ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Сукоб Запада и Русије у Србији

Све што видимо као идеолошки и концептуални темељ светског сукоба, у Србији тече као паралелни процеси

1.

Покушајмо да замислимо озбиљног срчаног болесника који цео дан живи уредно: вежба, шета у природи, једе салате и лаку храну, узима лекове, и све то у намери да поправи своје стање и продужи живот. Кад падне ноћ, међутим, наш срдачни болесник удари по сланини, пићу и цигаретама, ваљда пун поверења да је током дана купио бар мало живота више него што га, кад се смркне, потроши.

2.

Ако начас занемаримо његову функцију шефа делегације за односе са Србијом у Европском парламенту, Едуард Кукан можда говори управо о нашем болеснику, тврдећи да Србија игра „врло осетљиву улогу“, „као да хода по жици на висини од 200 метара без заштитне мреже“. Његова запитаност – „то је игра за коју не знам да ли је могућа“ – наравно, реторичка је.

Истина, Кукан се појављује као заступник бриселских структура, намеран да опомене Вучића да и Европа и Русија није могућа опција, успут га вешто денунцирајући како „нам је свима дао уверавања да ће се потрудити да та сарадња (са Русијом; прим, аут.) не пређе ниво преко кога би могла да нанесе штету амбицијама Србије да уђе у ЕУ“. Кукан је, међутим, у важној ствари у праву: Србија у овом моменту води два супротстављена процеса, и, колико год аргументи да другачије тренутно није могуће имали смисла, она своје меко приземљење на та два колосека не може имати.

3.

Колико је америчко противљење Јужном току или томе да Руси реконструишу српске возове и пруге, већ је све речено. Ако су Американци и Британци били против тога и трудили се да не експлодирају – можда само због тога што у Европи имају и много већих проблема од Србије – најаву о заједничкој вежби српских и руских ваздухопловнох снага, и то у Србији – коју није имао да договори ко други него Путин и Вучић у Москви – морали су да доживе као чисто завитлавање. Заједничка вежба српских и руских пилота, на којој ће Срби летети на чему? На змајевима? Или на руским миговима? Који ће се после вежбе уредно вратити у Русију, а онда ће наши пилоти оно што су вежбали на миговима да понављају поново на змајевима? Или ће све то да изгледа мало другачије?

Истовремено, какви год да су српски медији, они нису могли да заобиђу украјинску тему, која Србији враћа сећања на 1999, али више не на онај начин форсиран последњих деценију и по о „мрачним 90-тим“, већ као поруку која у јавну свест заобилазним путевима утискује уверење да шансу има само онај ко се брани и да ратни циклус од почетка 90-тих није нешто што се, како нас уче, завршава помирењем, већ победом и поразом. Речју, Русија у српској народној свести није мање него раније „бескрајни плави круг, а у њему звезда“, али јесте много више сасвим конкретна опипљива алтернатива.

4.

Са друге стране, Србија убрзава процес интеграције, не толико у западне вредности колико у западне интересе. Управо то је смисао онога што се данас у медијима појављује под именом „реформи“. Иако нисам склон да цео закон о раду прогласим катастрофалним, има он и добрих места, као уосталом и „реформе“, где је изванредно вредан део сређивање јавних компанија, у основи све то представља печат за један нови смисао и рада и економије. Они, према српским „реформама“, нису више покретачи друштва вођени принципом благостања кроз производњу нових вредности. Уместо тога, центар рада и привреде постаје послодавац – капиталиста, чија мотивација се представља као једини покретач привреде.

Отуда српске „реформе“ и штедња немају као искључив циљ спасавање буџета од пуцања, већ нову прерасподелу профита. Да би се послодавац мотивисао да ради и запошљава, њему је дозвољено да у кризи, када ниво профита генерално пада, повећава своје маргине и на рачун радника, који ће добијати мање, па и на рачун државе, која са своје стране мотивише послодавца великим субвенцијама. Најважнији домети таквог модела јесу драматичан пад потрошње (шта ћемо кад и пензионери престану да плаћају комуналне рачуне?), распродаја ресурса на којима је могуће базирати обнову и елиминисање елементарне виталне снаге становништва, које одбија да се умножава, коме се скраћује животни век, и коме живот губи сваки смисаони садржај, о чему је ове недеље сјајно писао Небојша Катић.

Наравно, тај процес као елиминација сваке могућности да грађанин пружи отпор (или да га пружи искључиво подстакнут контролисаним медијима), као, не мање, елиминација способности државе да препозна свој интерес и резон сопственог опстанка, јесте финале колонијалне корпоративизације Србије.

5.

Шта то значи? Да Србија данас својом сарадњом са Русијом јача принципе националне државе (Јужни ток као државна енергетска инфраструктура и основ нове индустријализације, ојачавање железничке исто тако државне инфраструктуре, наоружавање и јачање војске, рад на националном и грађанском самопоштовању…), али и да, не мање, остварује корпоративну колонијализацију (деиндустријализација, продаја природних и привредних ресурса, драматично смањење потрошње и пауперизација становништва, ојачавање грађанског и националног самопрезира…).

Речју, оно што данас видимо као идеолошки и концептуални темељ нарастајућег светског сукоба, у Србији тече као два паралелна процеса, који се штавише једновремено убрзавају.

6.

Па ипак српско чудо има своје границе, и оне се данас виде по томе што, са једне стране, владу за измене закона о раду оптужују странке неолибералног усмерења, које би, наравно, усвојиле исти такав, па и гори, док је, са друге стране, све више притискају проруски суверенисти иако се та влада за сарадњу са Русијом отворила више него иједна пре ње у последњих 15 година. Наравно, овде није реч о томе како те две групе владу оптужују без основа, већ о томе да она, интензивирајући два поменута процеса – први, као нешто што јој је неопходно, и други, као нешто што је држи ван конфликта са западним земљама – генерише тачку друштвеног и политичког сукоба у земљи и истовремено га спречава својом могућности да захвати тако широко проводећи супротстављене процесе.

7.

Кад би власт све то могла да контролише, то би је чинило великом. Али не може, јер су моћни спољњи заговорици и једног и другог концепта на крају својих нада да ће добити колико им треба и на почетку своје скепсе да неће. Њихов прелазак на други режим видећемо по томе што се противречни процеси неће више одвијати паралелно, већ ће почети да се секу и међусобно искључују.

Кад би влада са свим тим могла да издржи до зиме или пролећа, када се криза у Украјини можда неће завршити, али ће се њен победник знати, то би је чинило чедом Фортуне. Оно, међутим, што је чини опасном јесте велика могућност да се спотакне јурећи на оба колосека. Са шансама срчаног болесника, који пијан јури по тренажној траци са цигаретом у зубима. И ту је Кукан у праву видећи Србију на жици. Али на нама није да мислимо о томе да се тако може погинути, већ о томе може ли се другачије преживети.

.

Жељко Цвијановић

Извор: Нови Стандард

Advertisements

Information

This entry was posted on 19. јула 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: