ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Несрећна дволичност света

Од раног детињства, стално смо суочени са непријатном чињеницом да је свет у коме живимо дволичан и противречан.

Са једне стране, он је чудесан и прелеп. Природа нас очарава својом лепотом, својом неизмерношћу и отменошћу. Живот нас призива свим својим загонеткама и (како изгледа) својим бесконачним могућностима. Понекад осећамо у себи велику енергију и способности. Мислимо да је све устројено ради наше среће, наже уживање и наш напредак.

У исто време, постојано се суочавамо са чињеницом да се много тога што је чаробно и прелепо у овом свету завршава у разарању и смрти. У природи су присутне олује, земљотреси, суше и епидемије, од којих биљке и животиње пате и умиру. У људском друштву видимо преваре, раздоре, пљачку, насиље и рат. У породицама видимо завист и свађе.

Чак и у нама самима често осећамо несклад и узнемирења. Раздирани смо сумњама; узнемирени смо неочекиваним невољама и разочарењима; лишени смо планираних активности болешћу.

Произилази да не постоји ништа што је сигурно и постојано у свету. Слава не траје дуго. Богатство нам исклизава између прстију. Кратки тренуци среће, праћени су дугим периодима празнине и бесциљности. Материјалне ствари постају досадне. Пријатељи нас обмањују. Снови се не остварују. Пар минута среће праћени су осећањем празнине и незадовољства. Младост бива замењена старошћу. Смрт увек чека на људе свих доба, чекајући да у прах отера све људска наде и планове.

Који је разлог за ове супротна и противречна опажања у свету? Зашто изгледа да свет једном руком даје, да би само одузео то исто другом руком? Зашто нешто гради да би га само рушило? Да ли је могуће да нам свет даје време радости, само радо тога да би наше разочарење учинио још горкијим касније? Да ли нас свет привлачи само зато да би нас повредио? Да ли нам да је радост живота само да би нас касније без мислости растужио смрћу?

Штавише, ако је свет у самој својој природи дуалитеит, слично позитивним и негативним честицама у атому, зашто онда, ми, који смо органски део света не можемо да се помиримо са овим дуалитетом, већ и даље трагамо за складом и поретком? Зашто имамо у себи горећу жеђ за животом и бескрајном срећом, када су смрт и распадање исто тако природни као и живот и развој?

Још више, без обзира колико ми себи говорили да ћемо сви ми морати да умремо и да је смрт природни крај сваког створења, имамо тврдоглави подсвесни отпор према овој мисли; ми захтевамо наставак живота, чак и када је повезан са невероватним напором и патњом.

Испада да највећа противречност овог света лежи у нама самима. Постоји један вид наше природе који не мисли и осећа према законима овог физичког света, већ према другим, духовним, врстама закона. Из тог разлога човек се никада не може помирити са чињеницама разарања и смрти. Они ће увек за њега остати ствари које су неприродне и неприхватљиве.

Свако би, можда чак и не размишљајући о томе, желео да живи у свету без противречности, у свету где владају склад и правда, где радост није помрачена тугом, где живот не зна за крај.

Да ли је могуће да је, као што су неки философи тврдили (Платон, са својим светом идеја), наша душа једном живела у неком другом и бољем свету, испуњеном складом и да је онда отпала у овај свет против сопствене воље, и да према томе и подсвесно трага за идеалним светом? Таква могућност је опчињавајућа и она би могла делимично да објасни опште незадовољство које се осећа у човечанству, али, зар то није само сан?

Вера у постојање Бога, у Његову бескрајну доброту и моћ, говори нам да нас је Он створио ради среће. Он је тај Који нам даје неутољиву жеђ за савршенством и задобијањем среће; према томе, мора постојати други свет, свет који је бољи и савршенији од нашег. Али где је и како га досегнути?

Јасан и прецизан одговор на ово најважније и узнемиравајуће питање дан је у Хришћанству. Хришћанство недвосмислено потврђује да заиста постоји други и бољи свет, назван Рајем или Царством Божијим, у коме Анђели и душе Праведних почивају. То је свет без противречности и неправди које су присутне у нашем свету; он је личен криминала, насиља, болести и смрти.

То је свет где су бесконачни живот и склад правило, где сва разумна бића, просветљена животодавном светлошћу свог Творца, непрекидно сагледавају Његову лепоту и радују се у Његовим неизбројивим милостима.

.

Протојереј Лев Лебедев и Архимандрит Александар Милеант

Из брошуре: Шта је најважније?“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. септембра 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: