ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Зашто Рокфелери уништавају фармере широм света?

Западна поп-култура је већим делом прошлог века систематски клеветала и обезвређивала професију која би требало да буде најпоштованија од свих, оне који на земљи раде по цео дан и дан за даном, да би нам понудили храну, људе чији је претпостављени друштвени статус пречесто сличан блату и прљавштини земље коју обрађују. Нико да застане, поразмисли и постави једноставно питање: шта бисмо радили када би побили све наше пољопривреднике ?

Наивнији становници градова би се брецнули без да много размисле: „Али ми смо индустријализовали производњу хране, данас нам не треба мануелни пољопривредни рад.“

 Заиста, бројке су импресивне.

Узмимо за пример моју домовину, Сједињене Америчке Државе. У 1950. години, времену општег просперитета и јаког економског раста, САД су укупно имале 151.132.000 становника, од чега фармерског становништва 25.058.000, што значи да су фармери чинили нешто преко 12% укупне радне снаге. Било је 5 388 000 фарми просечне величине око 87 хектара. Четрдесет година касније, 1990., године распада СССР-а и краја хладног рата, САД су имале укупно 261.423.000 становника, од којих фармерског становништва нешто мање од три милиона, једва 2,6% укупне радне снаге. Број фарми је спао на само 2.143.150, што је губитак од 60%, али је, због индустријске концентрације, просечна величина фарме била 187 хектара.

Агробизнис револуција Рокфелера

Нама, чији се однос према месу, млеку, воћу и поврћу своди на супермаркет, речено је да је ово велики напредак, ослобађање 23 милиона фармерских радника за градске послове и живот, да ће они живети боље.

Али, то није баш тако једноставно. Није нам речено за праве ефекте на квалитет хране која је стварана у механизованом и индустријализованом процесу производње хране у Америци, још од када се почело са оним што Харвардска пословна школа (Harvard Business School), на грантовима Рокфелерове фондације, назва „агробизнисом“, претварањем наше хране у чист профитно оријентисани и по вертикали интегрисани модел пословања, по узору на Рокфелеров нафтни картел.

Узгајање свиња, млечних крава, говеда и пилетине је у Америци постепено индустријализовано после 1950-их. Пилићи су затварани у тако мајушни простор да су једва могли да стоје. Да би брже добили на тежини, власници су их пумпали антибиотицима и ГМО кукурузом и сојом. Према Савету за одбрану природних ресурса (Natural Resources Defense Council), 80% свих антибиотика који се продају у САД је за живину и стоку, а не за људе. Већином се животињама дају помешани са храном или водом, да би им се убрзао раст. Уосталом, време је новац.

Традиционална фармерска породица, она типа мог покојног деде у Северној Дакоти пре Првог светског рата, напуштала је земљу вођена политиком Министарства за пољопривреду америчке владе, политиком склоној индустријализацији, без обзира каквим квалитетом хране она резултирала. Трактори су компјутеризовани, мамутске машине наводи ГПС. Један такав трактор може да ради на даљинско управљање и замени многе фармере, фармере какви су некада били.

Финансијски, резултати су били фабулозни … за власнике индустрије – АДМ, „Каргил“, „Монсанто“, за прерађиваче као што су „Крафт фудс“, „Келогс“, „Нестле“, „Унилевер“, „Топфер“, „Маги“. Амерички рокфелер-харвардски „агробизнис“ модел је глобализован од Уругвајске рунде  ГАТТ-ових преговора о либерализацији трговине крајем 1980-их, када је ЕУ одбацила већи део своје традиционалне заштите домаћих пољопривредника у корист слободне трговине пољопривредним производима.

Како је Уругвајска рунда преговора Светске трговинске организације требала гигантима агробизниса да пружи оно што су и хтели – слободу да тржиште ЕУ и друга заштићена пољопривредна тржишта силују својим високоефикасним производима, и да униште милионе европских фармера који су се својим послом генерацијама бавили са љубављу, отишао сам у Брисел, да као новинар урадим тематски интервју са једним високопозиционираним бирократом из Европске комисије одговорним за пољопривреду. Саговорник је био очигледно добро образован, бирократа који је говорио више језика и, како је истакао, рођен у Данској. Бранећи слободну трговину, упитао је: „Зашто ја из  Данске треба да плаћам порез? Да би фармери из Баварске са својим маленим имањима остали у послу ?“

Одговор, а тада сам га задржао за себе, је то да је традиционална фармерска породица јединствена, најпогоднија је за посредовање између природе и нас,  да произведе здраву храну за исхрану и људи и животиња. Никаква машина не може заменити личну посвећеност и страст, које сам увек и изнова виђао код сваког фармера којег сам срео, људи који заиста брину о својој стоци и усевима.

А сада, сада исти они људи, богати колико и без љубави, које ја зовем америчким олигарсима, систематски раде све не би ли уништили квалитет људске хране. По мом мишљењу очигледно, они то раде са циљем масовног смањивања популације. Нема ниједног другог разлога с којег би Рокфелерова фондација утрошила стотине милиона (изузетих од пореза) долара за стварање техника ГМО, подршку „Монсанту“ и другим хемијским гигантима као што је „Дупонт“, знајући да трују људе да би их довели до преране смрти.

Депримантни пестициди

Ово је показано у независним истраживањима токсичних ефеката на животиње, па чак и на хумане ћелије ембриона. Сада, чак и независно од ГМО усева, а како показују нова истраживања, обични хемијски пестициди што их радници на фармама прскају по усевима изазивају неуролошко оштећење – депресију, Паркинсонову болест, чак и самоубиства – фармера или радника на фарми који користе смртоносне хемикалије.
 .

Амерички Национални институт за науке о здрављу животне средине у својој чувеној „Студији о здрављу пољопривреде“ наводи резултате проучавања групе од 89 000 фармера и других апликатора пестицида у Ајови и Северној Каролини. Мамутска студија је закључила да је „употреба пестицида две класе  – фумиганта и органохлоринских пестицида, и седам појединачних пестицида – фумиганта алуминијум фосфида и етилен дибромида; фенокси хербицида (2,4,5 – трихлорофенокси) сирћетне киселине (2,4,5 – Т); органохлорних инсектицида диелдрина; и органофосфатних инсектицида диазинон, малатион и паратион – сва била позитивно повезана са депресијом у свакој проучаваној групи.Студија је показала да пољопривредници са највећим бројем дана изложености пестицидима у току живота имају 50 одсто веће шансе да им се касније дијагностификује депресија.

Истраживање је повезало дуготрајну употребу пестицида са вишим стопама депресије и самоубистава. Докази такође сугеришу да тровање пестицидом – великом дозом за кратко време – удвостручује ризик од депресије.

После дугогодишње борбе са ефектима примене пестицида – депресијом и са њом повезаним неуролошким симптомима, фармери и њихове породице су почели да о томе јавно говоре. Лоран Сталонес, епидемиолог и професор психологије на Државном универзитету Колорада, каже: „Дошло је до промене – делимично због тога што све више људи говори о свом менталном онеспособљавању.“

Епидемиолог Фреја Камел и њене колеге су известиле да, међу 19 000 проучаваних, „они који користе две класе пестицида и седам појединачних пестицида чешће имају дијагнозу депресије. Они који користе органохлорне инсектициде имају и до 90 одсто више шанси да ће им бити дијагностификована депресија, него они који их нису користили. За фумиганте, повећан ризик био је и до 80 одсто.“

У Француској, фармери који су користили хербициде имају готово двоструко веће шансе да ће се лечити од депресије од оних који нису користили хербициде, наводи се у студији објављеној 2013. године. Проучавањем 567 француских фармера утврђено је да је ризик био још већи када су апликанти хербицида то радили дуже од 19 година.

Укратко, ми уништавамо нутритивне вредности хране коју једемо и полако уништавамо преостале фармере одговорне за њено узгајање. То је рецепт за изумирање живота на планети, бар живота каквог познајемо. Не, то није претеривање.

Чврсто верујем да би поштени, природе свесни узгајивачи органске хране требало да добију значајне пореске олакшице, да би се други фармери подстакли да оставе гротескни модел агробизниса и врате се узгајању поштене хране, да поново раде као што су радили пре само неколико кратких деценија. А фармерима који користе доказано отровне хемикалије, као што су „Монсантов“ производ „Раундап“ или неоникотиноиде попут „Конфидора“, „Бајера АГ“, „Гауча“ или „Адвоката“, или „Пончо“, или „Сингентину“ „Актару“, „Платинум“ или „Крузер“ ,  да наведемо само најпродаваније – треба наметнути тешке порезе.

Тренутно, наши регулатори у ЕУ и САД раде све што могу да тако нешто обесхрабре – што је, у ствари, сасвим глупо, осим, наравно, ако неки за љубав неспособни и зависници од власти олигарси, седећи на врху своје планине и одозго с презиром гледајући на нас прост пук, нису одлучили да је управо то оно што желе. Ако је тако, на нама је да већ једном престанемо да гледамо у оне горе и поглед усмеримо на оно што сами прихватили да је нормално. а што полако убија и нас и фармере који нас хране. Можда је дошло време да се промени та нездрава ситуација.

.
Вилијам Енгдал
Извор: New Eastern Outlook
Превод: Ћирилизовано за Магацин – национални портал
.
.
Advertisements

Information

This entry was posted on 15. децембра 2014. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: