ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Позвани смо да проповедамо, не да водимо дијалог са јеретицима

Размишљања о последицама „Великог богословског симпосиона“ у Требињу 

Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

Погледао сам излагања на снимку са јутјуба (види овде)

Прво што ми је запало за око је то што изгледа као да учесници овог, као и многих других наших „теолошких“ конференција и симпосиона, наступају са позиција где се хришћанство своди на ниво некакве високоумне дисциплине, научне идеологије са којом човек може да се слаже или не. Пада у очи њихов разлог: „дијалог“ са препирачима овога века. Онај исти „дијалог“ кога данас толико хвале и сматрају неизбежним и општеобавезним.

Речено је и добрих ствари. Али је општи укус разводнио оно што је добро. Има ту и душевног и телесног и светског и црквеног, али се намеће циљ – разговор са светом, „дијалог“ са неверником. Кажу да је ово данас пост-хришћански свет. Што се мене тиче, свет никада није био хришћански па не може ни данас да буде пост-хришћански. Зла духовна стварност овог нашег палог света није и не припада хришћанству, него је задатак хришћанства да спасе човека од ње, да га изведе одатле. Зато служи духовна борба. Зато Литургија почиње проглашењем Царства Оца и Сина и Светога духа, а Богу верни народ каже Амин, усвајајући царско грађанство Божијег а не овог палог света. Зато и Христос каже за своје ученике: „Од свијета нијесу, као ни ја што нијесам од свијета.“ (Јов. 17. 16)

„Дијалог“ који оставља места идеји да се Јеванђеље ставља у исту раван са мишљењем светских научника, јеретика, секташа, мудраца… не чини услугу никоме, него умањује, разводњава, поништава сваку духовну корист. Истина Јеванђеља је сасвим бистра и потпуно чиста вода, без иједног додатка, непомућена ничим. Њој нису потребни светски научни везници и конзерванси јер она, као и света вода, уопште не застарева и не квари се временом. Светски умови и моћници имају власт над црвима, рђом и смрћу. Господ има власт над животом, а смрти нема јер она представља само одсуство живота, исто као што и таме нема, него је она одсуство светлости, као што је и зло уствари одсуство добра. Застаривању и одумирању је подложна светска мудрост и наука, Божанска није. У томе је разлика.

Стиче се утисак да знање о Богу које нам је Христос предао као Јеванђеље, неприметно и префињено (суптилно) подређујемо некаквом „дијалогу“, као што и сугерише наслов једног нашег епископа: „Теологија дијалога“. Заиста, тај њихов „дијалог“ има и своју „теологију“ коју нам ови теолози још једном и по ко зна који пут откривају. А ми бисмо требали да будемо посматрачи, слушаоци који од њих уче.

Шта?

Писано је „Ако вам и ми, или анђео с неба јави јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал. 1, 8.)

Хришћанство није ништа друго него живот у Христу, делатни и свакодневни живот по Јеванђељу Христовом, као што и Писмо каже: „Заиста је велика тајна побожности: Бог се јави у тијелу.“ (1. Тим. 3, 16.) А утисак је да учесници чезну за „дијалогом“, као да никада нису читали да је „ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, свијет (својом) мудрошћу не позна Бога, у премудрости Божијој се изволи Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.“ (Кор. 1, 18-21.) Ми смо дакле, позвани да проповедамо, не да водимо дијалог, него да – објављујемо, заступамо, позивамо на прихватање, довођење у сагласност нашег живота са Христом, да сведочимо Истину браћи својој, од истока до запада.

А свет или „модерна“ како је овде зову, презире то, не слаже се са тиме, не обраћа пажњу на то. И тако су ова господа открила врућу воду: непријатељство, несагласност између света и хришћанства; илити, како они то стручно зову, између „модерне“ и „теологије“.

У вези непријатељства између „секуларног и сакралног“ др Кисић се пита: „Шта ће теологија са једним таквим свјетом?“ И ауторитативно–збуњено закључује да се у томе „теологија слабо сналази“. Све остало што је речено представља покушај да се „у јавној сфери“ мало боље снађемо уз помоћ те њихове „теологије“. Мислим да су се поједини овим јасно представили и довољно рекли о себи.

Свети Григорије Богослов, кога пре неки дан, 7. фебр. /25. јануара, прослависмо, и опет ћемо у Другу недељу поста како је Црква одредила по значају овог „свећњака Православља, утврђења Цркве и учитеља, несавладивог заштитника богослова, проповедника благодати“ – лепо је објаснио: Хришћани су у свету, али не од света. Хришћани живе на земљи, али изнад свега земаљског; међу људима, али изнад свега људског; спутани, али слободни; у тескоби, али ничим поробљени; у свету немају ништа, али су сва блага њихова… кроз умртвљавање су бесмртни; кроз одвајање од твари сједињени су с Богом; не знају за страсну љубав, већ горе љубављу божанственом и бестрасном; наслеђе је њихово – Извор светлости. Ако се хришћанином називаш у смислу да Христа исповедаш као Бога, исповедање своје докажи делима својим.“

Неки су преварени ругалачком, ђаволском довитљивошћу, која избацује беседничке украсе – празне речи попут: „Теологија је онај део вере за који је потребан мозак!“ Овде је потребно да смо свесни да се човек може варати и опијати речима и идејама исто, или још боље и више, него алкохолом или каквом другом халуциногеном дрогом. Зато преп. Ава Исаија враћа у стварност говорећи у Добротољубљу својим ученицима: „Знајте да помоћ Божија, нада, тиха нарав, савесност, одрицање од своје воље, принуђавање себе у свему – налазе место у смиреноумном срцу, док високоумље, препирање, сматрање себе већим зналцем од брата, гажење савести, немарност пред ожалошћеношћу брата и речи: Шта ме се то тиче! – налазе место у суровом срцу.“ Јасно је да је светоотачка наука сасвим довољно модерна и лековита, како за данашње хришћане, тако и за оне који то још увек нису.

А говорници су показали просечно знање иностраних речи и израза, и надпросечну њихову употребу. Долазило ми је на ум да им пошаљем по један Вујаклијин „Речник страних речи и израза“, с надом да би се мало боље снашли у том свом замешатељству ако би га користили и говорили на српском. Мислим да би то био добар почетак.

Да понудим бар један основни пример. Осим назива „дијалог“ уместо разговор, доста користе и реч „теологија“ уместо богословље. Зашто? Мислим да је то стога што тиме наговештавају развод те и такве „теологије“ од свакодневног практичног живота по Јеванђељу издвајајући је као мисаону дисциплину којом може да се бави свако ко је довољно образован и способан. Ваљда сматрају да, за разлику од хришћана, за које је познато да се налазе осим и мимо света, они би као „теолози“ могли да нађу неко своје, можда чак и почасно, место у том нашем свету. Јер њима је криво што се наводно „теологија повлачи из света“ и то сматрају „кризом теологије“.

О „теологији“ говоре зато што би желели да се она сматра научном дисциплином која стоји равноправно, раме уз раме, са осталим људима измишљеним научним дисциплинама у нашем свету. Таквом „теологијом“ они траже места за себе, траже признање и препознавање путем тог и таквог „дијалога“ по питању некаквих „проблема између теологије и науке“. При томе избегавају реч „светске“ да не би морали да направе разлику између Божанског порекла богословља и науке која води порекло из пале и помрачене људске природе.

Зато мени овај скуп и сва та многоглаголанија изгледају као јалов покушај да се покаже како „и ми коње за трку имамо“. За трку идеја у овом свету, али по светским стандардима, по светском тркалишту и са светским судијама и правилима… Трка је у реду, као што и св. ап. Павле каже: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.“ (Тим. 2. 4, 7.) Али, макар и најминималније прихватање светских мерила и стандарда значи подређивање Јеванђеља силама, властима и судијама овога света. Оно открива у којој мери се стидимо Христа Распетог, спушта нас на ниво интелигентних животиња по Дарвинизму, са високог нивоа људских бића у Христу Богу.

Велика грешка се огледа у томе што се удварамо, флертујемо са светским правилима и стандардима, са светским судијама који за нас нису надлежни. Господ воли човека толико да је и сам постао човек. Али човек који воли свет жели да се поистовети не са Богом или са својим ближњим, него са светом. А љубав – то је најјачи лепак који нас спаја са оним што волимо; прецизније речено, поистовећује нас са оним што волимо.

Свет не би био такав какав јесте када би желео Христа, Јеванђеље и живот по њему. Зато и хришћани који не признају мерила на начин како су одобрена и пропагирана од УНЕСКО-а, као што су на пример, „толеранција“, „дијалог“, „универзална људска права“ и тако даље, који не живе по мерилима овога света, сматрају се „фундаменталистима“ којима данашњи свет, та њихова „модерна“, све више и гласније упућује отворене претње. Зато кажу да је старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас када читаш Откровење – као да читаш новине.“

Стога бих им лепо на српском поручио: Хвала лепо, не желим да будем коњ и не идем на светске трке, ма како модерно, углађено, лепо или моћно изгледале. Христос нас је ослободио од њих. За нас су оне бесмислене и пагубне. Један исти и светски и хришћански, и материјални и духовни стандард гласи: што су нам светске науке, почасти и умовања дражи и лепши, то је цена коју за њих плаћамо већа. То се не може превиђати без последица о којима, ако сте стварно паметни, размислите мало и сами.

.

Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

Извор: Светосавље – Листа

Фото: (Детаљи са „Великог богословског симпосиона“ у Требињу) СПЦ

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 14. фебруара 2015. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: