ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Mедијски рат и тријумф пропаганде

Зашто је новинарство толико подлегло пропаганди? Зашто су цензура и дисторзија стандардна пракса? Зашто је BBC толико често гласило грабежљиве моћи? Зашто Њујорк тајмс и Вашингтон пост варају своје читаоце?

Зашто млади новинари нису научили да критички прате медијску агенду и да оспоре тврдње високог и ниског нивоа лажне објективности? И зашто се они не уче да суштина мејнстрим медија нису информације, већ снага?

 

 

Ово су важна питања. Свет се суочава са могућношћу великог рата, можда нуклеарног рата – САД су јасно опредељене да изолују и провоцирају Русију и евентуално Кину. Од стране новинара ова истина је изнутра окренута наопако. Ту су укључени и они новинари, промотери лажи, који су довели до крвопролића у Ираку 2003. године.

Време у коме живимо јесте тако опасно и тако изобличено у перцепцији јавности да пропаганда више није, како је назива Едвард Бернис, „невидљива влада“. То јесте влада. Она управља директно без страха од контрадикције и њен главни циљ јесте освајање нашег смисла света, наше способности да одвојимо истину од лажи.

Информациони рат је заправо оно што зовемо медијско доба. Имамо рат по медијима; цензуру медија; демонологију медија; одмазду медија; диверзију медија – надреални скуп линија послушних клишеа и погрешних претпоставки.

Ово моћ медија да створе нову „реалност“ постоји већ дуже време. Пре четрдесет пет година, књига под насловом Екологизација Америке изазвала је сензацију. На насловној страни записане су ове речи: „Револуција која долази неће бити као револуција из прошлости, она ће кренути од појединца…“

Био сам дописник из САД у то време и сећам се да је аутор, иначе млади професор Јејла, Чарлс Рајх, преко ноћи уздигнут до гуру статуса. Његова порука је била казивање истине да политичка акција није успела и да само „култура“ и интроспекција могу променити свет.

У року од неколико година, због снаге профита и култа „јапизма“, изгубљен је наш осећај да дјлујемо заједно, наш осећај социјалне правде и интернационализма. Класа, пол и раса су раздвојени. Лично је постало политичко, а медији су, већ по себи, порука.

У светлу хладног рата, фабрикација нових „претњи“ завршила је политичку дезоријентацију оних који би, двадесет година раније, формирали жестоку опозицију.

Године 2003. снимио сам интервју у Вашингтону са Чарлсом Левисом, истакнутим америчким истраживачким новинаром. Разговарали смо о инвазији на Ирак неколико месеци раније. Питао сам га: „Шта ако би најслободнији медији у свету озбиљно оспорили политику Џорџа Буша и Доналда Рамсфелда и истражили њихове тврдње, уместо што каналишу вести које су се испоставиле као сирова пропаганда?“

Одговорио је да би – ако бисмо ми новинари урадили свој посао – „постојала веома, веома добра шанса да не почнемо рат у Ираку“.

То је шокантна изјава, али је добила подршку других познатих новинара којима сам поставио исто питање. Ден Ратер, раније на CBS, Дејвид Роуз из Обзервера и више новинара и продуцената BBC који су желели да остану анонимни, такође су ми дали исти одговор .

Другим речима, да су новинари урадили свој посао, да су испитивали и истраживали пропаганду уместо што су је појачавали, стотине хиљада мушкараца жена и деце можда би било живо а милиони не би напустили своје домове, секташки рат између сунита и шиита не би се запалио, озлоглашена Исламска држава не би сада постојала.

Чак и сада, упркос милионима који су излазили на улице у знак протеста, већинска јавност у западним земљама има малу представу о скали злочина наших влада у Ираку. Чак су мало свесни да су америчке и британске власти, дванаест година пре инвазије, покренуле холокауст санкције против цивилног становништва Ирака.

По речима вишег британског званичника Карне Роса, одговорног за санкције Ираку од 1990, то је била „средњeвековна опсада“ која је проузроковала смрт пола милиона деце млађе од пет година, установио је УНИЦЕФ.  У Министарству спољних послова у Лондону, Карне Рос је био  познат као „господин Ирак“. Истине ради, он је данас извор о томе како влада обмањује и како новинари добровољно шире превару.

Послушници су свој посао урадили добро. Размислите о ефектима. Анкета спроведена 2013. показује да већина британске јавности верује да је број жртава у Ираку био мањи од 10.000 људи. Траг крви која иде из Ирака до Лондона готово је очишћен.

Руперт Мардок је рекао да је „кум“ медијске мафије, а нико не треба да сумња у моћ његових новина –  њих 127  са заједничким тиражом од 40 милиона, плус његова телевизијска Фокс мрежа. Али, утицај Мардоковог царства није већи од одраза његових медија.

Најефикасније пропаганде нису оне у Сану или на Фокс њузу – већ под либералном покривком. Када је Њујорк тајмс објавио тврдње да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење, његовим лажним  доказима се веровало – јер то није био Фокс њуз,  то је Њујорк тајмс.

Исто важи и за Вашингтон пост и Гардијан, а оба листа су одиграли кључну улогу у прихватању новог и опасног Хладног рата. Сва три либерална листа погрешно су означиле догађаје у Украјини као малигни акт Русије – мада је фашистички удар у Украјини у стварности  био  дело САД, потпомогнуто Немачком и НАТО.

Ова инверзија стварности је толико велика да војна опсада Вашингтона и застрашивање Русије није никоме на Западу спорна. Није чак ни вест, мада подсећају на кампање уз које сам одрастао у Првом хладном рату.

Још једном, зло царство долази по нас, на челу са другом Стаљином или перверзно, нови Хитлер. Дајте име демона и нека почива у миру.

Потискивање истине о Украјини једна је од најбитнијих вести која је нестала са хоризонта откако знам за себе. Вести о највећем западном војном нагомилавању на Кавказу и источној Европи од Другог светског рата су угушене. Тајна помоћ Вашингтона Кијеву и његовим неонацистичким бригадама, одговорним за ратне злочине над становништвом источне Украјине, не постоји као вест. Докази који противрече пропаганди о томе да је Русија одговорна за обарање малезијског авиона такође су нестали.

И опет, наводно либерални медији су цензори. Не наводећи никакве чињенице, без доказа, један новинар идентификовао је про-руског лидера у Украјини као човека који је срушио авион. Овај човек, написао је новинар, познат је као Демон. То је човек који је страшно уплашио новинара. И то је био доказ.

Многи у западним медијима напорно су радили да представе етничку руску популацију Украјине као странце у својој земљи, готово никада као Украјинце који траже федерацију унутар Украјине и као грађане Украјине који су одолели, са стране оркестрираном удару, против њихове изабране владе.

Шта руски председник има да каже потпуно је небитно. Он је пантомима зликовца  који може бити злоупотребљен некажњено. Амерички генерал који је на челу НАТО, као да је из [филма] „Др Странџлав“ – рутински тврди да постоји руска инвазија, без трунке визуелног доказа. Његово отелотворење Кјубриковог генерала Џека Д. Рипера је савршено.

Четрдесет хиљада Руса су гомила на граници, према Бредлову. То је било довољно добро за Њујорк тајмс, Вашингтон пост и Обзервер – последњи се претходно издвојио тиме што је лажима и измишљотинама потпомагао Блерову инвазију на Ирак, као што је открио бивши репортер Обзервера Дејвид Роуз.

Батинаши из Вашингтон поста јесу они исти уредници и коментатори за које је постојање Садамовог  оружја за масовно уништење била „тешка чињеница“.

„Ако се питате“, написао је Роберт Пери, „како се свет може наћи у Трећем светском рату – све што треба да урадите јесте да погледате на лудило које је практично обавила цела америчка  политичко-медијска структура над Украјином, где је лажна нарација белим шеширима наспрам црних шешира узела маха и постала потпуно отпорна на чињенице или разлоге.“

Пери, новинар који је открио аферу „иранских контраша“, један је од ретких који истражују централну улогу медија у овој „игри ко ће први трепнути [и одустати] – „Chicken“, како ју је руски министар иностраних послова назвао. Али, да ли је то игра? Док ово пишем, амерички Конгрес гласа о Резолуцији 758 која, у суштини, каже: „Хајде да се спремимо за рат са Русијом.“

У 19. веку, писац Александар Херцен описао је секуларни либерализам као „крај религије, иако његова црква није од другог света, већ од овога“. Данас, ово „божанско право“ је далеко  насилније и опасније од свега што се муслиманском свету приписује, мада је можда његов највећи тријумф илузија слободних и отворених информација.

У вестима, целе земље једноставно нестају. Саудијска Арабија, извор екстремизма и  терора, није [занимљива] прича осим када се ради о цени нафте. Јемен је издржао дванаест година америчких напада дроновима. Ко зна? Кога је брига?

У 2009. години, Универзитет Западне Енглеске објавио је резултате десетогодишње студије покривања Венецуеле од стране BBC. Од 304 електронских извештаја, само су у три наведена неке од позитивних политика које је увела влада Уга Чавеса.  Највећи програм описмењавања у људској историји добио је једва прелазну референцу.

У Европи и Сједињеним Америчким Државама милиони читалаца и гледалаца ништа не знају о изузетним, животворним променама спроведеним у Латинској Америци, од којих су многе потекле од Чавеса. Као и BBC, слично извештавају Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Гардијан и остали угледни западни медији. Ноторно злонамерно. Чавесу су се ругали чак на самрти. Како се то објашњава, питам се, у школама новинарства?

Зашто су милиони људи у Британији убеђени да је неопходно колективно кажњавање које се зове „штедња“?

После економске несреће у 2008. години, трули систем је био на удару. За делић секунде банке су постројене као преваранти са обавезама према јавности коју су издале.

Али у року од неколико месеци – осим неколико камена бачених на превелике корпоративне „бонусе“ – порука се промиенила. Изложени криви банкари нестали су из таблоида и нешто што се зове „строга штедња“ постаје терет милиона обичних људи. Да ли је икада изведена безобразнија „мајсторија“?

Данас, многи  простори цивилизованог живота у Британији су забављени питањем како да врате дуг – лажни дуг превараната. Резови „штедње“ вреде 83 милијарди фунти. То је скоро тачно износ пореза које су избегле исте банке и стране корпорација као што су Амазон и Мардок њуз. Штавише, банке добијају годишњу субвенцију од 100 милијарди фунти осигурања и гаранција – што је износ којим би могла да се финансира целокупна Национална здравствена служба.

Економска криза је чиста пропаганда. Екстремне политике сада владају у Британији, САД, већем делу Европе, Канади и Аустралији. Ко ствара стање које погађа већину становништва? Ко говори исправну причу? Како да ово разјаснимо? Зар то није оно што новинари имају за циљ да растумаче?

Године 1977. Карл Бернстајн, прослављен у Вотергејт афери, открио је да је више од 400 новинара и новинских руководилаца радило за ЦИА. То су били и новинари из Њујорк  тајмса, Тајма, ТВ мрежа. Године 1991. Ричард Нортон Тејлор је у Гардијану открио нешто слично у Британији.

Ништа од овога није потребно данас. Сумњам да је ико платио Вашингтон пост и многе друге медије да оптуже Едварда Сноудена за помагање тероризма. Сумњам да ико плаћа онима који рутински блате Џулијана Асанжа – иако друге награде могу бити у изобиљу.

Јасно да је главни разлог што је Асанж привукао такву количину отрова, пркоса и љубоморе јер је Викиликс срушио фасаду корумпиране политичке елите коју одржавају високо позиционирани новинари.

Ништа од тога није поменуто у Стокхолму 1. децембра, када је уредник Гардијана, Алан Расбриџер, делио са Едвардом Сноуденом награду за животни подухват, познату као алтернативну Нобелову награду за мир. Оно што је било шокантно у овом догађају јесте да су Асанж и Викиликс прећутани. Не постоје. Нико није говорио о њему као да тај човјек није увео дигиталну слободу и предао Гардијану једну од највећих „ексклузива“ у историји. Штавише, о спасавању Едварда Сноудена ни речи.

Шта је ово него цензура нечињењем, тако иронична и дирљива на срамној церемонији која је одржана у шведском парламенту – чија плашљива тишина о предмету Асанжа је у дослуху са гротескном неправдом у Стокхолму.

„Када истину замењује тишина“, рекао је совјетски дисидент Јевтушенко, „ћутање је лаж“.

То је  врста тишине коју ми новинари треба да пробијемо. Морамо да се погледамо у огледало. Морамо да позовемо на одговорност неодговорне медије који услужно стварају психозу која прети светским ратом.

У 18. веку, Едмунд Берк описао је улогу штампе као седме друштвене силе. Да ли је то икада била истина? То сигурно не вреди данас. Оно што нам треба јесте новинарство које прати и деконструише пропаганду и учи младе да буду носиоци хуманости, а не политичке моћи. Треба нам оно што су Руси звали перестројка – побуна подјармљених знања. Ја бих то назвао право новинарство.

Тако је [прошло] 100 година од Првог светског рата. Репортери су онда награђивани орденом витеза за  ћутање и дослух. На врхунцу покоља, британски премијер Лојд Џорџ повјерио се С. П. Скоту, уреднику Манчестер Гардијана: „Ако би људи заиста знали сутра [истину] рат би се зауставио, али наравно не знају и не могу знати.“

Време је да сазнају.

.

Џон Пилџер

Извор: johnpilger.com

Посрбио: Небојша Малић – Стање ствари

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 7. децембра 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: