ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Српски витезови

Мора се вратити време када су српске мајке биле поносне што су им деца витезови. Не сме нестати витешки дух Србина. Јасно је да су све урадили да он нестане; па ми смо једина држава на свету која је свог председника (ма шта ко мислио о њему) испоручила суду свог непријатеља. Какво је то време где мајке не желе синове витезове? Наравно да су се присталице Запада потрудиле да се све што је одржало Србе затре. Њихов задатак је да све што Србе чини поносним народом униште, а било би идеално ако би и часну прошлост могли да нам избришу, или ако ништа друго оно бар да је запрљају.

 

Волели би да нам они напишу историју, каква њима одговара. Водећи се тиме за шаку долара или евра а врло често и само за тапшање по рамену, наши ЕУ-фанатици су испоручивали српске официре, суду оних који су бомбардовали и убијали нашу децу. Што је само био још један у низу покушаја прекрајања историје и жеље да омаловаже српског витеза. Потрудили су се да, са домаћим издајницима, приказујући српског официра као ратног злочинца искриве и пониште реалну слику о часној прошлости и садашњости српског војника.

Њихова упорност у прекрајању српске историје траје вековима, али витез српски је неуништив. Не може се избрисати да су и немачки ратници под вођством племића Палмана верно служили цару Душану, не би ли задобили право да се зову витезовима. Зна се да су у време Душановог деде, краља Милутина, долазили најамници из Шпаније, Италије и других европских земаља да ратују за Србију да би завредили назив витеза. Данас они покушавају то да избришу, мисле да је српски витез уморан. Надају се да је на коленима и да смеју с њим да се играју. Покушали су то они више пута, прошлост им очигледно није довољна да науче лекцију. Лекцију која им јасно говори: увек кад мислите да је српски витез побеђен он васкрсне тамо где га најмање очекујете. Не носи он више мач и не јаше коња, нема оклоп на себи. Питате се сигурно па како га онда препознати? Одговор је једноставан – лако, има оно исто витешко срце које је немогуће одузети.

Неки пут ми делује да је мит о птици феникс прављен по истини о српском витезу. Не може се одузети крв. Испирају они нама мозгове лажним информацијама и њиховом истином. Њихов проблем је што је наша крв кодирана и носи запис наших предака. У том запису јасно стоји ко су српски јунаци, ко су поносни синови Србије. Ко је вера а ко невера. Тај запис је непромењив и увек ће нам помоћи да се поново родимо. Да поново правим путем кренемо. А историја ће сваком по његовим делима одредити место. Кукољ је увек постојао, али никада није могао да преовлада над житом. Жито увек има своју вредност, а кукољ – па ако не знате, питајте српског сељака шта се са њиме ради.

Како размишља српски витез када они мисле да нема куд најбоље се види кроз речи мајора Гавриловића, српског витеза са почетка 20 века. У ноћи између 6. и 7. октобра 1915. витез је са поносом изговорио:

„Јунаци!

Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице има да буде светао.

Војници!

Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.

Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.

Зато напред у славу!

За краља и Отаџбину!

Живео краљ!

Живео Београд!“

Витез се рађа или постаје јунаштвом. Запад је имао по неког ко је имао довољно јунаштва у себи да постане витез. Србин се рађа са витешком душом, завештање јуначко дубоко је уписано у њему – то је та мала али непремостива разлика. Та мала али непремостива разлика показала се и у одбрани Београда након говора мајора Гавриловића. Неравноправну битку која је тада вођена је, иако тешко рањен, мајор преживео захваљујући томе што су га телима штитили његови витезови, српски војници. А он је, иако једва преживевши једну наставио као прави витез даље, у друге борбе прешавши тако и Албанију, и учествовавши затим у свим борбама на Солунском фронту. А онда 1941. приликом повлачења краљеве војске пред нацистичком Немачком бива заробљен и одведен у логор у Нирнбергу, у коме дочекује крај рата. Где још једном показује шта је то српски витез. Шта је то што српску мајку чини поносном. Приликом напуштања логора, пошто је био најстарији по годинама и чину, требало је први да га напусти. Али он није обичан официр. Не припада он било којој војсци. Он је српски официр, он је српски витез и то витешки одбија. Инсистирајући да логор напусти последњи, што и чини.

Зато српски витез нема мане, нема страха, а његово се витештво преноси крвљу на његове потомке. Морал, чојство, јунаштво и част су саставни део душе српских Обилића. То завештање не може да се избрише, оно носи кодекс истине и правде као и вере. Зна Србин да је земаљско царство за малена а небеско до века. Са том истином у срцу увек је спреман да жртвује себе за правду и слободу. Због вере своје Србин дуго трпи, али онда када види да неко његову веру доживљава као његову слабост, буди се онај неустрашиви витез.

„Ал` хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме
Све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ето тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
Од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.“

из Посвете праху оца Србије Горског вијенца Петра II Петровића Његоша

Могу нама смањивати војску, могу је званично и укинути. Покушавају они да све забране али Српска војска – то смо ми, ово је мисао зашто нас још увек нису дотукли. Српска војска – то смо ми, ово је мисао због које неће ни успети да нас дотуку. А ми – ми смо српски витезови, и као такви морамо бити пример како се жртвује за част, веру, истину, слободу и своју Отаџбину. Док српске мајке рађају такве витезове српске постојаће и Србија. Неће дозволити српски витез да нестане војске, а никада није било ни важно колика је, већ каква је. Није Србин никад своју Отаџбину бранио величином војске, већ њеном снагом. Снага војске је снага њених витезова, она не зависи од њиховог броја, већ од њихове истрајности, храбрости и вере. Не смеју дозволити српске мајке да Србија нема војнике. Морамо се одупрети, морамо препознати скривеног непријатеља и сетити се оног дела Горског вијенца где се јасно каже:

„Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?“

Не сме српска мајка да дозволи да витезови њени нестану. Зна она колико је то важно. Зна она како се побеђује. Неће дозволити она да је заварају, пробудиће она српског витеза из сна…

.

Ненад Благојевић

Извор: Фонд стратешке културе

.

ДОЛАЗИМО!

Подаци

This entry was posted on 18. августа 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: