ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Последња линија одбране од Новог Вавилона

Културолошки аспект – зашто би било од користи увођењe руског језика у што већем броју основних и средњих школа у Србији

1.

У Западне темеље савременог европског друштва уграђени су историјски резултати и домети Француске револуције из 1789. Она је Декларацијом о правима човека и грађанина у први план истакла борбу за права појединца. Та Декларација је временом постала непресушни извор надахнућа и узорни образац европске демократије. И, после два века, она на Западу представља својеврсни политички мит, без обзира што су је у пракси пратили и прате и наглашени дегенаритивни процеси.

Наиме, њени апологети се и данас труде да хуманистичке циљеве Декларације одвоје од насиља и терора, који су претходили не само њеном усвајању већ и потоњем спровођењу у живот њених кључних начела: једнакости, братства и слободе.

Међутим, овај преломни догађај у европској историји имао је и своје наличје. Оно се у првом реду огледало у факту експлозије богоборства и највећег гоњења хришћанства од Нерона до 19. века. За десет година њене владавине побијено је у грађанском рату (Вандеја) више Француза него за хиљаду година тзв. тираније француских краљева.

У народу је посејана и наметнута трајна политичка подељеност на тзв. левицу, центар и десницу. Испоставило се такође да су далекосежне мете Револуције били Бог на небу, монарх, црква и хришћанско свештенство на земљи, као и домаћин и његова породица у кући.

„Историја се никад тачно не понавља, констатовао је француски историчар Албер Матијез још 1920. Али, наставио је, сличности које је наша анализа истакла између две велике кризе, од 1793. и 1917. нису ни површне ни случајне. Руски револуционари намерно и свесно подражавају француске револуционаре. Они су надахнути истим духом“, закључио је.

Они, који и данас у Француској револуцији виде колевку савремене европске демократије, они који су одбацили предлог да се у преамбулу Устава ЕУ унесе формулација по којој савремена Европа почива на хришћанској баштини, морали би коначно разумети да је тако извојевана слобода била прескупо плаћена. Те да се до ње могло доћи и путем постепених реформи, као нпр. у англосаксонским земљама.

2.

Разарање свих традиционалних духовних вредности и неолиберална економија најјачи су мотори савремене глобализације и највидљивији знаци актуелне американизације Европе. У свему томе главну реч води англоамерички фактор, који остатку света, разумљиво, намеће и своју цивилизацијску парадигму и своје културне обрасце. У центру свега је профит, који може да се остварује мирном експлоатацијом, али и војним интервенцијама и огољеном пљачком. Упрошћено, у друштву у коме нема ништа изнад профита људско биће је пројектовано као произвођач и потрошач материјалних добара, као конзумент тзв. брзе хране, јефтине разоноде и лаке забаве.

 

У најуже скројени глобалистички рам пожељног појединца најпре улазе површни, бескрупулозни, саможиви и они који су духовном царству игнорантски окренули леђа. Они се са тзв. мејнстрим медија даноноћно подстичу на клањање култу вулгарног материјализма. Њима се у изобиљу нуди, осим пресних лажи и обмана, естетика дехуманизације, фрагментарности, ружног, изопаченог и перверзног. Па чак и сатанског.

А све под плаштом изузетности и нужне потребе за ширењем демократије на тзв. остатак света. Као и под изговором узвишене борбе за људска и мањинска права.

Поред наметнуте валуте и нападачког војног савеза, један од главних инструмената глобалистичке експанзије и потчињавања других представља и енглески језик. На крајњем одредишту тог глобалистичког експанзионизма налази се економска, али и свака друга експлоатација читавих народа и континената.

Овај тип екстремне глобалистичке експанзије и експлоатације с подозрењем гледа на сваку различитост као на препреку коју ваља уклонити, а њене носиоце потчинити или неутралисати. На делу је тријумфални замах површности, испразности и индискретности. Просечности и баналности. Те, коначно, погибељна тривијализација културе, ако о култури ту уопште можемо да говоримо.

Савремено европско друштво је већ је стигло у предсобље нове, овог пута глобалне уравниловке. Која се по свом вредносном предзнаку ни мало не разликује од оне соц-реалистичке.

Само што има новог-старог предводника. А то је анлоамерички Велики Брат, чију су појаву, између осталих, наговестили Фјодор Михаилович Достојевски у поглављу о Великом инквизитору Браће Карамазових и Џорџ Орвел у 1984. Глобална неман од Великог брата на суверене националне културе мотри као на смртног непријатеља. Она се не мири ни са постојањем суверених држава, па према томе ни са верским, националним, културним и језичким идентитетом других и дргачијих друштвених заједница.

3.

Ми у Србији, који смо на самом крају прошлог века били жртве немилосрдне НАТО агресије, добро знамо каква нам се порука шаље са оне радикалне западне стране када од нас траже да променимо свест. То значи да се добровољно одрекнемо два носећа стуба нашег српског идентитета: Светосавља и Косовског завета. Након тога уследило би још лакше одрицање и од наше заједничке прошлости, наше српске културе, нашег српског језика и ћириличног писма. У тој пројекцији требали би, дакле, добровољно да одустанемо од себе оваквих какви јесмо и да постанемо нешто друго. Практично, да својевољно нестанемо као народ.

Да се сами испишемо из овоземаљске и оноземаљске књиге рођених.

Србија, уосталом као и неке друге мање земље попут Бугарске, Словачке, или Чешке, има ограничену отпорну снагу према крајње негативним ефектима англоамеричке глобализације. У том погледу Русија је, као последња линија одбране од Новог Вавилона, као центар словенског света, словенске културе и православне вере, позвана да у дело спроведе руску идеју о којој су сањали и писали најумнији Руси од Достојевског, преко Николаја Берђајева и Ивана Иљина, до Александра Исаиевича Солжењицина.

А та руска идеја подразумева помоћ мањима и заштиту слабијих.

Користећи, међутим, све предности глобализације које нам свима стоје на располагању у међусобној комуникацији, ширење нама сродних руског језика и руске културе, па према томе и руског утицаја уопште, представљало би поуздано средство и за наш спас.

Како не бисмо изгубили наш српски, културни и национални идентитет.

У том погледу било би од користи да се одмах предузму и неки практични кораци, попут иницијативе за увођење руског језика у што већем броју основних и средњих школа. Наравно, у оним нашим срединама у Србији и на српском етничком простору у којима постоји интересовање за то.

Затим би, по угледу на „Дан словенске писмености и културе“, који се свечано обележава у већини словенских земаља и који пада 24. маја код православних, односно 5. јула код Чеха и Словака, и код нас ваљало покренути иницијативу да тај дан буде унет у званични календар обележевања и прослављања.

Словенски народи живе у тринаест европских земаља и за све њих свети Ђирило и Методије представљају не само апостоле словенства, већ и очеве писмености, који су нам у наслеђе оставили непроцењиво благо и непролазну вредност.

На крају крајева, језик и духовно наслеђе чине основ националног идентитета. Они не само да уједињују народ и народе, већ њихово очување, неговање и ширење представљају и најчвршћу подлогу за националну и државну независност.

.

Мр Радован Калабић

Излагање на Међународној научно-практичној конференцији „Друштвене науке – тенденције развоја у условима глобалног информационог друштва“. Конференција је одржана у Нижнем Новгороду од 21. до 24. октобра 2014. у организацији Министарства образовања Нижегородске области РФ, а поводом 300 година од оснивања ове руске губерније.

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 29. октобра 2014. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: