Од генерације до дегенерације

У процесу свеопштег заглупљивања друштва, кад је реч о образовању, са једне стране имамо наставнике које Министарство из године у годину затрпава процедурама, из чега се види да их држава третира као пуке извршиоце радова који не треба да се баве суштином, него искључиво формом, а са друге стране, имамо децу која из генерације у генерацију излазе са све мање знања. Другим речима – наставнике систем третира као да су идиоти, а од деце нам прави идиоте.

Да је процес дебилизације увелико одмакао може се закључити и читањем “Образовних стандарда за крај обавезног образовања” које је усвојио Национални просветни савет пре шест година. Већ код “стандарда за српски језик” у делу који се односи на напредни, дакле, највиши ниво знања и умећа на крају основног образовања, у области “вештина читања и разумевања прочитаног” може се пронаћи да се од ученика очекује (и) да “издваја кључне речи и резимира текст”, док је у области “граматика” један од стандарда напредног нивоа да ученик “дели реч на слогове у сложенијим случајевима”. Иначе, поменути образовни стандарди примењују се на све ученике и односе се на десет наставних предмета.

Како би систематско заглупљивање деце текло глађе, незаобилазна мирођија је и политичка коректност, па се код раније поменутих “стандарда за српски језик”, већ на основном нивоу подразумева да ученик “има изграђену језичку толеранцију и негативан став према језику дискриминације и говору мржње”. Дакле, ако сам правилно разумела, да би неко дете заслужило довољну оцену из српског језика на крају основног образовања, потребно је да има и изграђену “језичку толеранцију”. Све и да грешим, не смем ни да помислим шта се под том новокованицом подразумева.

Када се заглупљивању деце у школама дода и вређање интелигенције путем индустрије забаве и медија, са правом треба да се забринемо. Изгледа да постоји намера да се од данашње деце створи будућа армија људи која не уме да мисли. Притом, ако основна улога наставника више није да деци пренесу знање, него да буду оружје којим се остварују зацртани дугорочни циљеви политичке елите, не смеши нам се лепа будућност.

Одбијам да верујем да су данашња деца глупља од деце која су у школу ишла пре само две или три деценије, као што одбијам да верујем да су данашњи учитељи мање способни од својих претходника. Ипак, оно у шта ми је најтеже да поверујем јесте то да је процес претварања генерације ђака у дегенерацију ђака, као и очигледно везивање руку наставницима, спонтани догађај.

Поставља се питање ко ће преузети одговорност што нам се деца претварају у мороне чија се знања тестирају заокруживањем унапред зацртаних одговора, где се свако одступање од понуђеног сматра преступом који се кажњава. Зашто дозвољавамо да се нашој деци у свест утискује да њихово није да размишљају, него да раде искључиво оно што им се каже?

Најлакше би било сада оптужити: државу, систем, политичаре, банкаре, иллуминате или краљицу мајку, само – од тога је слаба корист ако не видимо како даље. Иако није неважно ко је крив што је стање у школству све горе, док се не утврди нечија одговорност, не треба заборавити истину да су родитељи још увек они који са децом проводе највише времена. Управо зато што смо свесни опасности да данашња деца сутра могу да постану људи без идеја, без свог мишљења и воље, људи који ће само да климају главом на оно што им се сервира, тим пре је наша одговорност већа. С тим у складу треба да је и труд који морамо да покажемо како бисмо децу од најранијег узраста учили критичком мишљењу. Ова вештина можда им неће отварати баш сва врата у свету у коме су традиционалне вредности деградиране и у коме размишљање својом главом није на цени – али ће им, у сваком случају, бити известан штит како сутра не би постали лаке жртве манипулација.

Ако данас не заузмемо став и не боримо се за њихову будућност, онда немамо права никога да оптужујемо за несрећни положај у којем ћемо се сви једног дана, извесно наћи.

.

Драгана Миљанић

Извор: Новосадске новине

.