ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Витези кнеза Лазара“ – Славомир Настасијевић

Славомир Настасијевић

.

Ово дело посвећујем драгом брату
и учитељу Момчилу Настасијевићу

Славомир

.

.

.

Глава прва

Једног јутра почетком месеца септембра 1371. године себри[1] су, као и обично, били растурени по њивама, ливадама и виноградима око града Крушевца. Једни су брали грожђе, миришљаво и с крупним зрном, за трпезе својих господара; други су вилама растурали ђубре које је у гомилама лежало на све стране; трећи су ашовима копали рупе где ће ставити нове саднице јабука, крушака и шљива; четврти су косили трећи род детелине, јер је година била кишовита.

Изнад горовитих гребена планине Јастрепца сунце је већ повисоко одскочило. Његови топли зраци разбијали су остатке беличасте магле. која се још повлачила по увалама, и сушили росу попалу по презрелој трави и жућкастом лишћу. Два орла крсташа кружила су изнад једне јаруге одакле је допирало штектање лисице. У себарском насељу испод града чуо се жагор, довикивање и лавеж паса.

На јужном зиду Крушевца, изнад велике храстове капије оковане големим чавлима, стајао је стражар наслоњен на копље. Ратник, преморен и дремован, очекујући смену, немарно је бацао погледе по њивама, ливадама и виноградима, где су себри без велике журбе радили.

У граду писну труба. Јато голубова полете с једног крова, стражар на зиду се трже. Пренуше се и себри. Голема капија према југу широм се отвори. Појавише се коњаници. У блиставим оклопима и с кацигама, јашући на крупним коњима, по четири у реду, витези пређоше дрвени мост који спаја зид и бедем и дохватише се пута. Себри, стојећи крај рупа за саднице, избројаше сто двадесет ратника и дванаест коња поводника.

‒ Оно су царски! — рече један постарији себар, пљуну у дланове и наслони се на ашов.

‒ Обневидео си, Јовандера — добаци други себар, звани брат Станимир, јер је годину дана дворио калуђере у манастиру Леснову. — Обневидео си, стари — рече надносећи длан над очи. — Зар не видиш да напред језде браћа Мусићи, Стефан и Лазар?

‒ Брат Станимир је у праву — рече трећи себар скидајући капу и чешући се по чупавој глави. — Браћа Мусићи су оно, кнежеви сестрићи, Стефан и Лазар.

‒ А она двојица уз њих? — упита четврти себар, Вилаш, старац крива врата и избуљених очију.

‒ Е, богме, не знам ко су! — одврати чупави себар жмиркајући.

‒ Биће да су царски! — опет рече Јовандера. — Цар је у граду, па велим…

‒ Неће бити!

‒ Биће, и још како!

‒ Царски седе у Скопљу, а Лазареви у Крушевцу.

‒ Можда су из свите? Млади цар је јуче, кажу, дошао у посету кнезу.

‒ Побегао од Вукашина! — рече Вилаш намигујући.

‒ Ћут’, ако ти је глава мила! — пресече га брат Станимир. — Откуд би цар бежао од краља!

‒  Па јесте! Истина је! Царско је јаче! А од Вукашина, кажеш, побегао? — зажагорише себри.

Једна жена се утаче у разговор:

—  Ја знам ко су она двојица.

—  Завежи, Савка! — презриво рече Јовандера. — Ти, женска страна, боље знаш од нас, мушких!

Жена настави:

—  Јуче је мој стриц Тодор улазио у град. Однео Данилу — он је међу кнежевим коњушарима — однео, кажем, Данилу комад сланине, чисте обојке и преобуку… Е, Данило је казао своме оцу, моме стрицу Тодору, знате га, хвала Богу, да су у Крушевац, уз цара, дошла и браћа Оливеровићи.

—  Биће да су они! — рече брат Станимир. — Бог и душа, Савка је у праву!

—  Они су, није вајде! — сложи се чупави себар, за њим и кривоврати Вилаш и Јовандера и остали себри. Сви загаламише:

—  Оливеровићи су оно!

—  Тако ми Бога, јесу!

—  Синови покојног деспота Оливера!

—  Крајимир и Дамјан!

—  Из цареве свите…

Наслоњени на ашове и мотике, пошто су утврдили ко су четири млада витеза, себри су подуже нагађали куд су ови пошли. Али на то питање нико није могао да одговори. Није знала ни Савка, ни стражар на зиду, нити ико у граду, осим четири велможе који су седели у двору кнеза Лазара.

Доиста, дан раније у Крушевац је стигао цар Урош са својом свитом од три стотине коњаника. Кнез Лазар га је љубазно примио и указао му особиту почаст. Ипак, Урош се снебивао и у току разговора невешто избегавао да каже разлог своје посете. Кнез, са своје стране, није наваљивао, али после вечере слу гама неприметно даде знак да напусте одају. За столом остадоше, уз цара и кнеза, Боровина Вукашиновић, Лазарев побратим, и Вук Бранковић.

Вук се тада затекао у Крушевцу, где је био као зет омиљен. Он се те године оженио Маром, ћерком кнеза Лазара. Његова оданост према тасту и пажња коју је поклањао Милици указивали су на витешко понашање и ритерско васпитање.

Боровина Вукашиновић, познат као прек и плаховит ратник, одавно је изгубио наклоност цара Уроша, мада му се ничим није замерио, осим својом уочљивошћу и незгодним упадицама приликом саветовања. Витез је био под заштитом светог Димитрија.

У очекивању да цар отпочне разговор, три витеза проведоше неколико часака у неугодној тишини.

Лице младога Уроша подсећало их је на Душаново. Отац и син имали су дуге, у лук повијене обрве и крупне црне очи. И нос им је био сличан, као и осмех, па ипак, место очеве одлучности, на синовљем лицу расплинула се благост и светитељска помиреност са сваком невољом. Душанова силовита нарав, здравље и снага ишчезли су унеповрат. Обасјано светлошћу свећа, лице младога цара, иначе издужено и бледо, добило је пепељаву боју и мученички израз. Шаке с танким прстима биле су измождене и бескрвне као у аскете.

Урош се загледа у сваког витеза појединачно као да проверава да ли има смисла почињати разговор. У очима му блесну прекор, а усне му се искривише као у детета кад му се учини неправда. Најпосле се одлучи и отпоче:

— Бог нека чува нашу свету православну цркву! Она нас учи да своју снагу и врлине ставимо у службу цара,  народа и домовине, да се братски  опходимо између себе и да један другога помажемо. А да ли ми то чинимо?

Три витеза су ћутала. Царев упитни поглед остаде без одговора. Урош настави дрхтавим гласом:

— Зломисленици код нас воде прву реч. Они по стају смелији и подмуклији и све их је више. Хране се злом и ђикају као коров. За њих је врлина оно што је некад сматрано за највећу погубу. Брат на брата устаје, отац сину не мисли добро, а син оцу спрема издају. Свако у својој изопаченој души снује како ће упропастити ближњег. Тако и мора бити кад се наше високо племство храни потвором, властела грамзи и никад јој није доста, а себар пишти као гуја у процепу… Исус нека се смилује на нас грешне!

Урош извади из пазуха бројанице са црним зрнима, погну главу и стаде шапатом изговарати молитве. Најпосле се прену:

— Помилуј, Господе, и сохрани! — рече и пољуби крстић на бројаницама.

— Амин! — углас додадоше три витеза крстећи се.

— Без Божјег промисла ништа не бива — настави Урош. — Ако је писано у књизи живота, пропашћемо! Чему се добром можемо надати кад су наши најглавнији људи, великаши, на којима, да је среће, треба да почива ова земља, постали неправедни, безбожни и свирепи до безумља? Између себе се свађају, своје људе Шаљу у туђе области да пљачкају, убијају и чине свакојака насиља. Нико никоме не верује, а витешка реч за њих је као дим на ветру. А знате ли куда то води? Из дубине осећам да се приближава време кад ће свак против сваког дићи оружје и борити се до истраге.

Цареве речи звучале су убедљиво. Али три витеза добро су познавала колебљиву нарав Урошеву. Климајући главама и привидно одобравајући, сва тројица  осетише цареву жарку жељу да неко од њих почне да га разуверава и да побија његово тврђење. Од тога не би ништа. Витези су ћутали и гледали како по челу и око уста и носа царевих избијају ситне капљице зноја. Жила куцавица под грлом му је тукла, а из црних очију за тренутак блесну грозничава жеља да се препире и свађа. Најпосле се смири и стаде пребацивати себи због плаховитости која га је спопала:

—  Ето – рече – и нас који пут ухвати неразумна јарост па нисмо у стању сотони да одолимо. А камо нам и снаге, кад нечастиви неуморно снује своје па клене мреже око крштене душе!

Неочекивано Урош се завали у своју столицу, подиже главу и, преваливши очима по витезима, рече:

—  Пре четрнаест дана умало ме не убише у Скопљу!

—  Ко? Побогу, зар и то? Господ с нама! — завикаше витези. — Ми о томе ништа не знамо!

—  Не знате? А како бисте и знали! Затајио сам тај случај, па не знају, осим Димитрија Војиновића, ни моји дворани.

У царевом гласу осети се задовољство због постигнутог ефекта.

—  Ко је убица? Је ли ухваћен? — упита Вук.

Урош се намршти:

—  Ухваћен је — рече — али то нема никакве важности.

—  Како? — узвикну витез Боровина мерећи погледом цара као да га први пут види.

—  Просто! — слеже раменима Урош. — Мене више интересује виновник злочина. Не знам ко је, али ми се чини да га осећам. То је, браћо моја, по свој прилици, Вукашин, син Мрњавин.

—  Вукашин? — још више се изненади Боровина.

—  Јесте. Вукашин, тај самозвани краљ.

—  Страхота! — ухвати се Вук за главу. — Шаље убицу на тебе, а ти му пре четири месеца дао на управу Скопље и околину!

Урош се налакти на наслоњачу од столице и загледа се у полумрачни угао одаје:

—  По писаном и неписаном слову закона — рече — требало би да ме поштује као родитеља, духовног оца, царског сина и цара, а он шаље убицу на мене.

—  Вукашин? Убицу? — узвикну Лазар.

—  Да, убицу Вукашин… Послао га да ме убије ноћу, у постељи. То може само син Мрњавин, јер је огрезао у незахвалност и злочин. Каква страхота и понижење царског достојанства! Куд се дела његова притворна скрушеност? Камо покорност коју је лажно показивао према моме родитељу? Заборавио је на благодети које је Душанова царска милост излила на њега. Ето, и ја сам му дао на управу Скопље. Али шта то вреди? Син Мрњавин продаје душу ђаволу.

—  А убица? Ко га је ухватио? — упита Боровина.

—  Крајимир и Дамјан, синови деспота Оливера.

—  Ваљани младићи! — рече кнез Лазар.

—  Не бих рекао да су баш ваљани — прогунђа цар мргодно. — Постали су непослушни, пустопашни. Убицу су ставили на муке, а затим га предали џелату, иако сам им наредио да га пусте на слободу.

—  Да пусте убицу? — прену се Вук.

—  Дабоме, јер он није крив!

—  Да ли би био крив да те је преклао у постељи? — упита Боровина.

—  Ни у том случају, премда би морао бити погубљен. Кривицу носи на својој души онај који га је
послао да с ножем у руци јуриша на свога цара.

Три витеза се погледаше. Иако су добро познавали Уроша и његову млаку нарав, овакав став их запрепасти. Они се стадоше смешити и привидно  одобравати цару, као што се чини према деци или онима који су кратки умом.

Међутим, Урош, иначе сумњалица и неповерљив, осети ниподаштавање. На образима му букну руменило, а у очима блесну срцба:

—  Доста о томе! — рече. — Дошао сам у Крушевац из других, много важнијих разлога. Одлучио сам
да овамо позовем све српске великаше, па да ту заједнички покушамо да их уразумимо.

Чинило се да цар очекује одобравање. Мислио је да ће на лицима витеза видети знаке одушевљења, али се кнез Лазар и Боровина намрштише, а из очију Вука Бранковића севну злоба; око уста му заигра подругљиви осмех.

—  Не свиђа вам се мој предлог? — рече Урош слежући раменима и гледајући у модрикасте нокте на
својим рукама. — Не захтевам да се са мном сложите и нећу вас нагонити на то. Не одобравате ми? Лепо! Не морате! Мислио сам да вам у вези с овим позивом изнесем своје даље намере, а овако… ништа.

Урош устаде и усхода се по одаји. Чизмице од жуте телеће коже тупкале су по гранитним плочама на поду. Танке ноге у припијеним чакширама правиле су ситне кораке. Вук Бранковић се пакосно смешио. Насмеја се и витез Боровина. Кнез Лазар им је очима давао знаке да се уозбиље, али се насмеја и он кад виде да цару испод свиленог жупана љубичасте боје извирује грудњак постављен јагњећом кожом. Иако је те године месец септембар био топао и спаран, Урош се није одвајао од свога топлог грудњака.

—  Себарска неодлучност, себарске навике, па и себарски грудњак! — прогунђа Вук.

Цар се прену и стаде пред витезе:

—  Треба ли, дакле, тај скуп одржати или не?

—  Не! — рече Вук.

—  И ја сам против! — додаде Боровина.

—  А Лазар? Шта он мисли? — усиљено се насмеши Урош.

—  Ово је шеснаеста година откако је умро цар Душан, Бог нека се смилује његовој души — отпоче кнез. — Дан његове смрти значи почетак наше несреће. За то време свако је од нас видео шта сме и може. Због тога је самовоља великаша нарасла дотле да се данас налазимо пред сломом. Ја лично досад сам имао преко педесет оружаних сукоба с Николом Алтомановићем и његовим разбојницима. Попуштао сам и подносио у нади да ће насилник стећи памет. Узалуд. Прошле године отео ми је Рудник са околином, а моје сестриће, браћу Мусиће, протерао са њихових поседа.

—  Јесте, такво је стање, сасвим тако! Све знамо и све разумевамо! — рече Урош.

—  Стање је такво! — повиси тон Лазар. — Због тога се и спремам да с војском упаднем у његову земљу, да га научим памети.

—  Не! То никако! Само не то! — убрза цар.

—  Ваљда да чекам његове ратнике у својој земљи? С Алтомановићем нема шале!

—  Покушаћемо да их уразумимо! — рече Урош.

—  Да уразумиш разбојнике? — мргодно добаци Боровина.

Лазар настави:

—  Обавештен сам преко поузданих људи да се тај витез увелико спрема да ме нападне и да ме про
тера са рођене земље. Више пута молио сам га да се смири. Предлагао му нагодбу, нудио кумство, па ништа. Сад сам начисто да између нас мора доћи до већег сукоба. Он и даље хвата моЈе људе, батина их и баца у тамницу. Тако изгледа витез који носи титулу жупана!

—  Они беже од суровог господара. Спасавају своја леђа и главе.

—  То је тачно! — сложи се Урош. — Али они по закону припадају Алтомановићу…

Кнез оћута и загледа се у питоме очи Урошеве, али у њима не примети знаке узбуђења. Чинило се да сина и наследника цара Душана ни злочини и насиља не могу да узбуде.

Лазар продужи да говори. Он до ситница изнесе зло стање које влада у областима некадашње Душанове царевине: Страцимировићи и Балшићи крве се у Зети, браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, угрожавају свога стрица Богдана[2]. Краљ Вукашин се отворено спрема да с војском продире према северу, пошто је од цара преузео власт у Скопљу; његов брат, Јован Угљеша, прети да чак из Тракије крене војску, да стигне до Косова и оплени земље Вука Бранковића.

—  Између српских великаша завладала је мржња какву свет није видео — заврши кнез.

—  А ко је за то крив? — букну Урош, па не чекајући одговор, настави скоро без даха:

—  Дошао сам у Крушевац, јер се уздам у оданост кнеза Лазара. А шта је сад ово? Из његових очију читам прекор, а из призвука речи осуду! Осећам из дубине: кнез Лазар сматра да сам ја једини крив за зло стање које је настало у нашој земљи. Нека умрем као безбожник ако сам икад икоме пожелео пропаст! Упамти, кнеже — пискавим гласом подвикну Урош — зло стање не стварају добри, него зли!

—  Тако је! — добаци Вук смешећи се. — Зли га стварају, а добри припремају!

Цар се трже, погледа га и уздахну:

—  Вук Бранковић ми се подсмева — рече. — Хоће да ми докаже да је добро горе него зло. А витезу Боровини све је равно. Њему је најважније да се туче, остало га се ништа не тиче! Него, видим да ми овде нема уточишта. Сви сте уверени да сам ја крив за сва недела и неправде које се годинама чине у нашој земљи.

—  Светли царе — отпоче Боровина смешкајући се — по својој бистрини добро си осетио шта мислимо, не само нас тројица него сви поштени у овој земљи.

—  Ето, ето! — завика Урош. — Знао сам то, јер моје сумње… Кроз уста овога витеза испољавају се подозрења хиљаде оних који ме окружују! Свака невоља на мене! Не знам већ шта да предузмем!

Цару навреше сузе на очи. Кршећи руке, очајно настави:

—  Признајем! Крив сам! Носићу крст на својим плећима!

—  И носићеш га! — добаци Боровина. — Али треба имати снаге и изнети га до Голготе. То није сваком дато!

Урош раширених очију погледа у витеза, онда саже главу и стаде шапатом изговарати молитве.

—  Није важно ко је крив! — рече Лазар. — Сад нам ваља одлучити шта треба да радимо да се стање поправи. Најпре, сви смо против тога да се великаши наново позивају на преговоре. Осим вређања царске величине и понижавања нашег достојанства, од тих неваљалаца ништа друго нећемо чути. С њима треба општити мачем и копљем. Посмицати главе најдрскијима, остали ће постати покорни.

—  Онда значи брат на брата? — затрепта Урош.

—  Само тако! — одврати кнез.

— Све побити! — викну Боровина. — Неваљалце предати џелату!

— Не, не! То никако! — затресе главом и рукама цар. — Братоубилачки рат не желим.

— Не жели га нико! — рече Боровина. — Али у овом случају се мора.

— Не мора! — плану Урош.

Вук се накашља:

— Какви бесплодни разговори! — рече. — Од на шег јаловог мудровања никога глава неће заболети.

— Бесплодни, јалови… Дабоме. Тако и мора бити— рече цар. — Вас тројица осуђујете друге а не увиђате да својим ставом и сами правите раздор… Цар је као отац. Он води бригу о свој својој деци. Добре похваљује, непослушне кори, али их све подједнако воли. Ако се између себе покошкају, он је ту да изглади неправду и да ствар доведе у ред. Па и оног најгорег, огрезлог у неваљалство, мора да наведе на прави пут. Зар сте заборавили причу о заблуделом сину? И ви… Данас сте случајно сложни. Да ли то значи да сутра нећете један надругог насрнути? Ја вас сматрам за најоданије пријатеље, а ви ни трунке себе нећете да уложите да ме разумете… Турци су заузели Дренопољ и Пловдив. Осећам, прогутаће и нас, а ми, грешни, сами себе сатиремо… Не желите да вам великаши дођу у Крушевац? Лепо. Не желим их ни ја…

— Ето ти сад! — упаде Боровина.

Цар га попреко погледа:

— Хоћу још једном да их позовем молећи Бога да се не одазову…

— А добар отац? А заблудели синови? — насмеши се Вук.

— Доћи ће већ и то на ред — замишљено одврати цар. — А ти. добри мој, не чуди се. Најпре саслушај шта ћу рећи, па онда прави упадице. Дакле, послаћемо поклисаре с позивом за састанак, али само некима…

Урош устаде, па стављајући руке на крста стаде исправљати леђа.

— О, брате — рече — како вама све мора да се каже. Не можете да осетите шта желим… У последње време нестају ми уходе које шаљем у области тих проклетих великаша. Преко двадесет људи похватано је и побијено или бачено у тамницу.

— Ко их хвата?— упита Вук.

— Заблудели синови! — добаци Боровина.

— Дотераћу ја њих да буду мекани као восак! — севну очима Урош.

Три витеза, навикнута на цареву недоследност, на ову претњу остадоше хладни.

— Ето, због чега желим да шаљем поклисаре — рече Урош. — Они ће позвати великаше, на првом месту краља Вукашина и Николу Алтомановића, а у исто време видеће и чути шта се по њиховим дворовима ради и говори. Дознао сам да краљ Вукашин спрема војску за поход. Уз ту вест стигла је и друга: да намерава Турке да нападне. Он лично о томе није ме обавестио. Па и да јесте, ја му ни слова не верујем.

— Ово може да се прихвати! — рече Вук.

— Поклисари уходе! — насмеја се Боровина. — И то да чујем док нисам умро!

— То и други владари раде! — плану Урош. — И ти то знаш, али твоја осиона и заједљива природа не може да мирује!

—  Послаћемо поклисаре! — добаци кнез Лазар. — Али, светли царе, најпре нам реци прави разлог због чега си напустио Скопље?

—  Напустио сам тај град, јер не желим да ме убију. Милије ми је да умрем природном смрћу, према

треба слати поклисаре уходе. Мада су били одани Урошу, три витеза у току разговора осетише како их он искушава и како њихово стрпљење ставља на пробу. Витез Боровина осети да цар нешто скрива. Због тога одлучи да прекине двосмислене и неубедљиве примедбе и предлоге цареве:

— Према свему што смо чули — рече — ти си, светли царе, побегао из Скопља?

— Тако изгледа! — слеже раменима Урош. — Нисам баш побегао, премда би се могло рећи, јер сам отишао ноћу, кришом. Ипак сам најпре наредио Димитрију Војиновићу, заповеднику коњице и пешадије, да брани Скопље.

— Од кога? — упита Вук.

— Како »од кога«? Од Вукашина, сина Мрњавина. Тај напасник тренутно се налази у Прилепу, спрема војску. Хоће да ме нападне, да ме збаци с престола.

Поћутавши мало, Урош додаде:

— Управо, ја нисам овамо дошао из Скопља.

— Него? — прену се Лазар.

— Из Неродимља.

— Господе! — плану Боровина. — Чему то завијање и увијање?

— А шта то теби смета, добри витеже? — зажмири цар. — Зар је важно одакле сам дошао? Због чега баш теби морам да полажем рачуне?

— То од тебе не тражим! — одврати витез. — Али зар нас тројица нисмо својим поступцима доказали колико смо ти одани? Ако треба, и живоге ћемо положити за тебе, а ти се према нама понашаш као према осталима.

—Није мени лако! — плачевним гласом отпоче Урош: — Ја сам као онај кога су змије уједале. Отишао сам у Неродимље да видим какво стање тамо влада. Тренутно у том граду налази се Југ Богдан, ваљан витез. Бог му дао среће и здравља! Он ми је одан и такав ће остати до смрти.

— А ми? — упита Вук.

— Ви? — прену се цар. — Разуме се да и вас ценим, премда много запиткујете и тражите од мене да говорим о стварима које засецају у моја лична осећања. Ето, докле је дошло… Скоро сам постао цар потукач. Куд год одем, бавим се тренутно… Ја се и овде у Крушевцу налазим тренутно.

— Еј, наопако! — пљесну Боровина длановима. — Све тренутно!

— Па да! Све зависи од прилика и расположења —    пркосно одврати цар. — Уосталом, с мојим покојним оцем ви не бисте смели овако разговарати.

—  Тако је! — добаци Вук. — Овакви разговори с њим нису били потребни.

—  Значи, ја сам… — запе цар.

—  Онда су биле такве прилике — прекиде га Лазар.

—  Наши стари сами су стварали прилике, а о расположењу нису водили рачуна — рече Боровина, па додаде:

—  Код њих ништа није било тренутно, него трајно и сигурно.

—  Биће и сад. Биће… — неубедљиво рече Урош.

—  Биће, биће… Родиће једном и на врби грожђе! — прогунђа Боровина.

Цар Урош и три витеза сложише се да пошаљу поклисаре уходе у земље Николе Алтомановића и краља Вукашина. Најпосле, уморни и рђавог расположења, у време треће смене ноћне страже пођоше на починак.

(Крај прве главе)

______________

[1] СЕБРИ тако су се у средњем веку називали они који нис\ припадали племству, властели и клеру. Делили су се на слободне сељаке. тежаке и пастире.

[2] БОГДАН — стриц браће Дејановића. Константина и Драгаша. Област његова простирала се на крајњем југу Македоније, око Дојранског језера. Претпоставља се да је аутентичан с Љутицом Богданом из народних песама.

..

.

Преузмите књигу у ПДФ формату

Извор: СРБски ФБРепортер

Advertisements

Information

This entry was posted on 19. октобра 2014. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: