ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Плаћеници или добровољци

Ових дана у јавности је поново актуелизован проблем учешћа држављана Србије у оружаним сукобима у Сирији, Ираку, а посебно у Украјини. Посланичка група СДПС-а чак је покренула иницијативу за допуном КЗРС-а, предложивши увођење новог кривичног дела под називом „формирање групе и придруживање страним оружаним формацијама”, за које би била запрећена казна затвора до 12 година.

Ратнике српске држављане ангажоване у Украјини председник Владе је окарактерисао као плаћенике „који наносе велику штету Србији”. Они, међутим, себе виде као добровољце који ратују из убеђења и братских побуда према руском народу. Чија је реч истинита тешко је закључити без располагања чврстим доказима, или председник Владе можда њима располаже када износи овакву тврдњу.

Објективно гледано, ова појава може да произведе озбиљне политичке импликације, посебно ако се има у виду актуелни међународни положај Србије. Зато се овом проблему мора приступити озбиљно, што подразумева да се он решава искључиво на правном терену. Из Владе Србије најављује се таква оријентација. У том напору, међутим, морају се уважити и одређени међународноправни стандарди који праве разлику у погледу правног положаја плаћеника и добровољаца као страних учесника у оружаном сукобу.

Када је реч о страним плаћеницима, међународно (хуманитарно) право посматра их искључиво са становишта питања ко све има право на статус легалног ратника (борца) у оружаном сукобу. Оно им не признаје такав статус зато што је њихово учешће у оружаном сукобу мотивисаноличном коришћу „у виду материјалне накнаде знатно веће од оне која је обећана или плаћена борцима сличног ранга или функције у оружаним снагама те стране”. Зато им се не признаје ни статус ратног заробљеника ако падну у руке противника.

Међутим, Конвенција УН против регрутовања, коришћења, финансирања и обучавања плаћеника (1989) уноси значајне новине на овом плану јер уводи институт индивидуалне кривичне одговорности у вези са статусом плаћеника. Према Конвенцији, инкриминисане радње су: учествовање плаћеника у непријатељствима или актима насилног подривања уставног уређења и територијалног интегритета државе, као и њихово регрутовање, коришћење, финансирање и обучавање. Сагласно томе, она обавезује државе чланице да не стоје иза било које од ових радњи, да их забране и спречавају. Као један од сукцесора бивше СФРЈ и потписнице ове конвенције (1990), СРЈ ју је такође потписала (2001), док се Србија после осамостаљењау том погледу није изјаснила. Да је то учинила, морала би своје кривично законодавство да усклади с обавезама из конвенције, чиме би се створио правни основ за кривично гоњење наших грађана за које се докаже да су као плаћеници ратовали ван територије Србије. Зашто се то није десило, одговор би можда могли да дају неки чланови посланичке групе СДПС-а који су и тада били на високим државним функцијама.

Што се тиче добровољаца, њихово ангажовање није спорно са становишта међународног права, под условом да је без лукративних побуда и да их није регрутовала и одлазак на ратишта организовала њихова матична држава. Тада би се она сматрала одговорном за кршење статуса неутралности, што произлази из одредаба Хашке конвенције о правима и дужностима неутралних сила или лица у случају рата на копну (1907), које изричито забрањују да се „у корист зараћених страна на територији једне неутралне силе оснивају борачке јединице и отварају уреди за врбовање”. Такве акте неутрална сила не само што не сме да толерише, већ је обавезна и да их кажњава. У том погледу наведени предлог посланичке групе СДПС-а има правно упориште. Међутим, неутрална сила неће бити одговорна „уколико појединци прелазе појединачно границу да би се ставили у службу једне од зараћених страна”.

Уосталом, установу добровољца као страног држављанина познаје и наш правни систем, што потврђују одредбе Закона о Војсци Србије. Према овом закону, службу у Војсци Србије могу да врше само држављани Републике Србије, а само изузетно, у рату, и лица која немају српско држављанство, ако ступе у Војску Србије као добровољци (чл. 6. ст. 5.).

Према томе, ако рачунамо с могућношћу приступања странаца нашој војсци у својству добровољаца у евентуалном рату, онда с истом диоптријом морамо да гледамо и на случајеве кад наши грађани имају такво својство у страним оружаним формацијама. Разуме се, ако је то у складу с међународним правом.

 .
Зоран Вучинић
Професор Факултета безбедности у Београду
Извор: Политика
.
.
Advertisements

Information

This entry was posted on 4. октобра 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: