ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Рат против Бога: Либерализам као пасивни Нихилизам

На самом почетку приметимо да се Либерализам о којем се овде говори не може обележити као отворени нихилизам; пре је то пасивни нихилизам или, још тачније, неки неутрални „расадник“ у којем су одгајани следећи, напреднији стадијуми Нихилизма. Они који су пажљиво прочитали наша расуђивања о немогућности духовног и интелектуалног неутралитета у овом свету, одмах ће схватити због чега смо као нихилистичку оквалификовали тачку гледишта која, мада сама није произвела никакву упечатљиву нихилистичку појаву, представља неопходни предуслов за њено појављивање. Некомпетентна заштита наслеђа у које Либерализам никада до краја није веровао била је један од најважнијих узрока отвореног нихилизма.

Либерално-демократску цивилизацију, у Западној Европи последњу форму Старог Поретка који је ефикасно срушен Првим Светским ратом и револуцијама друге деценије нашег века и која наставља да постоји и до дан-данас у слободном свету – мада у још слабијој, „демократској“ форми – можемо принципијелно окарактерисати њеним односом према истини. То није однос отвореног непријатељства или осмишљене равнодушности, због тога што њене искрене апологете несумњиво интересује оно што они сматрају истином; пре би то био однос у којем је истина, упркос извесним појављивањима, престала да буде у центру пажње. Истина у коју наводно верује та цивилизација (изузимајући, наравно, научне чињенице) није за њу духовна или интелектуална валута у оптицају, него залудни, јалови капитал, преостао од минулог доба. Либерал још увек говори, барем у формалним приликама, о „вечним истинама“, „вери“, „људском достојанству“, о „високом позиву“ човека или о његовом „неугасивом духу“, чак и о „Хришћанској цивилизацији“; али, савршено је јасно да те речи не значе оно што су значиле некада. Ни један либерал их не схвата са свом озбиљношћу; оне су, уствари, метафоре, језички украси, смишљени да изазову емоционалну, а не интелектуалну реакцију – реакцију, у многоме условљену дугим искориштавањем тих речи, са пропратним сећањем на оно време, када су те речи стварно имале позитивно и озбиљно значење.

Данас нико од оних који се поносе својом „интелектуалношћу“ – то јест, неколицина њих у академским установама, у влади, у науци, у хуманистичким интелектуалним круговима – нико од оних који желе или тврде да иду „у корак са временом“, не верује, или не може потпуно да верује у апсолутну истину, или, конкретније, у Хришћанску Истину. Ипак, сам назив истине се сачувао, баш као што су се сачували и називи оних истина које су се некада сматрале апсолутним, и мало је оних, на било ком положају од угледа или утицаја, који би се либили да их искористе, успркос томе, што знају да се значење тих назива изменило. Укратко, истина је „поново протумачена“; старе форме су испражњене, а дат им је нови, квазинихилистички садржај. У то се лако уверити, бацивши само један брзи поглед на оне основне домене, у којима се истина подвргла „поновном тумачењу“.

У богословском поретку, прва истина је, наравно, Бог. Свемогући и Свеприсутни Творац свега, који се открива вери и у искуству верника (не противречан разуму оних који не негирају веру), Бог је узвишени циљ стварања, и Сам, за разлику од Свог дела, у Себи Самом има циљ; све што је створено, постоји у односу и у зависности од Њега, јединог Који ни од чега, осим од Себе, не зависи; Он је створио свет, да би овај могао да живи наслађујући се Њиме, и све што на свету постоји, усмерено је ка том циљу који, ипак, човек не мора да достигне, ако злоупотреби своју слободу.

Савремена свест не може да поднесе таквог Бога. Он је и превише присан – превише „личан“, чак превише „људски“ – и превише „апсолутан“, превише бескомпромисан у ономе што захтева од нас; Он открива Себе само смиреној вери – што неизбежно отуђује од Њега модерну горду интелигенцију. Модерни човек јасно захтева „новог бога“, бога, обликованог више према таквим данашњим преокупацијама, као што су наука и бизнис; обезбедити таквог бога – то је, уствари, била једна од важнијих брига савремене мисли. Та намера јасно је изражена већ код Декарта, своје плодове даје у деизму Просветитељства, и до краја се развија у немачком идеализму: нови бог није Биће, него идеја, која се не открива вери и понизности, него је исконструисана гордим разумом, који још увек осећа потребу за „објашњењем“, иако је већ изгубио жељу за спасењем. То је мртви бог философа, којима је потребан само „праузрок“, да би могли да комплетирају своје системе, а такође и „позитивних мислилаца“ и других религиозних софиста који измишљају бога само зато што им је он „потребан“, а рачунају да се њиме користе по сопственом нахођењу. Сви су модерни богови – били они „деистички“, „идеалистички“, „пантеистички“ или „иманентистички“ – једна те иста ментална кострукција коју су произвеле душе мртве од губитка вере у Истинитог Бога.

Атеистички аргументи против таквог бога су исто онолико неоспорни, колико су и ирелевантни; тај бог је, уствари, исто што и никакав бог. Неизаинтересован за човека, без власти да дејствује у овом свету (осим да инспирише овоземаљски „оптимизам“), тај бог је знатно слабији од људи који су га измислили. На таквој се основи, не треба ни рећи, ништа сигурно не може изградити; управо је то озбиљан разлог због којег либерали, исповедајући веру у то божанство, граде своје погледе на свет на очигледнијој, мада сумњиво стабилнијој основи: на Човеку. Нихилистички атеизам је експлицитна формулација онога што је већ било, не само имплицитно, него и стварно присутно, мада у конфузној форми, у Либерализму.

Етичке последице вере у таквог бога су потпуно истоветне са оним које ствара атеизам; њихова унутрашња истородност, пак, сакривена је од спољњег погледа облаком од метафора. У Хришћанском Поретку, све делатности у овом животу сагледавају се и просуђују у светлу живота у будућем свету, живота иза смрти који неће имати краја. Неверник не може ни да замисли, шта значи тај живот за верујућег Хришћанина; за већину савремених људи будући живот, као и Бог, постао је пука идеја, и њих кошта истог бола и труда и да поричу и да потврђују његово постојање. За верујућег Хришћанина будући живот је радост недостижна, радост која превазилази ону коју је упознао у овом животу, која му се кроз приопштење Богу дарује – у молитви, Литургији, приопштењу Светим Христовим Тајнама; зато што ће тада Бог бити све у свему, и неће бити никаквог отпадања од те радости, она ће само бесконачно да расте. Стварни верник има утеху предосећања вечног живота. Верник у модерног бога, немајући таквог предосећања и због тога немајући појма о Хришћанској радости, не може веровати у будући живот на исти начин; и заиста, ако до краја буде поштен према самом себи, мораће да призна да он у њега не може веровати уопште.

Постоје две основне форме таквог безверја, које се представљају као либералистичко веровање: протестантска и хуманистичка. Представа о будућем животу либералног Протестанта – коју, нажалост, дели све већи број оних који себе сматрају Католицима, па чак и Православним – као и све све остало што се односи на свет духовни, јесте минимално исповедање вере иза које се, уствари, крије вера у ништа. У увреженом мнењу будући живот се претворио у некакав сеновити доњи свет, место „заслуженог одмора“ после живота испуњеног трудом. Нико нема јасну представу о том царству, зато што она не одговара никаквој реалности; то је, најпре, некаква емоционална пројекција, утеха за оне који радије не би да се суочавају са последицама свог стварног безверја.

Таква „небеса“ су плод савеза Хришћанске терминологије и обичне посветовљености; она нису убедљива ни за кога, ко схвата да је компромис у тако важним, последњим питањима, немогућ; она неће завести ни искреног Православног Хришћанина, ни доследног нихилисту. Али компромис хуманизма је, ако ништа, још мање убедљив. Овде једва да постоји и претензија на то, да идеја одговара реалности; све постаје метафора и реторика. Хуманиста више уопште не говори о небесима, не барем озбиљно; али себи он, ипак, дозвољава да говори о „вечном“, претежно у облику трештавих фраза, као што су „вечне вредности“ или „вечни дух човечанства“. Поставља се оправдано питање: да ли реч „вечни“ уопште има икакво значење у тим фразама? У хуманистичком стоицизму „вечно“ је редуковано на садржај толико танан и крхак, да се практично не може разликовати од материјалистичког и детерминистичког нихилизма који покушава – са извесним правом, сигурно – да га уништи.

У било којем случају, без обзира да ли се говори о либералном „Хришћанину“, или о још либералнијем хуманисти, њихова неспособност да поверују у вечни живот укорењена је у једној те истој чињеници: они верују само у овај свет, они немају ни искуства, ни знања, ни вере у други свет и, што је најважније: они верују у „бога“, који није довољно моћан да васкрсава мртве.

Иза своје реторике, и софистицирани Протестант и хуманиста потпуно су свесни да у њиховом универзуму нема места ни за Небеса, ни за вечност; њихов у потпуности либералан сензибилетет, међутим, тражи, не у трансцедентном, него у иманентном, извор за своје етичко учење, а њихова агилна интелигенција је, чак, способна да преобрати ову фауте де миеуџ у позитивну апологију. Живети без наде у вечно блаженство и без страха од вечног бола представља – са њихове тачке гледишта – и „реализам“ и „храброст“; за човека, обдареног либералним погледом на свет, није неопходно веровати у Небеса или Пакао, да би се живело животом праведника у овом свету. Такво је тотално слепило либералне свести према значењу смрти.

Ако и нема бесмртности, верује либерал, још увек је могуће водити цивилизован живот; „ако нема бесмртности“ – далеко је дубља логика Ивана Карамазова у роману Достојевског – „све је дозвољено“. Хуманистички стоицизам могућ је за извесне појединце и за извесно време; то јест, до тада, када се пуна импликација негирања бесмртности не окрене против њих самих. Либерал живи у рају за будале, који мора да пропадне пред истином ствари. Ако је смрт, како верују либерали и нихилисти, ишчезнуће личности, онда су и овај свет, и све што је у њему – љубав, доброта, светост, све – исто што и ништа; шта год да ради човек, његова делатност не оставља никакве последице, и цели ужас таквог живота сакривен је од човека само захваљујући снази његове воље да завара самог себе; „све је дозвољено“, и ни нада у други свет, ни страх пред њим, не могу више да задрже човека од монструозних експеримената или самоубилачких сањарења. Ничеове речи су истините – и пророчке – када говори о новом свету, који произилази из таквог погледа:

„Од свега, што се раније сматрало истинитим, не сме се веровати ни једној јединој речи. Све, што се некада презирало као грешно, забрањено, недостојно и погубно, сво то цвеће данас цвета на најчудеснијим путевима истине.“[1]

Слепило либерала је директни претходник нихилистичког, или, још конкретније, бољшевичког морала; зато што овај није ништа друго, до доследна и систематска примена либералног безверја. Врхунска је иронија у томе, што управо оног тренутка, када се оствари заветна жеља Либерализма, да сво човечанство буде „ослобођено“ од јарма трансцедентних норми, када буде ишчезла чак и притворна вера у други свет, управо у том тренутку живот, каквог га либерал зна или га прижељкује, постаје за њега немогућ; јер нови човек, произведен безверјем, у самом Либерализму може једино да види последњу од илузија које је овај желео да распрши.

У Хришћанском поретку и политика је, такође, била основана на апсолутној истини. Већ смо, у претходном поглављу, видели да се као главни богомдани облик управљања, у складу са Хришћанском Истином, јавља Православна Хришћанска Империја, у којој врховна власт принадлежи Монарху, а управљање иде одозго надоле, посредством хијерархијске друштвене структуре. У следећој глави ћемо видети да политика која одбацује Хришћанску Истину мора да призна „народ“ за свог врховног владара и да подразумева управљање које иде одоздо нагоре у формално „егалитарном“ друштву. Очигледно је да један од та два облика владавине представља директну инверзију оног другог, будући да су супростављени у својим концепцијама, како у извору, тако и у циљу владавине. Православна Хришћанска Монархија – то је владавина, успостављена од Бога, усмерена, у крајњем смислу, на други свет, владавина која учи Хришћанској Истини и којој је основна намена спасење душа; нихилистичка власт, којој, како ћемо видети, највише одговара назив Анархија, јесте владавина коју су установили људи, оријентисана искључиво на овај свет, владавина у којој нема никаквог вишег циља, осим земаљске среће.

Као што можемо да наслутимо, либерална представа о власти покушава да помири две узајамно непомирљиве идеје. У XIX веку тај је компромис попримио форму „уставне монархије“, што је био још један покушај да се стара форма споји са новим садржајем; данас су главни представници либералне идеје „републике“ и „демократије“ Западне Европе и Америке, од којих већина чува прилично несигурну равнотежу између сила власти и Револуције, исповедајући веру и у једно и у друго.

Наравно, немогуће је веровати у обе форме владавине са једнаком искреношћу и ревношћу, а, истини за вољу, нико никада није ни веровао. Уставни монарси попут Луја Филипа сматрали су да то чине изјављујући да владају „по милости Божијој и по вољи народа“ – по формули, чија два дела потиру један другог, што је подједнако јасно и анархистима[2] и монархистима.

Власт је сигурна све док за своју основу има Бога, и Његову Вољу за свог водича; али ово, засигурно, није опис либералне форме владавине. Људи су ти, како либерали сматрају, који управљају, а не Бог; Сам Бог је, пак, „уставни монарх“, Чија власт је потпуно делегирана народу, и Чије су функције данас чисто церемонијалне. Либерал верује у Бога са истим оним реторичким жаром, са којим верује и у Небеса. Владавина, уздигнута на таквој вери, у основи се мало разликује од владавине, установљене на поптпуном безверју; и, без обзира на тренутно сачувану стабилност, она је очигледно усмерена у правцу Анархије.

Владавина може да се остварује или по милости Божијој, или по вољи народа; она мора веровати или у власт, или у Револуцију; компромис по тим питањима може бити само привидан, и само за извесно време. Револуција, као и безверје, које је увек прати, не може бити заустављена на пола пута; то је сила која се, једном се пробудивши, више не зауставља, све док не доведе до тоталитарног царства света овога. Историја последња два столећа није доказала ништа, ако није доказала управо то. Умирити Револуцију и понудити јој уступке, као што то либерали увек раде, показујући тиме да немају никакву истину којом би јој се супротставили, може, можда, да одложи, али не и да спречи постизање њеног циља. Супротставити, пак, Револуцији своју сопствену, другу револуцију, како год да се она називала: „конзервативна“, „ненасилна“ или „духовна“, значи – не само показати потпуно непознавање ширине опсега и природе Револуције нашег времена, него уз то још и признати први принцип те Револуције: да стара истина више није истина, и да нова истина мора заузети њено место. У следећој глави развићемо ту мисао, подробније размотривши циљ Револуције.

У либералном погледу на свет, дакле – у његовој теологији, етици, политици, као и у другим сферама, о којима нисмо говорили – истина је ослабљена, омекшана, доведена у сумњу; у свим доменима, истина, која је некада била апсолутна, постала је мање сигурна, ако не и потпуно „релативна“. Могуће је – а то је заправо једнако дефиницији либералног подухвата – за неко време сачувати плодове таквог система и истину у коју нисмо уверени или сумњамо у њу, али се ништа позитивно не може саздати на таквој несигурности, као ни на покушају да се она учини интелектуално респектабилном у различитим релативистичким доктринама о којима смо већ говорили. Нема, и не може бити, никаквог философског оправдања за Либерализам; његова оправдања, када и нису пука реторика, емоционална су и прагматична. Али најупечатљивија чињеница у вези либерала, за било којег сразмерно непристрасног посматрача, не састоји се толико у неадекватности његове доктрине, колико у његовом привидном забораву те неадекватности.

Та чињеница, која из разумљивих разлога иритира добронамерног критичара Либерализма, има само једно уверљиво објашњење. Либерал се не узбуђује, чак ни због фундаменталних недостатака и противречја своје философије, зато што је његов примарни интерес негде другде. Ако се он не стара да утемељи политички и друштвени поредак на Божанској Истини, ако се он равнодушно односи према постојању Небеса и Пакла, ако он замишља Бога као пуку представу некакве нејасне безличне силе, то је због тога, што је он много непроседније заинересован за циљеве овога света, и зато што му све остало изгледа магловито и апстрактно. Либерала може да интересује култура, образовање, бизнис, или просто животна задовољства; али у свим његовим занимањима потпуно одсуствује димензија апсолутног. Он не може, или неће, да размишља у категоријама коначних циљева. Жудња за апсолутном истином је ишчезла; прогутала ју је посветовљеност.

У либералном универзуму, наравно, истина – што ће рећи учење – потпуно је компатибилна са посветовљеношћу; али истина је много више него учење. „И сваки који је од Истине слуша глас мој.“[3] Нико није заиста тражио истину, ко није на крају своје потраге срео – било да прихвати, или да одбаци, Њега – Господа нашега, Исуса Христоса, Који је „Пут и Истина и Живот“[4]. Истина која стоји насупрот света и бива укор било каквој посветовљености. Либерал, који сматра да је његов универзум безбедан од те истине, подсећа на „богаташа“ из приче, преоптерећеног својим световним интересима и мислима, који не жели да их се одрекне ради понизности, бедности и скромности, што су обележја правог трагача за истином.

Ниче је дао другу дефиницију Нихилизма или, пре, коментар дефиниције „нема истине“ овако: „нема одговора на питање ‘због чега?'“[5] Нихилизам, дакле, тврди да нема одговора на суштинска питања, то јест, да нема позитивних одговора; а сам нихилиста – то је онај, који прихвата имплицитно „не“, којим на та питања, како претпоставља, одговара васељена. Постоје, пак, два начина да се прихвати такав одговор. Први је – пут крајности, јасно и опширно изложен у програмима Револуције и Уништења; то и јесте прави, или активни Нихилизам, јер, по речима самог Ничеа, „Нихилизам… није само просто вера у то, да је све достојно уништења; не, нихилист још и сам упире раменом о плуг, сам руши“[6]. Али постоји, такође, и „умерени“ пут, пут пасивног, или имплицитног нихилизма, о којем се овде и говори, нихилизма либерала, хуманиста, агностика, који, саглашавајући се са тим, да „нема истине“, више не постављају себи коначна питања. Активни нихилизам претпоставља овај нихилизам скептицизма и безверја.

Тоталитарни нихилистички режими овог века предузимали су немилосрдна „преваспитавања“ својих народа, и то је био интегрални део њихових програма. Од оних, који су били подвргнути том процесу, па макар он и кратко трајао, мало је ко избегао његовом утицају: у кошмарном окружењу неизбежно се губи осећај за реалност и истину. Много суптилније је „преваспитавање“ – потпуно хумано по својим средствима, али не мање нихилистичко по својим последицама – које се практикује у слободном свету, а нигде се оно не спроводи тако истрајно и успешно, као што се то ради у његовом интелектуалном центру – у академском свету. Тамо је спољна принуда замењена унутрашњим убеђењем; тамо царује мртви скептицизам, сакривен испод остатака „хришћанског наслеђа“, у које верује веома мали број људи, а са дубоким уверењем и још мањи. Научници су се данас одрекли своје основне обавезе – да саопштавају људима истину; а притворна „скромност“ која покушава да сакрије ту чињеницу иза интелектуалистичког брбљања о „границама људског знања“ није ништа друго, до још једна маска Нихилизма, коју либерални академици деле са савременим екстремистима. Младеж – док је још не „преваспитају“ у академској средини – која још увек жуди за истином, бива учена не истини, него „историји идеја“, или њене интересе скрећу ка „компаративним студијама“, а свепрожимајући релативизам и скептицизам који се утувљују у главу таквим студијама, довољни су да у скоро сваком убију природну жудњу за истином.

Академски свет – а ово нису ни лаке, ни олако изговорене речи – постао је данас, у великој мери, источник духовне погибељи. Погубно је слушати или читати речи људи који не верују у истину. Још погубније је добијати, уместо истине, више знања и учености, који, представљени као циљ самим себи, постају – ништа више од пародије на саму истину којој су замишљени да служе, ништа више од фасаде иза које нема никакве садржине. Погубно је, чак, бити изложен основној врлини која још постоји у академском свету, поштењу најбољих његових представника – ако то поштење служи, не истини, него скептичкој учености, и тиме још успешније заводи људе ка јеванђељу субјективизма и безверја, које таква ученост прикрива. Погубно је, коначно, већ само живети и радити у атмосфери, потпуно прожетој лажним представама о истини, у којој се Хришћанска Истина сматра неважном за главне академске преокупације, у којој они, који још увек верују у Истину, могу само повремено да повисе свој глас изнад скептицизма промовисаног академским системом. Зло, наравно, лежи првенствено у самом систему, утемељеном на неистини и, узгредно, у многим професорима, којима тај систем дозвољава, и подстиче, да ту неистину проповедају.

Либерал, човек од овог света, је човек који је изгубио своју веру; а губитак савршене вере је почетак краја поретка који се на тој вери подигао. Они који желе да сачувају углед истине, не верујући у њу нуде најмоћније оружје свим својим непријатељима; вера, која је само метафорична, самоубилачка је. Радикал напада либералну доктрину са свих страна, и завеса од реторике не представља никакву заштиту од снажног замаха његовог оштрог сечива. Либерал, под ударом тог постојаног напада, уступа корак за кораком, и бива принуђен да призна истинитост оптужби против њега, неспосбан да супротстави тој негативној, критичкој истини, своју сопствену, позитивну истину; све док се, на крају, после дугог и обично постепеног, преласка, изненада не пробуди, и не открије да је Стари Поредак, небрањен и тобоже неодбрањив, већ свргнут, а да је нова, „реалистичнија“ – и бруталнија – истина преузела власт на терену.

Либерализам је први стадијум нихилистичке дијалектике, како због тога што је његова вера празна, тако и због тога, што та празнина побуђује још већу нихилистичку реакцију – реакцију која, иронично, још гласније, него Либерализам, проглашава своју „љубав према истини“ док, у исто време, заводи човечанство још један корак даље на путу заблуде. Та реакција представља други стадијум нихилистичке дијалектике: Реализам.

______________________________________

Напомене:

    1. The Will to Power, p. 377.
    2. Примедбе Бакуњина о Лују Наполеону у књизи: G.P.Maximoff, ed., The Political Philosophy of Bakunin, Glencoe, Illionis, The Free Press, 1953, p. 252
    3. Свето Јеванђеље по Јовану, гл. 18, 37.
    4. Свето Јеванђеље по Јовану, гл. 14, 6.
    5. The Will to Power, p. 8.
    6. Ibid., p. 22.

.

Отац Серафим Платински (Роуз)

Из књиге: „Нихилизам – корен Револуције модерног доба“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. новембра 2014. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: