ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Национална издаја као начин вршења власти

Проф. др Мило Ломпар, професор на Филолошком факулутету,  о улози елита и европеизацији друштва

 

– Да ли је приметна криза страначке елите у Србији узроковала општу кризу елите у нашој земљи?

– Процес је двосмеран: професионализована групација политичара, коју оличавају – попут председника српске владе или министра спољних послова – људи који никад ништа у животу нису радили, па су лишени било каквог пословног или стручног осећања, има потребу за послушничком интелигенцијом: као што они – као пуки спроводници – само остварују западне (америчке) интересе, тако су им неопходни интелектуалци који образлажу и оправдавају њихове поступке у јавности. Самим интелектуалцима, пак, неопходна је материјална, статусна или сервисна потпора. То их чини – по тачној речи Слободана Јовановића – полуинтелектуалцима. Отуд је остварен савез елита на прединтелектуалном нивоу јавне свести. Његов темељ оличава оно што се никако не спомиње: национална издаја као начин вршења власти.

– Како објашњавате да је у време настајања вишестраначја у Србији било више еминентних личности које су узеле учешће у страначком животу, док данас то није случај?

– Веома дуго се циљано обезвређује сваки могући ауторитет у интелектуалним и јавним пословима. У ту сврху је глобалистичка интелигенција, као инструмент политике западних (америчких) сила, уложила велики пропагандни напор током деведесетих година прошлог века. Данас је изругивање ауторитету постало основни облик сваког јавног понашања. Јер, у одсуству ауторитета – у плесу његових симулакрума на позорници – јавност се неупоредиво теже може оријентисати на изукрштаним путањама општих послова. Када је настајао вишестраначки систем у нас, идеје демократије и родољубља нису биле овако обезвређене као данас. Остављени без било каквог упоришта – моралног, интелектуалног, сазнајног, политичког – налазимо се у оном (плазматичном) агрегатном стању које је најпогодније за даље уништавање српске националне егзистенције. То није само исход него и циљ историјског кретања које је убрзано после распада титоистичке Југославије.

– Шта чини кључне одлике елите једног друштва и да ли имамо примере тога у нашем друштву?

– Интелектуална елита би требало да очитује вредност у својим професионалним постигнућима и, истовремено, спремност да некористољубиво учествује у јавним пословима. Таква је била српска интелектуална елита у предвечерје Првог светског рата. Њено готово једнодушно и неупитно залагање за југословенство показало се историјски погрешним, али њена некористољубивост је остала као јемац људског ethosa. У складу са духовном ситуацијом времена у којем вредност није у оригиналности него у ефикасности, у којем лични ethos не врхуни у некористољубивости него у користољубивости, на нашој позорници готово да нема таквих интелектуалаца.

– Због чега се данас многе странке „грабе“ да у својим редовима и међу посланицима имају певаче, глумце, старлете и згодне анонимусе?

– Ту има више чинилаца. Свакако да је у дејству општа духовна ситуација времена: није пресудно шта човек јесте, него какав му је look. Код нас је – додатно – на делу деполитизација свих садржаја: посебно политичких. Када изразито политичке одлуке – каква је Бриселски споразум – приказујете у околишу естрадних појава, оне попримају безазленији вид. Тако се лакше доносе политичке одлуке, обликује јавна свест и прикрива пут у сиромаштво, које је управо тим одлукама зајамчено. Естрадизација политичких околности је облик манипулације, док су медијска сатанизација и друштвено осиромашење облик застрашивања оних који се не слажу са задатим (ЕУ, НАТО) политичким кретањем.

– Због чега је утицај интелектуалаца у Србији све мањи? Зато што их више нема, или?

– Нису потребни. Нема потребе за дискусијом, јер је пут задат: Европа која нема алтернативу доводи до колонијализације друштва. То је циљ. Идеолошки се разгранава појам српске кривице као подлога за саму колонијализацију. Ко би довео у питање то кретање сам себе би означио као непотребног за јавни простор: највише што би му могло припасти да буде је улога јавног декора, изглед пластичног цвећа у вази.

Нема битних разлика између прошле и ове власти: ова је урадила низ горих ствари (Бриселски споразум), које би – међутим – било немогуће урадити да им прошла власт није утрла пут и да им се – као садашња опозиција – макар противила. Једина новост је да сада нема – у важним политичким питањима – парламентарне опозиције. То значи да је заступање националних интереса битно маргинализовано и делегитимизовано: отуд се по потреби лако може криминализовати.

У уништавање сваке могућности за опозиционо национално деловање је смештено основно настојање највеће владајуће странке. Као што некад нису имали мере у примитивном националном самоузношењу, тако сада немају мере у неинтелигентном и непотребном националном самопорицању. Оно најважније – озбиљност, мера, мудра узвишеност, узвишена мудрост – увек им је недостајало: само сада – за разлику од некад – добијају аплаузе.

Настао је систем у којем се мења власт, али се не мења режим. Отуд су потребни апологети режима – и као критичари власти: то су они интелектуалци који не доводе у питање изабрану политичку оријентацију, него само њене тренутне носиоце. Непотребни су, пак, интелектуалци који критикују режим, из ког извире сама та оријентација, чак и кад би они – што је немогуће – имали позитиван однос према тренутној власти. То је судбина окупираног народа.

– Да ли мислите да је стигло доба да паметни заћуте?

– Неопходно је сведочити о ономе што видимо, остављати трагове: можда их неко некад препозна, можда му наша сазнања буду од користи у новим околностима, а можда их затрпа ново време. Али какве везе има јавни успех са човековом (интелектуалном) дужношћу? Ако раскине свако очекивање које је похрањено у овој вези, критички интелектуалац се налази у идеалној прилици да измери тежину своје слободе. Јер постаје идиоритмик. Отуд и нема много критичких интелектуалаца: ко изабере тежину (слободе) у лаким временима (пропасти), неминовно тоне и нестаје са јавног хоризонта.

– Мислите ли да је суноврат медија допринео суноврату елите?

– У целом свету је на делу комбинација информације и забаве у медијима. Она подразумева снажну цензуру, која има два вида: уклањање критичких интелектуалаца из јавног простора и организовано хаотизовање јавног простора у мери да се критички интелектуални тонови – и кад постоје – једноставно не виде. Код нас цензура не иде линијом раздвајања власти и опозиције, јер организоване опозиције и нема, већ линијом између режима (који има више својих власти) и српских националних интереса: нема српских националних интереса који не подлежу цензури медијске пажње.

– Због чега преостали интелектуалци у Србији ћуте? Због страха? Због бенефиција које остварују? Због чега?

– Зато што не верују у улогу интелектуалца у савременом свету: критичко посматрање стварности није пожељно, и они који желе јавну пажњу и корист – што је доминантан број – не сматрају се обавезним у односу на интелектуални позив. Он више није сврха него функција.

– Шта би требало урадити да паметни проговоре, а да будале заћуте?

– Требало би да настане свет демократије и дијалога. То је тешко изводиво. У нашим приликама, то би значило да би требало да се појаве медији и организације који ће заступати српску националну политику: и у њеном привредном, образовном, друштвеном, здравственом, демократском виду. Јер само се са српског становишта може проблематизовати колонијално-окупациони режим у нас. Такви – евроскептички и поготово национални – медији и странке су европска појава: у Енглеској, у Шкотској, у Француској, у Немачкој, у Мађарској, у Чешкој, у Словачкој. Свуд осим код нас. То је прецизан показатељ колико у свом кретању ка Европској унији постајемо све више не-европско друштво. Али околност да такав не-европски изглед наше стварности не смета ни страним чиниоцима ни њиховим апологетама у нас, већ га они здушно подржавају, премда им истовремено сметају много мање очигледне мањкавости нашег друштва, сугерише нам историјско-политичку истину: на делу је неутрализовање (поништавање) српског чиниоца у постјугословенским конфигурацијама.

.

Извор: Сведок

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. септембра 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: