ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Поп Михајлова молитва“ – Стеван Симић

Као и већина људи у нашем граду, имао је и он два имена. Службено му је било прота Михајло Ђорђевић, како су га ословљавали митрополит, свештеници учитељи и чиновници, а у народу је био познат по имену поп Михајло, свакако и зато што није било другог свештеника у месту и околини са истим именом. Његова омиљеност траје још одавно, одонда откад је обукао свештеничко одело. Попови су, како се оно каже, исто што и просјаци, па ако хоћете често и много гори, јер се просјаку, ако је превише насртљив, може казати да ће му Бог уделити оно што иште, па му се онда затворе врата, са свештеницима се тако не може урадити, макар у прошњи и надмашили оне којима је то право занимање. Тако на пример кад дође у коју сеоску кућу да обави какво чинодејство, поп прво преброји новац да се увери да ли му је дата уобичајена такса, а потом заређа да тражи да му се даде мало жита, кукуруза, брашна, пасуља, сочива, боба, масла сира, јаја, пастрме, кобасица вуне или шта било, па напослетку заиште нешто и за коња. Кад уђе у град сви познаници стану и посматрају велики товар под којим се угиба његов коњ, претоварен врећама, бисагама, торбама, кожним чантама, корпама, а понекад чак и лонцима са киселим млеком. Поп Михајло није био такав, јер је налазио да такво понашање унижава и уди угледу служитеља божијег олтара, те је зато награду препуштао увиђавности својих парохијана. Ако му даду штогод – узме, иначе он никада ни од кога ништа није тражио. Кад обави какав обред на селу, руча и онда узјаше свога коња и пође у град. Његов товар ни по чему није личио на товаре просјака и осталих свештеника, те су га и због тога сви ценили и необично уважавали.

Али поп Михајло је био познатији по једној другој особини за коју се дубоко веровало да му је то дар Божији којим га је Господ издвојио од осталих свештеника. Он је наиме читао молитве свим болесницима, па ма од чега они боловали. За то му је служио један стари зборник у коме је било молитава од главобоље, грознице, назеба, затим од чини, упле, урока, па онда од змијиног уједа, навале скакаваца и гусеница, да вино не прокисне, да се не уквари зимница. Неки су тврдили да је тај молитвеник руком писан на зечијој кожи и да је претходно стајао на многим црквама и манастирима, али било је таквих који су доказивали да је то штампана књига као што су и остале књиге, али да се те молитве примају само онда када их чита поп Михајло. Његова кућа је у неким данима у свему личила на какву амбуланту у којој су се могли видети неки људи, махом сељаци, како чуче по дворишту или се тромо пењу уз дрвено степениште. Његову помоћ су тражили чак и Турци који су прилазили са великим поштовањем и дубоком вером и убеђењем да је поп Михајлова молитва спасоносна, јер је само она угодна Богу и да само она диже болеснике који болују од најтежих болести. Тако је трајало годинама док се једнога лета господњег не деси нешто што је веома изнендило како поп Михајла, тако исто и његове укућане, суседе па и све необавештене грађане у месту. Прођоше дани и недеље, а његов праг нико да прекорачи. За то време поп Михајло је неколико пута обилазио своје парохије, али ништа није могао приметити нити сазнати узрок тој доиста чудној појави. Истом, крајем марта дође његовој кући црквењак и рече му да га тражи једна сељанка у цркви, да јој чита молитву.

– Што је ниси довео овамо код мене? – упита прота.

– Ја сам је позвао да дође са мном, али јој није дао њен муж који рече да ће он поштено платити – рече Ћира црквењак, коме такође беше доста загонетно понашање оног човека.

Прота уђе у собицу у којој је био домаћи иконостас са кандилом, узе са полице свој молитвеник и хитно пође у цркву где у препрати препозна свог давнашњег пријатеља Стамена Сибиновића, поред кога јс седела његова жена чије лице одаваше доста тешког болесника. Пошто се поздрави с њима, позва их у храм где Станојевици пред олтаром очита молитву, па опростивши се са њима пође према излазу, али Стамен му даде знак оком да стане, приближи се па му нешто шану на ухо, а затим попе жену на коња и крену пут свога села. После овога случаја поп Михајло је приметио да је недељом и празником у српској цркви Светога Николе пуно сељака са женама и децом који са нестрпљењем очекују свршетак службе да им се очита потребна молитва, па би се хитно изгубили, не задржавши се ни толико да би се могли честито поздравити са свештеником кога су тако много ценили и уважавали. А на Лазарице и Цвети храм је био препун народа са села где је било и оних чак из других срезова које је овамо привукао глас о овом великом богомољцу, на далеко познатом по својој смирености и вечикој побожности. Кад се је поп Михајло појавио на царским дверима са јеванђељем у руци, сав тај богобојажљиви свет прилазио је свештенику са погнутом главом, гурајући испред себе децу да би се дотакла јеванђеља или свештеничке одежде, док су за време великог входа сви падали на колена и бацали испред себе појасе, скутаче, убрусе, шамије, мараме и сличне предмете преко којих ће прећи свештеник. По свршетку службе појединачно или у групама читане су им молитве, а онда би се сви разилазили у некаквом блаженом задовољству са уверењем да је поп Михајлова молитва одагнала њихове болести као што ветар однесе плеву са гувна! Тако је потрајало све до Ђурђевдана, откада одједном престадоше долазити сељаци у ту цркву која је била духовно, просветно и политичко средиште Срба у срезу. Али за то нико није могао потврдити да они траже лекарску помоћ од Црног или Белог ећима, како је народ звао лекаре кир Костакија и кир Васиљакија. Нико међутим није навраћао ни код бугарских свештеника нити рецимо код видарке Гугине Маре и Алексе Чучука који су често имали више посетилаца од месних лекара.

Једнога дана око Духова поп Михајлу се у цркви Светог Јована, за време крштења, догодио један немио догађај због кога је морао прекинути крштење у тренутку када је хтео загњурити дете у купел, због чега се умешала и турска полиција, стављајући се на српску страну. Прота се после тога случаја узбуђен врати кући, остави штап у углу поред кујне на чардаку, а онда седе на дрвену столицу испред прозора који је био окренут према Карши Бахчи, задубивши се у дубоке мисли. Поглед му је блудео у крошњама оних пет борова за које стари тврде да потичу из времена српског царства. Ту су се некада у хладовини, пред раскошним водоскоцима, одмарали српски великаши, уживајући у лепоти природе. Шта ли би ови стародрвени зелени горостаси испричали када би могли да говоре људским гласом? Била би то занимљива историја, али они ћуте. Само се из њихових крошњи у зимским ноћима може чути монотона песма ноћних тичурина и буљина, која пара ноћну тмину да би тиме подсетила садашња поколења на дуговечно и тешко робовање. Ено и куле у којој су некада боравили наши краљеви која стоји пуста, док зидине у Сарафаки немо приповедају о Душановој, Оливеровој и Константиновој ковници новца. Изгубили смо наше царство због лакомислености и разузданости наших грамжљивих велможа, те данас сви ми испаштамо њихове преступе и тешка сагрешења.

Нове мисли измамише му болан уздах, осети како га подиђоше жмарци, скиде камилавку, обриса марамом чело и лице па се сети како му је пријатељ Стамен шануо у цркви, тако тихо као да се бојао да га не чују црквени зидови, да су настала тешка времена … После ми рекоше неки људи – шаптао је прота себи у браду – да је Бугарски комитет забранио сељацима да долазе код мене у цркву да им читам молитве. Било им је и то мало него су онима који наврате у српску цркву припретили смртном казном! Ти безбожници се дрзнуше данас да подигну руке и на мене. И то у самом храму, одакле ме просто избацише као последњег човека и богохулника, иако је то српска црква коју су подигли наши очеви. Тамо су и данас на угледном месту изображени ликови Светог Симеона Мироточивог, српског жупана и његовог великог сина светитеља Саве, док је на темплу икона нашег земљака великомученика Ђорђа Кратовца, који је настрадао као велики српски родољуб. Па и црквене књиге у храму вођене су колико до јуче на нашем језику, док се данас ти исти епитропи, који су у у млађим годинама били велики борци за српску ствар, размећу са својом новом партијом и народношћу. А њихови синови? Они даноноћно оштре каме да их првом згодом зарију Србима у леђа. Чудна времена и страшни дани!

Уђе снаја и донесе му кафу. Чим прота сркну два три гутљаја који га освежише, лице му доби првошњу ведрину и свакидашњу питомост, по којој се разликовао од свих људи у месту. У томе се зачу звекет реза на доњим вратима, топот и рзање коња, а одмах затим и шкрипање подножница на степеништу.

– Добро јутро, дедо!

Прота се окрену према степеницама:

– А ти си, Ванче. Бог ти дао добро!

– Срете ме овај сељак на улици, па ме замоли да му покажем вашу кућу.

– Хвала синко, изволите.

Ванче, познат по надимку Грче, скиде капу, приђе, и пољуби протину десницу, па се повуче мало у страну.
Чудновато, помисли прота, овај човек је од пре неког времена постао непомирљиви противник и прогонитељ Срба, а сад ми доводи сељака.

– Помоз Бог, оче – поздрави га непознати сељак.

– Бог да ти је на помоћ, пријатељу, изволите.

Сељак му такође приђе, сагну се и целивавши му руку, приводећи му и једну жену која се поздрави са протом и такође му по обичају пољуби руку, па се повуче натрашке мало у страну. Незнанац је имао на себи белу кошуљу са многим борама на рукавима и око врата, преко које је носио јелек са уздужним разнобојним пругама, црвени појас, шарене чарапе и домаће опанке привезане врпцама. Око главе је везао дугу белу мараму од које му је један крај падао на десно раме. Прота га загледа испитивачки:

– Ти ниси из нашег среза?

– Ја сам Овчепољац из села Ерџулије, а ово је моја невеста. Четири месеца је болесна, не велаје нешто, дедо. Водио сам је у манастир Градишки, идосмо у Лесново. Обећавао сам црквама уље и жито, лечише је многе наше бабе, па сам напослетку био и код једног вражалца, али нигде не нађосмо помоћи. Ономад ми рекоше неки пријатељи у Куманову да је доведем овамо код тебе. Они ми казаше да ће помоћи твоја молитва.

– Бог је добар и милостив, он је највећи лечник, па ће помоћи и дати исцељење, када му се усрдно молимо.

Позва их затим да пођу за њим. Уђоше у једну омању собу у којој је домаћи иконостас са кандилом које се пали свакодневно када се огласи клепало за вечерњу, док празником гори преко целога дана. Десно од кандила је овећа икона која представља живот Исусов, поклон протиног рођака Хаџи Ђорђа Максимовића који је донео из Јерусалима. У тој истој собици прота је уочи службе читао прописане молотве и ту се молио и за исцељење разних болести. Пошто пребаци преко главе епитрахиљ, узе са плочице четири свећице које упали и даде сваком по једну, а болесници даде сребрни крст, наредивши јој да га држи у десној руци. Затим читајући Трисвјатоје и Оче наш пребаци болесници епитрахиљ преко погнуте главе, отвори молитвеник и крстећи се дубоко, очита молитву, потом узе крст и пружи га болесници да га целива, а онда и осталима.

– Нека ти је Трајанка на помоћи, Бог и бесребреници Кузман и Дамњан.

– Амин дедо, Господ да те чује и хвала ти – одговори сељак па извади из платнене кесице један сребрењак и пружи га попу Михајлу.

– За мене је пријатељу, велика награда само онда када чујем да је Бог био од помоћи невољницима. Него кад изађеш одавде ти купи за овај новац хлеба и подели га сиротињи, а потом отиди и до ког лекара. Имамо њих двојицу, оба су добри. Упамти што ти ја кажем: кад си гладан теби прија кад поред хлеба имаш и неко добро јело. Тако је и са болесником: лекар и лекови су хлеб, а молитва је јело. Или кад крмиш стоку, у трице мећеш и соли. Трице су храна, а со молитва. Када иде једно са другим онда је добро. Бог помаже када се и ти помажеш. Ако будеш тако поступио, знај да ће твоја невеста потпуно оздравити до Светога Илије.

Стамен је био тронут оволиком пажњом српскога проте, па му још једном дохвати руку и стави је на своја уста, што учини и његова домаћица, а затим отвори нову шарену торбу из које извади погачу и прегршт сира и пружи је протиници која се беше тога часа вратила из цркве.

Прота се опрости са незнаним гостима. За Овчепољцем изађе и Ванче Грче на кога је мало ко обраћао пажњу. Протина снаја ипак примети да је он изашао последњи из собице. Она бржебоље оде у собицу по којој баци летимичан поглед, али јој се учини да је свака ствар на своме месту.

* * *

Док је стари турски часовник на Сахат кули избијао десет сати по турском времену, дотрча са улице старији протин унук Тодор и сав узбуђен исприча да је видео код Грчета њихов молитвеник који је овај показивао пролазницима. Затим је са молитвеником одјурио у правцу поп Димитријеве куће, па се могло наслутити по чијој наредби је извршена ова богомрска крађа. Протин унук је испричао како је тај крадљивац на сва уста псовао проту и све Србе изговарајући најнепристојније речи. Псовао је између осталог и протину браду и молитвеник који је држао у рукама. Прота се брзо увери да је унук говорио истину. Чувши ово протин син Ђорђе, који је тога часа прао руке за ручак отрча до куће бугарског проте, али се отуда брзо врати саопштивши оцу како му је овај казао да о крађи не зна ништа! После краћег времена и протитница је била у Ванчевој кући где је затекла његову матер и жену. Када су чуле зашто је она дошла, намах се накострешише, а Ванчева мајка Марија испрати је презривим погледом:

– Срамота је што сумњичиш мога сина и грехота што ово радиш попадија. Мој Ванче је поштен човек, добар домаћин и примеран еснафлија. Он никад није имао лошу руку, нико се није потужио на њега. Сви га хвале као честитог и ваљаног занатлију.

Појави се на прагу и Ванче Грче. Стао је пред протиницу, онако стасит, тамнопут а очи су му играле као на зејтину. Испрсио се пред њом обучен у кратку антерију, опасан црвеним појасом, са пругастим панталонама од домаће тканине, са фесом са избледелом кићанком на глави.

Протиница одлучи да употреби што блаже речи не би ли га наговорила да врати украдени молитвеник, али је Ванче предухитри:

– Ја сам украо ваш молитвеник. Ето вам кадије и кајмакама па ме тужите ако немате друга посла. Он је сада на сигурном месту и никад га не можете пронаћи и добити.

– Да сам хтела да идем на суд ја не бих дошла овамо, него остави шалу на страну – одврати тихо стара протиница.

– Ово није шала – одбруси изазивачки Ванче Грче, чији поглед одаваше човека спремног за свађу. – Ми Бугари не можемо да гледамо како поп Михајло прави пропаганду за рачун кварне Србије!

– Немој тако синко, не греши душу. Мој прото чита и моли се Богу за свакога, не пита ко је Србин, а ко није. Ти знаш а познато је и свима у граду да његову молитву траже и Турци и Цигани и Власи и други људи који долазе чак из удаљених крајева. А најпосле и твој отац је био Србин. Ја сам с њим заједно учила у српској школи. Ако не верујеш ти питај твоју бабу и стрица па ће ти и они казати ово што чујеш од мене. Од њих ћеш сазнати да је и поп Димитрије у Живково време био српски учитељ, а после постаде бугарски иконом.

– Паметни људи нису будале као поп Михајло. Свак гледа свој интерес јер је данас такво време. Него кажи ти попу да не лаје много него да пази шта ради.

Уверивши се да је сваки разговор беспредметан, протиница устаде и пође својој кући. Нико се не помери да је по обичају испрати до уличних врата. Чинило јој се у том тренутку да је нагазила на осиње гнездо. Помири се са неумитном судбином да је изгубљена драгоценост, највећа домаћа светиња. Затим је сустиже још једно разочарење, када се обрела на улици, на прозору куће из које је изашла појави се Ванче који јој добаци:

– Кажи ти попадија поп Михајлу да га је данас Грче надмудрио јер сам му довео бугарске комите од којих је један био прерушен у Стаменову жену којој је читао молитву. Како бих ја иначе могао украсти тај ваш молитвеник који је залудео сав народ у околини.

Тада се из куће зачуо подругљив смех којим су пропраћене Ванчеве речи. Посебно су је заболеле увреде које је упућивала Ванчева мајка, та стара жена. Никада није могла очекивати да је она може тако испратити.

Враћала се утучена и сатрвена, осећајући сву тежину времена која су настала. Раније јој слични бандити убише на сред улице брата Јована, а после тога ископаше из гроба леш десетогодишњег девојчета, кћерке њеног рођака и бацише га ноћу у двориште. Ко зна шта се сутра може догодити и с њима јер се живи у времену адских патњи и нечувених искушења. Непријатељи су многобројни и уз то наоружани најодвратнијим оружјем искованим од пакости, зависти, срџбе, пањкања и отрова.

* * *

Нешто после Петровдана исте године бану једног јутра у протину кућу Марија, Ванчева мајка, са црном шамијом на глави и у дугачкој хаљини тамне боје. Опасала се вуненом скутачом домаће израде, а на ногама је имала беле чарапе и црне влечалке са ниском једнођоном потпетицом. Када је протнинца угледа на чардаку просто се запањи при помисли да је та жена имала смелости да прекорачи праг њеног дома. Поглела је прекорно, задрхта од гнева, дође јој истог часа да је изјури из куће, али се ипак уздржа. Сети се да је то протина кућа чија су врата сваком отворена. Није имала снаге ни да је упита шта ће она ту. Уместо тога уђе у ону собицу из које је украден молитвеник, доли мало уља у кандило, упали фитиљ, па се прекрсти пред иконостасом неколико пута. За то време стајала је Мара на сред чардака скрушена и утучена. Чим се поново појави протиница, она се сруши пред њом, приљуби чело на под и поче јецати:

– Попадије, ја сам ти много згрешила. Од Бога је остала прочка. Тако ти деце и унука ја ето коленичим пред твојим ногама, молим те као што се моли пред светом Богородицом опрости ми. И ако си у љутњи проклињала, опет опрости. Ми смо пред вама велики грешници, али и небо се са земљом опрашта па нам опрости и ти слатка сестро, мила попадије. И ти си мајка и баба, па добро знаш колика је и каква је мајчина љубав за децом и унучићима. Господ па ти попадије, смилуј се на мене која пада пред тобом у блато и моли за милост и опроштај!

Протиница је била затечена овим неочекиваним призором. Жмарци јој прожеше цело тело, а срце јој поче живље радити. Видећи комшинку обливену сузама и сама се ражалости:

– Доста је Марија, устани, ја ти све опраштам!

Марија се полако подиже отирући марамицом сузе, као да се кравио лед на њеном набрчканом и измученом лицу:

– Како да станем испред тебе? Ја немам образа да те погледам у очи, а камо ли сада да те молим! Мој Ванче је много болан. Три дана лежи непомичан на постељи, не једе и не говори, само гледа у таван а мене чак и не познаје. Болује од упле. Ти знаш шта је било на Џугурима пре четири дана?

Иако су и она и прота о свему били добро обавештени, протиница ипак одговори да је нешто чула, али да не зна тачно шта се у ствари догодило.

– Казаћу ти све – настави Марија. – Ти знаш учитеља Илију Ананијева. Он је пошао из села Бабарева за Кратово. Са њиме је била и његова сестра, а пратио их је на путу и мој Ванче. Њих двоје јахали су на коњима, а Ванче је ишао пешице. Кад су дошли на превој Џгури, одједном запрашташе пушке. И тада паде с коња Илијева сестра и сручи се пред Ванчеве ноге. „У помоћ брате, брате, погибох“ – биле су њене последње речи. Ванче се окрену према Илији да га зове у помоћ али је и он лежао поред коња мртав, огрезао у крви. Пушке још пуцају а олово сипа као киша. Тада се Ванче досети те леже поред мртвога Илије. А кад се после неког времена све утиша, а он се подиже и побеже. Кад је дошао кући тресао се као прут и све му је нешто играло у грудима. Попрсках га освећеном водицом и позвах једну жену да му баја од упла, али он се уђа разболи. Дођох да молим господина иконома да му чита молитву.

– Хе, како ће читати када је остао без оне књиге, ти већ знаш! …

– Знам сестро, све знам, само не знам кад ћу умрети. Али ја опет коленчим пред тобом – при том Марија поново паде ничице на под, па грцајући у сузама поче искидано вапијати – Аман молим те … нека дође прота … само он може помоћи … Поп Михајлова молитва је велика, само она допире до Господа … Молим те и преклињем! …

Пошто је прота негде био изашао, протиница обећа да ће му, кад дође, све испричати, па јој обећа да ће их он засигурно посетити још данас после ручка.

* * *

Прота узе епитрахиљ, зави у њега недавно купљени нови Требник, метну завој испод расе с десне стране и похита Грчетовој кући. Кад га угледа, лице мајке Маре као да се озари неким блаженством. Учинило јој се да је у њен дом крочио какав светитељ који ће једном речју одгнати тешку бољку што је притисла њеног сина. Целива проту у руку и уведе га болеснику у собу у којој су врата и прозори били широм отворени јер је напољу владала велика запара. Болесник је лежао на поду, а чело главе му је седела жена и марамицом терала муве, које насртаху са свих страна.

– Добар дан, Ванче – ослови га прота. Болесник је остао непомичан са тупим безизраним погледом који је блудео према једном углу собе. Чинило се да је све ово видео, али није могао да говори, као да му се укочили језик и вилице. Ћутке је посматрао српскога проту кога је недавно тешко увредио, а сада му се учини да је прота какав велики Божији угодник који доноси благослов и спас. И збиља, он је са својих седамдесет година, онакав средњег раста, крепак и пун свежине, продуховљеног лица обраслог густом смеђом брадом на коме су се истицале очи светле и проницљиве, одавао светог човека. Као да тога тренутка Ванче осети потребу да падне лицем пред његовим ногама, да му целива руке и обућу, расу и штап и све што је на њему не би ли искупио опроштај тешког греха који је учинио према њему. Али није могао чак ни да проговори.

– Ванче, дошао је прота, сине – проговори мајка Мара, гледајући нетремице у њега, али је болесник ћутао и чинило се да се бори с душом и да су му часови избројани.

– Бог ће дати исцељење – прозбори прота, а онда седе до болесника, помилова га по лицу, а потом из џепа извади неки прашак, помеша га са водом у чаши, онда га даде болеснику кога претходно пажљиво подигоше, наместише да седне, оградивши га са стране перницама. После тога навуче епитрахиљ, стави у Ванчетова недра крст, даде у руку упаљену воштаницу коју му је придржавала жена, покади га тамњаном, а затим му пребаци епитрахиљ преко главе и очита одређену молитву. Грчевица је осетила како се прота Михајло усрдно моли Богу, чита полако да му се разуме свака реч која продире до срца. Упамтила је да је при крају молитве спомињао светитеље Кузмана и Дамњана, Саву, првог архиепископа српскога, Арсенија, Максима и Светог Гаврила Лесновскога, па је споменуо и српског великомученика Георгија Кратовског. Кад очита молитву остави крст, наложивши да три дана стоји на болесниковим прсима, испод пернице.

– Не брините – рече прота. – Бог је велики, добар и милостив, па ће дати здравље и дуг живот нашем болеснику. Ја се надам да ће за који дан већ бити на ногама.

Затим се прота опрости са женама и пође низ степениште. Мара га је испратила до улице, а када се вратила у собу приметила је да се болесник окренуо на десну страну.

– Ванче, мајчино чедо, како ти је сине? Ванче се полако окрену према мајци и на њено велико изненађење упита тихо.

– Где је поп Михајло?

* * *

Сутра дан по подне када је несносна оморина мало попустила, у Грчетову кућу сврати сусетка Ката. Пошто се поздрави са обема женама, упита за болесника. Мара јој је испричала да је Ванче јутрос тражио да једе те му је понудила мало киселог млека и чорбе са фидом, а он је тражио и хлеба, па чак и јабука. Причала је и о поп Михајловој посети и његовој усрдној молитви која је истог часа однела уплу и готово из мртвих подигла њеног сина.

– Да, пријатељице – настави убедљиво Мара – као да је сам Господ одредио овог српског свештеника да нам буде покровитељ, и заштитник. Прави божији човек. Али наше чорбаџије, проклета им душа, поделише народ на партије па једни остадоше Срби а други постадоше Бугари, те тако крвно завадише чак и рођену браћу која се данас прогањају као највећи непријатељи! Ето они наговорише и нашег Ванчета да украде поп Михајлов молитвеник, али шта ћете, Бог не прима молитве њихових свештеника.

Слушајућн са највећом пажњом овај разговор, Ванче одједном проговори:

– Само да устанем, ја ћу већ знати шта ми ваља радити. Ако сам и учинио грех, ја ћу га покајати. Истину је говорила протиница: и мој отац је био добар Србин …

Али Ката не чекајући да овај доврши своју мисао, устаде са миндера, погледа право у Ванчу некако чудно па се онда окрену женама:

– Мене послаше овде. Дошла сам по наредби да вам кажем. Ако још који пут дође код вас поп Михајло или ви одете његовој кући, или у српску цркву, бићете кажњени смрћу.

Затим их све прострели очима, па уместо уобичајеног поздрава, она им чудним гласом добаци:

– Чух, не чух, видох, не видох. Онда се спусти низ стрме степенице и изгуби на улици.

Катине речи, које падоше као гром из ведра неба, почеше невероватном силином затезати и кидати Марине живце и ломити њено трошно тело. Потресена и утучена она погледа у сина чије очи беху овлажене крупним сузама. Окрену се затим и према снаји и виде како и она дрхти од узбуђења и отире марамицом сузе са лица. Хтеде да нешто каже али јој се језик завезао. Одједном се сруши на под и тешко зарида:

– Сине Ванче … Господе Боже наш! Што трпиш? Докле ћеш да гледаш ова безакоња? … Чорбаџије и ви газде који се продајете за неколико гроша да Бог даде да све што имате да потрошите само за лекове! … Чељад да подигнете па да она мечке воде и да се хране … У вашим кућама утке заукале и буљине гнезда начиниле … Ваша деца да се изгубе у пустим пустелијама, где нема ласта и где кукавица не кука … Боже мој и Господе наш, казни их ти, те проклете изелице које никоме добра не желе, јер су то Јуде које издадоше и тебе и овај напаћени народ. И ти света Богородице, мила наша мајчице и покровитељко, помози нам, спаси нас, охрабри и окрепи, јер смо ми сиротиња прави народ који ти се молимо. А они, ти бездушници, кад ти донесу зејтина или упале воштаницу, знај да су и једно и друго отели на превару од нас, или су украли! … Јест … говорим истину, тако је, наша мила мати.

(Јуна месеца 1939. године)

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 7. јануара 2015. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: