ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Путиндан

Ако нас на паради буде сто хиљада, неће то бити ни тако далеко од знака да је Србија устала трећи пут за 30 година

1.

Не знам хоће ли се после Путинове посете Београду догодити револуција – али ће се догодити историја. Пре свега, Путин који је походио Србију већ два пута личио је, али није био исти као овај који долази у следећи четвртак. Само овај последњи је недвосмислени глобални симбол отпора Империји, и то не било каквог, већ осмишљеног, опрезног и креативног, речју, оног који више него било шта за последњих четврт века мирише на победу над снагама које Србији дугују за све лоше што јој се за то време догодило.

Нису овдашњи западни амбасадори били одушевљени ни када је долазио раније. Али ни тадашња српска власт није била под притиском као ова данас, зато што је тада било довољно обећати да ће, кад Путин узлети са Сурчина, све у Србији остати као да никад није био ту. А овај пут? Овај пут власт нити хоће да прихвати такав налог – што је за похвалу – нити може да га прихвати и кад би хтела – што је за поверење.

2.

Шта је то – осим тога што је постао глобални Гандалф који долази у земљу под контролом пољуљаног Сарумана – што Путинову посету чини не само историјском већ и најбољом приликом једне политичке генерације Срба? Пет момената.

Пре свега, Србија је за две године нове владе, попуштајући западним силама, потрошила већину ресурса на којима је могла да гради отпор. Отуд, што се тога тиче, тренутак за отпор можда и није најбољи, али га могућим чини то што није ван памети да би могао бити последњи.

Друго, Путинова одбрана Донбаса, догађај са чијим ћемо се планетарним значајем тек срести, охрабрила је српску власт да – из тешке дефанзиве у време кад су Украјинци потискивали Новорусе – пређе у офанзиву, заказујући тек после ратног преокрета војну параду у Путинову част.

С тим у вези је и, треће, то што је Вучић први пут на отвореној сцени показао зубе Давенпорту, иначе типу који му баш ради о глави. Наиме, приликом доделе годишњег извештаја Европске комисије о Србији, Вучић је оптужио западне силе да против њега окупљају опозицију – терајући шегу рекавши да је он увек за стране инвестиције – и, што је још важније, поново је унео у јавни простор један од највећих овдашњих табуа: чињеницу о утицају амбасада на срске медије, а самим тим и све друго.

Четврто, изненађујуће је колико и добро да у српском плесу са Путином земље „старе Европе“ мање показују отворен отпор него скривену подршку. Отуда су симптоматичне две ствари: прво, да је Србија добила ипак повољан извештај ЕК, упркос ранијих услова да уведе санкције Русији и одустане од Јужног тока. На тај начин показао се први домет српског отпора, где је одбијање Београда ипак подигло његов рејтинг у европским престоницама уместо да га сруши. Осим тога, потпуно је јасно да у кампањи и окупљању опозиције, које против Вучића воде пре свега Британци, Немци не учествују.

На крају, пето, све претходне прилике за пружање отпора западним силама – од Косова до економије – биле су тешко изводиве јер нису могле да дају резултате на кратак рок. Биле су на неки начин или „мртви капитали“, ствари које би у тренутку више узимале снаге него што би је враћале (Косово) или су биле неизвесне и на сувише дугом штапу (економија) да би се сигурно исплатиле. Долазак Путина, међутим, јесте тренутак да се пружи отпор, који Србију, иако јој отвара и ризике, може готово тренутно да ојача на многим пољима, од економије и безбедности до медија.

3.

На тај начин Вучић први пут стиче шансу да постане нека врста српског Орбана. Истина, да би о томе уопше могао да размишља, требаће му осмишљен одговор. Најпре да се узда у себе, а не да се баци у руско наручје, да пред искушењем окупљања својих прозападних противника, које се зачиње у две београдске амбасаде, отвори простор за формирање српског Јобика. (Наравно, не у смислу ултрадесничарске групације, утолико пре што такав потенцијал у Србији и не постоји, већ у смислу тога да, као и Орбан, не сме себи да дозволи да га гурну на позицију да буде најдешње што постоји на српској активној политичкој сцени.)

4.

Војна парада за Путина зато је много више од обележавања 70-годишњице ослобађања Београда од нациста. Њен антифашистички карактер симболички ће у јавној свести интегрисати отпор из 1941, из 1999. и онај донбаски из 2014. Наравно, они који су у тој паради видели удварање Путину зато што се догађа четири дана пре годишњице ослобађања Београда не разумеју основно – да је он део најдубље симболике те параде, оног по чему она не кореспондира само са прошлошћу већ и са будућношћу.

Јер та парада – ако нас тамо буде сто хиљада, па макар од гужве не видели ни параду ни Путина – биће једна врста симболичког референдума. Ако је власт имала намеру да посета прође као претходне, она организацијом параде слаби сопствене шансе да реализује такве намере. Са друге стране, биће то највећа подршка Срба неком догађају од Петог октобра, њихова највећа идентификација са неком политиком од богтепитакад, и уверење да ће и то проћи и да ће све бити као некад може да има само онај који ни о чему нема појма.

5.

Наравно, Путинову посету у западним амбасадама нису потценили. Зато ће бити веома важно да парада прође без крупних инцидената, који би могли да измене њено основно значење, дакле да се не деси оно „Косово за патике“, које је убило сваки ефекат последњег организованог српског отпора међународном признању Косова и Метохије.

После Путина притисци ће се појачати преко сваке границе. Ако заиста мисли да почне са постепеним извлачењем испод чизме Империје, српска власт то неће моћи а да не буде провучена кроз топлог зеца. Они у власти са срцем величине грашка видеће само проблем и пред њим ће поклекнути пре или касније. Они које димензије грашка не задовољавају мораће најпре да схвате значај друштва и да се уздају у његове потеницијале, а одмнах затим и да размеју како ће притисак који следи бити шанса за градњу државе и њених институција.

Јер биће то једини начин да се одбрани Србија од оних који ће посету Путина разумети тако што су противљењем тој посети – а ви гледајте изјаве Зорана Живковића, Борка Стефановића и Бориса Тадића – поново пронашли ту разлику у односу на власт која ће их поново препоручити милости западних амбасада.

6.

Онај ко буде схватио да је народ који ће изаћи пред Путина показао да је Србија – после оног са Милошевићем и оног против њега – спремна да се дигне и трећи пут за последњих 30 година, тај, оптерећен својим старим рачунима, можда и неће победити. Али онај ко то не схвати неће имати никакву шансу јер његов рачун тог несхватања биће крупнији од свих које је направио пре тога, шта год да је радио.

.

Жељко Цвијановић

Извор: Нови Стандард

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 11. октобра 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: