Лажи које живимо

Спенсер Четкарт (Spencer Cathcart) је направио кратак документарни филм под називом „Лажи које живимо“ („The Lie We Live“) у коме преисипитује људске слободе, школство, корупцију, корпоратизам, економски и морални колапс човечанства, заштиту природе, промене у клими, ГМО… све оно што глобални „душебрижници“ малициозно сврставају у термин „завера“, а уистину представља сурову манипулацију нашим животима.

У овом тренутку можете бити било где, бавити се било чим. Уместо тога седите сами за компјутером. Шта је то што нас спречава да радимо шта хоћемо, да будемо где желимо?

Сваки дан се будимо у истој соби и пратимо исти пут, да бисмо живели исти дан као што је био јуче. Некада је сваки дан био нова авантура, а онда се нешто променило. Некада се чинило да време не постоји, а данас се чини да га нема довољно.

Да ли овај начин живота значи да смо одрасли, да смо слободни? Јесмо ли заиста слободни?

Храна, вода, земља, основне ствари за наше преживљавање припадају корпорацијама.

За нас нема хране на дрвећу, свеже воде у рекама, нема земљишта за градњу. Ако покушате да узмете од природе оно што вам даје, завршићете у затвору.

Покоравамо се њиховим правилима.

Ми откривамо свет кроз уџбенике. Годинама седимо и прихватамо све оно што нам је речено. Тестирају нас и оцењују, као да смо субјекти у лабораторији. Одгајани смо да ништа не мењамо у овом свету, да не будемо другачији, да будемо довољно паметни за посао који радимо, али не и да се питамо зашто га радимо.

И тако ми радимо и радимо, али немамо времена да живимо живот због кога радимо. Док једног дана због старости више не можемо да радимо и овде смо остављени да умремо.

Наша деца заузимају наше место у игри.

Сви имамо јединствен живот, али заједно смо ми само гориво. Гориво које даје моћ елити. Елита се крије иза ознака корпорација. Ово је њихов свет и њихов најдрагоценији ресурс није у земљи.

Ресурс смо ми. Ми градимо њихове градове, ми управљамо машинама, ми се за њих боримо у ратовима. Уосталом, новац није оно што их подстиче, моћ их подстиче. Новац је само алатка коју користе да нас контролишу.

Безвредни папирићи од којих зависимо да нас хране, превозе и забављају. Они нама дају новац, а ми њима заузврат дајемо свет.

Свет где је постојало дрвеће давао нам је чист ваздух, а сада фабрике трују. Тамо где је била вода за пиће сада је отровни отпад који смрди. Тамо где су животиње биле слободне, сада су кланице где се бескрајно кољу за наше задовољство.

Преко билион људи умире од глади, иако имамо довољно хране за све. Где иде та храна? 70% житарица које гајимо се даје као храна животињама које једемо за вечеру. Зашто се не помаже онима који гладују? Зато што ту нема профита.

Ми смо као куга која напада Земљу и уништава животну средину која нам је потребна за живот. Ми на све гледамо као да је за продају. Као објекат који желимо да поседујемо. Али, шта ће се догодити када загадимо последњу реку? Када отрујемо последњи удах ваздуха? Када не буде више горива за камионе који нам доносе храну?

Када ћемо схватити да новац не може да се једе? Да нема вредност?

Ми уништавамо планету. Ми уништавамо сав живот на њој. Сваке године хиљаде врста изумире. А време брзо истиче за нас који смо следећи. Ако живите у Америци имате 41% шансе да оболите од рака. Срчани удар ће убити сваког трећег Американца.

Ми пијемо фармацеутске лекове као решење за овај проблем. Али, медицинска помоћ је трећи узрок смрти – одмах иза рака и срчаног удара. Кажу нам да ће наћи решење ако „бацамо“ новац на научнике да би они пронашли пилулу која ће решити све проблеме.

Али, фармацеутска индустрија и удружења за борбу против рака се ослањају на нашу патњу да би профитирали. Ми мислимо да трчимо за лек, а у ствари ми бежимо од узрока.

Наше тело је производ онога што у њега уносимо, а храна коју уносимо је дизајнирана само за профит. Ми се хранимо отровима, лешевима животиња пуних дрога и болести.

Али, ми то не видимо. Мала група корпорација која поседује медије не жели да видимо. Док нас окружују фантазијом, кажу нам да је то реалност.

Некада су људи мислили да је Земља центар Универзума, а данас ми себе видимо као центар планете. Ми показујемо нашу технологију и кажемо да смо најпаметнији. Али, да ли компјутери, возила и фабрике заиста доказују колико смо интелигентни? Или показују да смо постали лењи? Ми носимо маску цивилизације. Али, када је скинемо, ко смо ми заиста?

Како смо брзо заборавили да смо тек у задњих сто година дозволили женама да гласају. Дозволили црнцима да живе равноправно. Понашамо се као да смо бића која све знају, а толико ствари тек треба да научимо. Ходамо улицом игноришући мале ствари, људске очи и њихове приче. Моја жеља је да видим све.

Можда се плашимо да нисмо сами, већ да смо део једне веће слике. Али нисмо успели да успоставимо везу. Нама је нормално да убијамо прасиће, краве, кокошке, непознате људе из страних земаља. Али не и да убијамо комшије, псе, мачке и све оне које смо заволели.

Ми друга бића сматрамо глупим, али их кривимо да би оправдали наше делање. Али, убијање, јер нам се може и увек смо то радили представља оправдање? Или нам показује да ништа нисмо научили, јер реагујемо агресивно, уместо мисаоно са саосећањем.

Једног дана, ова сензација коју зовемо живот, ће нас напустити. Наша тела ће трулит, наше драгоцености ће неко преузети. Оно што остаје иза нас су наша дела.

Смрт нас стално окружује. Али делује да је далеко од наше реалности. Ми живимо у свету који је на ивици колапса.

Ратови сутрашњице немају победнике.
Агресија никада неће бити решење, она само уништава могућа решења.

Ако погледамо нашу највећу жељу, видећемо да нам се снови не разликују. Сви ми имамо исти циљ. Да будемо срећни.

Ми тражимо свуда око нас да нађемо задовољство, а заборавимо да то нађемо у себи. Већина најсрећнијих људи јесу они који поседују врло мало. А да ли смо ми заиста срећни са нашим мобилним телефонима, великим кућама или скупим колима?

Ми смо се отуђили. Почели смо да правимо идоле од људи које никада нисмо упознали.
На телевизији видимо невероватне ствари, али обичне свуда око нас.
Ми чекамо да неко промени свет, а никада не помислимо да мењамо себе.

Изгласавање председника можемо да упоредимо са бацањем новчића. То су две стране истог новчића. Изаберемо коју страну желимо и илузија избора и промене је креирана. Али, свет остаје исти. Ми не схватамо да политичари не раде за нас. Они раде за оне који им новцем помогну да дођу на власт.

Нама требају вође, а не политичари. Али, у свету следбеника, ми смо заборавили да водимо себе.

Престаните да чекате промену, већ будите промена коју желите да видите. Ми нисмо дошли до напретка седећи и не радећи. Људска врста је преживела не зато што смо најбржи или најјачи, већ зато што радимо заједно. Усавршили смо чин убијања. Сада је време да усавршимо радост живљења.

Ово није прича о спашавању планете. Планета ће остати са нама или без нас. Земља постоји више билиона година. Свако од нас је срећан ако доживи осамдесет година.

Ми смо само тренутак у времену, али наш утицај остаје заувек.

Често пожелим да сам живео у времену пре компјутера. Када нису постојали екрани да нам одвраћају пажњу. Али сам схватио да постоји разлог зашто је ово једино право време да живим, јер данас имамо могућности какве нисмо имали пре. Интернет нам омогућава да делимо поруку са милионима људи широм света. Док још можемо, треба да искористимо екране да нас приближе, а не да нас удаље једно од другог.

У добру и злу, наша генерација ће одлучити будућност живота на овој планети. Можемо да изаберемо да пратимо систем који уништава све док потпуно не нестанемо. Или можемо да се пробудимо и схватимо да еволуција не иде напред, већ уназад.

Овај садашњи тренутак је скуп свих корака, свих уздаха и сваке смрти.

Ми представљамо све оне који су били пре нас. Сада је ред на нас.

Можете да изаберете свој пут, или да пратите оне који су већ многи прешли.

Живот није филм. Сценарио још увек није написан. Ми смо писци. Ово је ваша прича. Њихова прича. Наша прича.

.