ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Проблеми у стварању Новог светског поретка

Хенри Кисинџер, дипломата и један од “мозгова” америчке националне безбедности, позвао је Сједињене Америчке Државе да сарађују с другим земљама у стварању Новог светског поретка. Он сматра да је време да се глобална политичка структура преобликује како би била одржива у новим политичко-економско-друштвеним околностима.

Кисинџер је „десна рука“ Дејвида Рокфелера у Билдерберг групи, члан је Савета за иностране односе и Трилатералне комисије – организација које активно учествују у стварању Новог светског поретка.

У тексту за амерички “Wall Street Journal” Хенри Кисинџер, саветник за националну безбедност и државни секретар у време америчких председника Ричарда Никсона и Џералда Форда, који је саветовао и касније америчке администрације, констатује да је свет у хаосу. Кисинџер саветује главне светске играче, а нарочито САД, да сарађују како би се остварио крајњи циљ Новог светског поретка.

У својој 91. години, овај добитник Нобелове награде за мир (тачније, за „мир“)  ускоро ће објавити књигу “Светски поредак”, а уочи тог догађаја објављена је ова његова анализа. Издвајамо најзанимљивије делове текста.

 

Актуелни светски поредак је у великој кризи. Либија је у грађанском рату, фундаменталистичке армије прогласиле су и граде калифат у Сирији и Ираку, а авганистанска млада демократија готово је парализована. Уз то, тензије с Русијом су обновљене, а односи с Кином клижу од прича о сарадњи до јавних оптужби.

Потрагу за светским поретком дуго су предводила западна друштва, водећи се властитим концептима вредности. Након Другог светског рата водство света преузео је САД, нација саздана на идеји слободе и представничке владавине. САД је свој успон везивао уз ширење слободе и демократије, што је сматрао начином да се осигура трајни мир у свету. Традиционални европски став у изградњи светског поретка полазио је од уверења да су људи и државе инхерентно компетитивни. А како би се спречиле последице сукобљених амбиција, нужни су били равнотежа моћи и просвећени шефови држава.

Тежња демократији

Са америчког гледишта, људи су разумни и теже мирном проналаску компромиса и здраворазумских решења. Управо зато је ширење демократије било главни циљ како би се осигурао међународни ред и поредак. Слободна тржишта осигуравају напредак појединаца, обогаћују друштва и замењују економску међузависност међународним ривалством.

Покушај Запада да успостави светски поредак у много чему се показао плодоносним. Самосталне суверене државе владају већим делом света. Ширење демократије постало је општа тежња. Глобалне комуникације и финансијске мреже раде у реалном времену.

Од 1948. до краја прошлог века може се говорити о кратком раздобљу у људској историји кад је светски поредак живео на темељу америчког идеализма и традиционалног европског концепта државности и равнотеже моћи. Али, велики делови света никад нису делили западњачки концепт реда. То сада долази до изражаја, примера ради, у случају кризе у Украјини и Јужном кинеском мору. Поредак који је прогласио Запад сада је на прекретници.

Глобалне промене

Сама природа државе, као основне јединице међународног живота, тренутно је под притиском. Наиме, Европа покушава да трансцендира државу и да води спољну политику само на основи дипломатије и сарадње, за разлику од спољне политике која користи средства присиле. Али, тешко да захтев за легитимност одвојен од концепта стратегије може одржати светски поредак. А Европа још нема атрибуте државе, што изазива интерни вакуум моћи и неравнотежу моћи на њеним границама. Истодобно су се делови Блиског истока распали по секташком и етничком кључу и међусобно су у рату; верске милиције и силе које их подржавају крше границе и сувереност земаља како им се прохте, доводећи до феномена пропалих држава које не контролишу територије. Изазов у Азији је друге врсте и различит од изазова у Европи: принципи равнотеже моћи превладавају независно о договореном концепту легитимности, због чега долази до сукоба на граници оружане конфронтације. Сукоб између међународне економије и политичких институција које њоме владају слаби осећај заједничког циља који је нужан за светски поредак.

Привредни систем је постао глобалан, док политичка структура света остаје темељена на државама-нацијама. Док економска глобализација тежи да потре државне границе, спољна политика тежи да их потврди, с нагласком на конфликтне националне интересе или идеале поретка.

Та је динамика створила деценије одрживог економског раста, уз повремене финансијске кризе које, како се чини, ескалирају у својим пропорцијама – у Латинској Америци у 80-има, у Азији 1997., у Русији 1998., у САД-у 2001. и поновно 2007., а у Европи 2010. године.

Победници не размишљају о вредности тренутног система. Али, губитници, примера ради јужна Европа и све на њеној граници, покушавају да испливају из кризе помоћу средстава која негирају или барем опструишу функционисање глобалног економског поретка.

Али, међународни поредак суочава се с парадоксом. Наиме, просперитет зависи од успеха глобализације, али процес изазива политичку реакцију која често узурпира њене циљеве. Следећа слабост тренутног поретка је недостатак ефикасног механизма који ће служити као саветодавно тело великим силама и путем којег ће сарађивати на најважнијим питањима. То се чини контрадикторним с обзиром на то да тренутно постоји више међународних форума него икад пре у историји. Али, природа и учесталост тих састанака не иду наруку елаборацији дугорочне стратегије, већ је, управо супротно, подривају. Таква ситуација не допушта да се крене даље од расправе о тактичким питањима и у најгорој могућој варијанти служи као догађај од социјалне вредности.

Односи међу регионима

Савремена структура међународних правила и норми, ако се жели показати релевантном, не може постојати само у форми декларација, мора се гајити као ствар заједничких уверења.

Наиме, казна за неуспех неће бити велики рат међу државама, већ стварање сфера утицаја, што се види на одређеним унутрашњополитичким структурама и типовима владавине. Свака сфера ће се наћи у искушењу да тестира своју снагу против другог ентитета који сматра нелегитимним. Борба између региона могла би бити и већи проблем од борбе међу државама.

Зато ће потрага за светским поретком изискивати кохерентну стратегију како би се обликовао концепт унутрашњег поретка у разним регионима и како би се успоставио однос међу тим регијама. Али, ти циљеви нису нужно повезани. Наиме, успех радикалног покрета који успоставља ред у једној регији може истодобно покренути превирања у другим регијама. Војна доминација једне земље у регији, чак и ако то значи унутрашњи ред, може изазвати кризу у остатку света.

Свеобухватна стратегија

Наша најбоља шанса у којој треба тражити инспирацију је светски поредак који подстиче индивидуално достојанство, владу партиципације и међународну сарадњу у складу с договореним правилима. Али да бисмо дошли до тога, требало би да прођемо неколико међуфаза. Како би САД играо одговорну улогу у еволуцији светског поретка у 21. веку, мора бити спреман да одговори на неколико питања: Шта желимо спречити, без обзира на који начин, и у случају да то морамо да учинимо сами? Шта желимо постићи, чак и ако нас не прати подршка? Шта желимо постићи, односно избећи, у случају да имамо само подршку Савеза? У шта се не желимо упуштати, чак и ако постоје захтеви од мултилатералне групе или савеза? Које вредности желимо да промовишемо?

За САД то значи промишљање на два наизглед контрадикторна нивоа. Универзални принципи морају ићи раме уз раме с признавањем историје, култура и погледа на безбедност које негују друге нације. Али, чак и док се усвајају лекције из прошлости, потребно је задржати став о изузетности САД-а. Историја не нуди одмор државама који занемарују осећај идентитета у замену за корачање линијом мањег отпора. Али, историја показује да успех није гарантован за темељна уверења у случају да не постоји свеобухватна геополитичка стратегија.

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 2. септембра 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: