шофер каже путницима: „Ко жели да једе – нека једе! Ко жели да пије – нека пије! А, ко жели да докторира – нека докторира! Задржавамо се 15 минута…“.

До које мере једног Србина дотиче проблем Косова?

– Па и овде суде осумњиченима за шверц дроге. И овде се купују, фалсификују и преписују дипломе и докторати као и на Косову. Природно је да Србина више дотичу српски, него косовски проблеми. Када смо код диплома наводим текст који памтим одавно: „Југославија има 20 милиона становника, 6 милиона неписмених, 12 милиона полуписмених, а остало су академици.“ Ова шала говори да је инфлација диплома и титула давно почела.

Да је којим случајем Жута кућа у Србији, цео свет би брујао о томе. Какво је ово лицемерје и селективна правичност када су Срби у питању!?

– Срби нису у складу са амбицијама неког етаблишмента. Због тога предвиђају да ће српски језик постати „мртав језик“ јер њиме неће имати ко да говори. Да би се такви циљеви, као што је уништење једне нације постигли, потребне су предрадње: том народу треба уништити језик и писмо. Хероје третирати као криминалце и послати их у затвор да би се генерације које долазе убедиле да се више исплати бити поробљен. Обрукати свештенике као носиоце вере. Уништити војску полицију и унизити људе који воде народ. Често се то ради нежно, а понекад дрско.

Навешћу један пример: Декларацију о Косову је наш министар иностраних послова Вук Јеремић спремао месецима и обишао земљину куглу, да би декларација имала одговарајућу тежину. Председника Тадића, који је требало ту декларацију да прочита пред УН је у Њујорку, пресрела је једна чиновница по имену Ештон. Узела му је декларацију, преуредила како је она мислила да треба да буде и вратила је нашем тадашњем председнику, да је он као своју декларацију прочита. Председник Тадић је такву ништавну декларацију прочитао. Мислим да је то понижење и трагедија српског народа, за мене, тежа од бомбардовања.

Где су те наше, а светске невладине организације, борци за људска права и општу срећу?

– Невладине организације не помињем јер спадају у цивилно-војни корпус инфилтриран у нашу земљу и њихове реакције су примерене задатку.

Политички противници напредњака кажу да је крст Србије потежак за њеног данашњег председника.

– Нисам толико хипнотисан да без резерве верујем председнику. Знам да је упоран и радан. У те особине не верујем јер ми је то Он рекао на телевизији, већ сам их препознао када је био гост у емисији коју сам водио. Сумњам да су ове особине довољне да се тај крст понесе, али претпоставка је да председник има и скривене вредности које тек треба да нам покаже.

У разговору пре избора, на моје питање кога бисте волели да видите на челу Србије, рекли сте: „Човека који би отприлике требало да има особине које жене траже од својих мужева. Да буде Тарзан са дипломом философског факултета“. Зато Вас сада питам – има ли Србија таквог човека?

– Србија има проблема и са Тарзанима а и са дипломама. Једино још увек имамо вишак филозофа. Странке поражене на претходним изборима гледају да загорчају живот странкама које су сада на власти. Рекло би се: „Низ легитимних свињарија“. Навикнут на ту климу прихватам је као нормалну мада није нормална. Ево због чега: Странке које нису више на власти прецизно су нас обавестиле да све што раде, раде за „добро народа“, а исти програм „Добро народа“, има и нова власт. Па ако им програми нису супротстављени имају исти циљ, што се свађају? Ипак није нормално да се они који се боре за исти циљ свађају.

Није ли српски народ презасићен лекцијама о нездравом национализму, реформама и уласку у Европу!?

– Срби су већ давно тиме били презасићени, а сада су згађени над тим тезама, темама и идејама. Мислим да би референдум о уласку у унију био поразан по ту европску идеју.

Колико је стање у српским позориштима огледало власти у Србији, где као што видимо, све зависи од самовоље појединаца?

– Позоришта су на тако ниском нивоу да се о њима већ и не говори. Можда сте приметили да одавно нико из позоришта и не губи време на вапаје о помоћи. Ми смо отписани. Фигуративно речено; прешли смо у хибернацију и чекамо неко повољније време и климу да опет оживимо.

Говори се о повратку господина Шешеља из Хага. Како гледате на то?

– Господин Шешељ је више од деценије затворен и није му за то време доказана ни једна кривица сем вређања „достојанства“ суда. Та кривица господину Шешељу лепо стоји, а мени лично годи. Не знам о ком „достојанству“ тога суда би могао да говорим, али би се могло дуго говорити о срамоти европског правосуђа .

Сматрате ли да ће се политичка сцена Србије његовим повратком изменити?

– Верујем у то јер је господин Шешељ харизматична личност. Мислим да ће његовим повратком неколико политичара и партија отићи у историју, а дочек на аеродрому ће показати да добијамо новога лидера.

Како гледате на наше односе са Русијом? Мислите ли да би позиција Србије била измењена ако би влада другачије реаговала?

– Мислим да влада реагује логично. Русија је велики пријатељ Србије и тако се и понаша. Ако би Србија наставила политику улагивања Европи мислим да би учинила фаталну грешку која би све коштала.

.

Разговарала: Нађа Андрејевић Келери

Извор: Таблоид, број 314, јул 2о14.

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 4. јула 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: