ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Јерес еволуционизма

Поводом изјаве архијеретика, папе Франциска: „Еволуција и Велики прасак су се заиста догодили. Бог није мађионичар са чаробним штапићем“ (The Independent) , подсетимо се текста из књиге „Јерес еволуционизма“ протојереја Константина Буфејева.

Телеологисти или, другачије речено, православни еволуционисти, покушавају да тумаче текстове Светог Писма тако да његов смисао не долази у противречност са чињеницама науке. Поставивши овакав циљ, еволуционисти увек са задовољством могу да констатују да „подаци савремене науке нипошто не противрече Библији“. Овакав закључак не чуди, ако се има у виду да је он унапред одређен, пошто је свим „тешким“ местима Светог Писма промењен смисао и она су искривљена тако слободно колико се то чини угодним „помиритељима“. Најпознатији пример таквог „помирења“ науке и вере је покушај да се тумачи реч „дан“ у библијском Шестодневу на неки произвољан начин, онако како то истраживачу одговара, на пример, као епоха која траје милионе или милијарде година. Овакав еволуционистички приступ ставља науку данашњице у својство објективног и непоколебивог мерила истине Божанског Откривења. На Западу овакву тачку гледишта званично је прихватио Ватикан. Навешћемо занимљиво сведочанство епископа Василија (Родзјанка).

„Католичка црква је још 1952. године прихватила идеју ‘Биг Бенга’ (великог праска – К. Б.) као ‘сагласну са Библијом’. Према Хокинговим речима, папа Јован Павле Други је рекао космолозима присутним на ватиканској конференцији 1981. године да они могу да проучавају еволуцију света после ‘Биг Бенга’, али да не треба да се удубљују у сам ‘Биг Бенг’ зато што је то ‘моменат стварања’ те је зато дело Божије… Како било, званична реакција Цркве на теорију ‘великог праска’ у науци је позната. Она очигледно није далеко од оног што је рекао Хокинг, те их зато можемо објединити, одговарајући на опште мишљење о томе да ‘Биг Бенг’, ако се говори о Божијем учешћу у њему, и јесте стварање света у складу са Библијом и по учењу католичке цркве“ (9, с. 71-72).

На ово се може одговорити једно. Хвала Богу, папски ауторитет нипошто не обавезује савест верних православних хришћана и ми не морамо за Ватиканом примати јерес еволуционизма.

Креационизам представља други приступ који је потпуно супротан претходном. Следбеници научног креационизма, будући да су православни хришћани, не сматрају да је могуће да у својој вери одступају од светоотачког предања које библијски Шестоднев третира сасвим дословно. Креационисти покушавају да помире веру и науку путем преиспитивања научних хипотеза и промишљања експерименталних чињеница тако да оне не противрече Божанском Откривењу. „Помирење“ се у датом случају постиже тако што се задржава приоритет вере, у складу с речима светитеља Теофана Затворника: „Свима је познато да су неверници увек духа гордог и да вера највише захтева покорност ума“ (38,с. 140).

У западном хришћанском свету овакав став су заузели првенствено протестантски фундаменталисти.

На који начин треба да се према овим питањима односе православни људи? Чега се треба клонити и кога треба у том сукобу подржавати без штете по своју веру?

Слабости позиције креационизма прилично су познате. Постоје две. Прва се састоји у томе што је понекад жеља појединих научника да помире научне чињенице с речју Божијом доводила недовољно искусне ауторе (првенствено протестанте) до очигледних неубедљивости, те се њихов рад чинио стручњацима несавесним, Друга је у томе што се не могу све научне чињенице убедљиво и беспрекорно објаснити према библијској скали времена, Приговори овакве врсте се чују из табора еволуциониста на адресу креациониста.

Приговори су тачни. Али први од њих се укида тиме што поједини неуспешни покушаји да се достигне беспрекорна сагласност сведочанстава Светог Писма с научним чињеницама не могу обезвредити саму тежњу да се достигне такво „помирење“, тим пре што је у том погледу много тога већ учињено и чини се.

Што се тиче друге слабости креационизма треба приметити следеће. Научне теорије, као што је добро познато, нису апсолут, јер се непрестано мењају, дијалектички поричући једна другу. Зато због одсуства објективне сагласности научних чињеница и Божанског Откривења одговорност не пада на непоколебиве темеље Христове вере. Али чак и ако се претпостави да би људско знање могло достићи објективни и савршени ниво поузданости, ипак се могу очекивати за наш разум необјашњиве противречности између људског гледања на свет унутар самога света и гледања Творца на Своју творевину. Све пројаве Бога у нашем свету су чудесне, тј. научно неописиве, пошто противрече природним законима. И тајна Божијег стварања света и човека је несумњиво недокучива за људски ум. Али у томе треба видети не толико слабост креационизма, колико слабост нашег разума.

Између осталог, у концепцијама креациониста оваквих неподударности, недоумица и противречности има ништа мање. На пример, питање: Како су из „великог праска“ настали поредак и лепота?

Осим двеју поменутих, других озбиљних претензија према креационизму код еволуциониста очигледно нема. И оба приговора су, како смо показали, неодржива. Први – пошто разоткрива поједине неуспешне и несавесне креациониете, или тачније, шарлатане у креационизму. Други – пошто се не односи на креационизам као такав, већ на људску природу уопште.

Остали приговори упућени креационизму су неправедни. Неки тврде да је наводно креационизам младо учење које је настало у крилу протестантизма. Али ово мишљење је неодрживо. Мишљење о стварању света за шест дана не припада лутеранима и калвинистима, већ има корен у Библији, освећеној пророчком, апостолском и светоотачком традицијом Цркве. За разлику од паганства, хришћанство је увек исповедало управо креационизам, а не еволуционизам. Иако протестанти у целини заиста деле позиције креационизма, било би врло неправедно сводити светоотачко учење о Шестодневу на протестантизам. Симпатије протестаната према креационизму нипошто га не могу обезвредити, као што не обезвређује ни Библију њихова позната љубав према речи Божијој.

Пре би се могло рећи да се савремени еволуционизам под маском црквеног благочашћа ослања на ону науку која се појавила у Европи у раздобљу Ренесансе – препорода паганских принципа у уметности, науци и философији. Тако да није креационизам производ протестантизма, већ је еволуционизам плод препорода паганског погледа на свет у расцрквењеном западном свету.

Савремени еволуционизам који се заодева у црквено рухо, сродан је секуларизацији и модернизму. При томе се прикрива ауторитетом науке и зато изазива толико велико поверење код савремених људи.

На основу реченог исправно ће бити не то да креационисти прихватају приговоре телеологиста, већ да их постиде: ако они хоће да буду православни хришћани, како могу да дозволе модернистичке идеје, прилагођавајући вероучење Цркве пролазним мудровањима овога века? Свесно или несвесно одричући догмате православног учења, телеологисти су пета колона, они отварају капију кроз коју пуштају дух овога века у црквену припрату. Приговор свим телеологистима састоји се у издаји Светог Писма и догматског апостолског предања на којем се темељи Православна Црква. Другим речима, еволуционизам је јерес и свако ко исповеда еволуционизам треба да зна да тиме себе одсеца од једне свете саборне и апостолске Цркве као јеретик.

Стварање света, фреска у цркви Светог Максима Исповедника у Костолцу

Сада ћемо пружити доказе који нам омогућавају да видимо у учењу еволуционизма догматску јерес. Најпре ћемо поставити једно питање: да ли је Адам био историјска личност?

Од одговора на ово питање зависи сва антропологија и христологија, целокупно црквено учење о спасењу.

Наше питање ћемо објаснити познатим примером. Током 20их и 30их година XX века марксистичка наука је „доказала“ да Господа Исуса Христа као историјске личности „није било“. Тврдили су да је Спаситељ најобичнија колективна слика, митологема, производ синтезе веровања различитих источњачких култова, измишљотина реакционарних попова и тако даље. Изложбе многобројних музеја атеизма необориво су „доказивале“ ову бесмислицу. Међу књижевним јунацима овековечени су у том убеђењу нарочито ликови романа Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита“ (од којих је због атеизма једном отишла глава, а други је доспео у психијатријску болницу). Не желећи да препричавамо садржај гнусних књига Кривељевих и Губељмана, даћемо оцену ове ратоборне атеистичке науке. Треба јасно рећи да је ова наука имала за свој циљ свесно богоубиство и христоубиство.

У свим својим пројавама еволуционизам практично чини нешто слично, само што он не насрће на другог Адама – Христа, већ на првосазданог Адама. Он лишава Адама права да буде историјска личност, да има своју биографију, родословље својих потомака, своје време живота, своју личну одговорност за учињена дела. Еволуционизам убија Адама, растеже га по полумрачним угловима „палеолита“, утапа га у дубини хиљадулећа. Еволуционизам учи да Адам није био првосаздана људска личност, већ некаква биолошка врста која се појавила и која прогресира с мноштвом прелазних облика, а ако је Адам и био индивидуа, о њему ништа не можемо знати. Одбацивши библијско сведочанство, еволуционизму је веома тешко да говори о Адаму као о реалном човеку. Ако је научни атеизам богоубиствен, еволуционизам је човекоубиствен.

Ако прихватимо као тачно одређење хришћанства протојереја Вселовода Шпилера као „вере у Бога и вере у човека“, онда еволуционизам који убија Адама мора бити сматран нехришћанским учењем. Еванђеље омогућава да се о пореклу еволуционизма говори још одређеније – подсетивши се онога који је човекоубица од искони (Јн. 8,44).

Неки еволуционисти „православног“ или „телеолошког“ правца ће можда бити спремни да изјаве, ограђујући се од вулгарног дарвинизма, да немају никакве везе с духовним убиством Адама, већ признају да га је створио Бог, схватајући Бога као Законодавца и Промислитеља света и човека. Али овакво схватање најмање одговара православном тумачењу књиге Постања.

Бог еволуциониста није Бог Библије, већ други бог. Он другачијим редоследом, у другачијим временским размацима, другим средствима и очигледно с другим циљем ствара свет. Тачније, не „ствара“, већ управља механизмом еволуције. Зато ако теорија еволуције користи појам „Адам“, то нипошто није библијски Адам. Термин „Адам“ нема исто значење у различитим еволуционистичким теоријама. Једни га схватају као некаквог колективног ‘Адама“, растегнутог на неколика поколења или племена, други – свеукупног ‘Адама“ као свечовека, трећи прихватају Адама са атрибутима савремене природно-научне теорије, описују другог небиблијског Адама са другим својствима.

Псеудонаучна размишљања еволуциониста слична су псеудонаучним концепцијама научних „атеиста“. Они су говорили о Христу: „Неко је свакако био, али то није онај у којег верују хришћани“. Ови говоре о Адаму: „Некакав почетак људском роду Бог је свакако успоставио, али то није онај Адам који је описан у Библији и у којег верују креационисти“. Научни атеизам убија или замењује историјског Исуса Христа. Еволуционизам убија или замењује Адама.

У односу према Исусу Христу Јевреји имају две кривице. Прва је грех христоубиства, када су викали пред Пилатом: Узми, узми, распни га! (Јн. 19,15). Друга кривица Јевреја састоји се у не мање страшној клевети, када су за награду наговорили стражаре крај гроба Спаситељевог, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га кад смо ми спавали… И разгласи се ова реч међу Јудејцима до данас (Мт. 28,13,15). Еволуционисти исти такав чин покушавају да изврше и са првосазданим Адамом. Они га или убијају, говорећи да га „није било“, или га поткрадају, када га замењују, говорећи да је „био, али није онај“. Занимљиво је приметити да су сами Јевреји оценили други грех тежим од првог. Сетимо се да су, када су дошли код Пилата с молбом да постави стражу крај гроба умрлог Господа, своју молбу мотивисали овако: Да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће последња превара гора од прве (Мт. 27,64). Изгледа да се исто тако може оценити и грех еволуциониста у односу према Адаму.

Првосаздани Адам има потпуно одређене карактеристике које га разликују од свих измишљених псеудо-Адама. Адама је створио Бог од праха земаљског шестога дана од почетка стварања света. Од Адама до Исуса Христа родослов набраја тачно 77 поколења. Између осталог, они који одбацују ову историјску чињеницу коју потврђује Свето Писмо, насрћу не само на две прве „магловите“ главе књиге Постања, него обарају и Еванђеље, нарочито по Луки, глава 3, стих 23-38. Библијски Адам је био створен у зрелом узрасту, и није доживео узраст одојчета и младића. Он није имао далеке и блиске претке, ни тату, ни маму (па према томе није имао ни очево име, ни пупак). Адам је проживео 930 година. Његову биографију познајемо не сувише подробно, али знамо оно главно: околности грехопада и изгнанства из рајског врта.

Чињеница грехопада која се састоји у кушању забрањеног плода, за Адама је кључни поступак у његовом животу јер је довео до квалитативне промене природе и, као последицу, промене целог тварног света. И Библија и сви Свети Оци схватају прародитељски грех као лични и одговорни Адамов поступак. Свако друго тумачење књиге Постања приликом којег се не указује на виновника, на конкретног човека, одговорног за нарушавање Божије заповести – свако такво тумачење чини Бога одговорним за зло, грех и смрт који владају у овом свету. Према Библији Бог нема никаквог удела у греху, Он само доноси Своју пресуду змији, жени и Адаму. Хришћанин не може одговорност за грех приписивати Свеблагом Творцу или природи коју је Он створио.

Ово питање о прародитељском греху, Адамовом греху, има несумњиво догматски значај. То је средишње питање православног богословља.

У суштини, ако према концепцији еволуционизма конкретни Адам није сагрешио, онда Исус из Назарета не може бити назван ни Спаситељем, ни Искупитељем. Испоставиће се да Он нема кога да спасава и искупљује! Штавише, испоставиће се да ће еванђеоско име Исуса Христа Син Човечији (на јеврејском – „бен ха-Адам“) постати сумњиво. Убијајући или замењујући старог Адама, еволуционисти обезвређују Христову жртву.

Полазећи од ових догматских теолошких поставки, православни хришћанин не може да дели човеко-убиствену философију еволуционизма, већ мора у складу с никејско-цариградским символом да исповеда себе као креационисту који верује у Бога-Креатора, Творца неба и земље.

.

Протојереј Константин Буфејев

Из књиге: „Јерес еволуционизма“

Препорука: „Теистички еволуционизам као ново аријанство“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 9. новембра 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: