Доба бизарног

Инквизициона институционализација Католичке цркве спаљивања вештица и вашингтонска претећа промоција хомосексуализма феноменолошки нису међу собом различите, исто као што обе нису различите ни у односу на нацизам. Све три појаве су модуси уништавања људских друштвених веза – опште умањење њиховог утицаја у уређењу система. И сви овакви феномени су тек карневалско извртање поретка до бизарног. Уређења, чији систем – елита уноси фалсификујућу претензију надживљавања.

Кад говоримо са наше стране уведеним језиком „спојева“, онда је инквизиција покушај да се са престабилизацијом наново легитимише дубок спој пропао у католичком уређењу поретка, а нацизам је исто то у односу на сложени спој и делегитимисано грађанско друштво Немачке и њене елите, заправо целог Запада. Док код педеризације имамо посла са неолибералном делегитимизацјом ИФЕ-мрежа, рутина опале компетенције и раста злођудног, глобализоване олигархије англосаксонског језгра. Тако се све то закономерно јавља као гротескно ишчашивање дискурса ослоњеног само на моћ, подједнако догађајно у карневалским уморствима – као ломача или као индустријски логор смрти, или као авионско сатирање и разарање, налик на видео-игрицу, у коме се уз виртуелну игру са дроновима сеје смрт.

Све те праксе проглашавају се легалним у фазама бизарности. Јер саблазан изостаје, а и кад наступа, то је касно и делимично јер је увек могуће њихово повампирење, али свакако бизарност је та која остаје као трајна фазна колективна одредница Запада као ни једне друге цивилизације. (Већ сам писао да Арентова инсајдерски греши из угла Јеврејке са Запада повлачећи паралеле између нацистичког расног тоталитаризма и Стањиновог који свакако није био расистички).

ГДЕ КРИТИКА ГРЕШИ?

Уосталом, да јесте реч о суштински нелегитимној операцији, утолико наказној, сведочи то да је против поретка – од Бога, природе до друштва, као што је реакција на овакве акције увек та слабија страна. Не зато што није исправна, него што акција везује вишкове моћи у уређењу и усмерава их искључиво на злоупотребу редуковања уређења за своје преживљавање. Зато је остало само толико: понуда уређења, бизарност, до суманутих реконструкција стварности.

Зато и критика греши – да реакција на овај идеолошки помак акције треба да понуди ново, чиме се самозаварава о природи акције (или честе интересне позиције критике која не би да се декларише против моћи акције која је власт, а без ње нема бизарног, него остаје маргина). Јер није потребна ни могућа никаква нова идеологија како је реч о противљењу у најчишћем облику криминалног синкретизма акције, која тек криминалним методама злоупотребљава своју позицију моћи у уређењу, као и природно савршену људску имагинацију, наметљивим сабласним дискурсом.

Тако, ако долази до нове епохе (промене споја), таква није директни одговор (идеолошки), него је збир догађања и последица које нису пуке пројекције акције јер ни догађаји нису оно што би моћни желели – поредак јесте стварност, што се не може увек рећи за уређење, ма колико многим људима био судбина.

Поље савршене људске имагинације (стварних могућности човека) понајбоље осветљава Флек својом студијом о сифилису. Или Шиц студијама свакодневног здравог разума, као и Латур есејима под збирним насловом који упућује на то да да никад нисмо били модерни („уљана“ или висока сензитивност имагинације, као што Флек показује у облигаторном мисаоном стилу студијом промена ставова научне заједнице и јавности о сифилису, као и Шиц о свакодневном здравом разуму, уз све феноменолошке заблуде, на које Брдар указује, до Латурових речи да никад нисмо престали да стварамо квазиобјекте својих релације од природе до друштва у сталним процесима конструисања који нимало немају везе са стварима по себи).

НА КРАЈУ ПУТА

Ништа не нуди ни Хајеков „наследни нормативизам“ непотпуног знања некакве несавршене имагинације или „празнина“, који оправдавају неолиберализам а интересну конзервацију олигархијских веза и њихове мреже не може заштити од исмевања, бизарности, конзервације моћи кад се сведе на пуко чување свим средствима своје моћи, јер ни лажи не могу заменити све истине. И ту се на крају кроз престабилизацију пробије да је луди краљ коначно го. Јер свако уређење које занемарује хармонизацију са поретком стварности мора завршити, јер човек још увек нема где да оде из природе, ма колико се секуларизовао и коначно убио човека или негирао да би финално надвладале технолошки конструисане везе уместо „заосталих“.

Данашњи опскурантизам западних олигархија, иако још увек изгледа набусито, заправо је и очајан ако га меримо испадима на периферији, као што је дрон који тера Енглез Девенпорт рукама премијеровог брата. Очито, понестало је имагинације, или, кад се слуша шта причају политичари периферије, добијамо огољени циркус будалаштина (егземпларно, као кад напрасно љубавник краде лекове са убилачким предумишљајем).

Мало је ту остало од елеганције, па чак мушке силе, јер је преостао да важи само новац, коме свакодневно опада вредност. А није га лако гомилати у бирократизованом свету агоније и провизије. Свако га тражи: сви су сад толико писмени да ником од њих није до било чега другог, разумевајући своје време, као и животну писменост, коју оно захтева. Зато и вода данас више по први пут у људској историји не може бити и остати јавно добро, већ се, по одлукама ЕУ, има сматрати концесионим правом, па и ратови за воду постају реалност, која ће се бизарно допуњавати лудачким кошуљама.

Тако, Запад више није на ни на каквом путу, поготово не самосвојном, него је сам запао у формуле чији су исходи искључиво бизарни. Одвратни, али коначни, и поред све моћи којом још увек располажу.

Што се нас тиче, ни ми се у глобалном селу не можемо одмаћи од намера, понашања и говора од кога би нам се предци стидели. Али таква је црна кутија савремног, превише шкорпија. Иако изгледа да још није време, немамо право да се не организујемо за наше потребе, као и да не бранимо своје, само кад би знали да превазиђемо форму удруживања у мале организације дораслом интеграцијом идеја и интереса.

.

Миле Милошевић

Извор: Нови Стандард

.