За васкрс распетог Србства!

Протекли месец изнова нас је подсетио на злочиначку НАТО агресију 1999. и мартовски погром над косовско-метохијским Србима 2004. године, као страдалне догађаје из новије историје србског народа. Њихове годишњице по правилу обележавамо у време Великог поста, када су мисли православних хришћанa посебно усмерене кa созерцавању страдања Христовог, које претходи Његовом славном Васкрсењу и Победи над смрћу. Тако и недавни напад шиптарских кукавица на србског младића у Косовској Митровици представља још једну карику у ланцу србске голготе на светој косовско-метохијској земљи.

Уз све то, на памети увек имамо и учестале тегобе сурове данашњице: беду, јад, понижења и социјалну неправду као зли плод континуитета издајничких и антисрбских режима који се у србским земљама смењују већ деценијама. Ипак, они свеснији и савеснији међу нама, највећу пажњу посвећују лошем стању духа данашњих генерација Срба, јер оно и јесте кључни узрок и извор свих осталих народних недаћа.

Наиме, ако и није неприродно то што белосветски хохштаплери данас покушавају да нас натерају да на Косово и Метохију гледамо као на „суседа“ Србије а не као на њен вековни и неотуђиви део, засигурно јесте неприродан млак и недовољно заинтресован однос већине Срба, пре свега младих, по питању покушаја потпуног отимања Косова и Метохије, као и по питању окупације србских земаља и свеопште експлоатације србског човека.

Гледано кроз призму савести, здравог разума и традиционалних духовних начела, такво стање нашег духа сасвим је неприродно, и потребно је побунити се против њега, као и против свега осталог што нас паралише и везује нам руке пред надирућим злом. Нико од нас не сме говорити како се не може учинити ништа, да је „некада могло, а да сада више не може“. Можда привремено не можемо да ослободимо и ујединимо србске земље и устројимо их по благообразном поретку, али можемо и морамо да се боримо и покажемо да смо пре свега људи, а не бесловесни потрошачи и пуки „шрафови“ Система и глобалне машинерије Новог светског поретка у којој постоје само закони материје, профита и чулних уживања, а у којој су прогоњени сви духовни осећаји и садржаји који човека разликују од животиње. Морамо јасно и гласно исказати да се не миримо са губитком своје земље и свеукупним националним понижењем, и зато нека свако од нас учини све што је до њега, не би ли одговор нашега народа данас био што достојнији наших светих и славних предака, јер ми јесмо крв њихове крви и кост њихове кости! Припадамо народу чија је прошлост светла и херојска и којем је кроз православну хришћанску веру откривен најузвишенији етички закон и животни смисао, па се поставља питање, докле ћемо истрајавати у стању постојеће малодушне неодговорности?

Стога, станимо свесрдно уз Васкрслог Христа, уз небеску војску анђела и светитеља међу којима су и наши славни преци. Усвојимо хришћански и светосавски пут подвига и борбе и одбацимо наметнуто поживотињавање. Усправимо се морално и руководимо се идеалима Вечне Србије која није и не може бити поражена. Јер само земаљска Србија може у једном историјском раздобљу бити поражена, а Вечна Србија, чији су угаони камен светосавски и косовски завет, увек наставља да сија као неокрњени драгуљ. Стога не могу бити поражени ни они који се руководе идеалима Вечне Србије и заветним опредељењем Светог кнеза Лазара. Истински су поражени само глобални злочинци, убице, отимачи наших отаџбинских простора, као и њихови послушници у Србији. И поред материјалне користи коју су злоделима стекли, они не могу имати мира ни спокоја, а период њихове страховладе се ближи своме крају.

Ванредно тешке околности које нам душмани намећу, представљају мач са две оштрице. Велике недаће умеју пробудити прави србски дух, макар у делу народа, а наше дело усмерено је пре свега на васкрс таквог духа, јер само њиме можемо створити праву отаџбину. Наш род има ту снагу, а доказ томе јесте и јуначки отпор НАТО агресору и херојство србских војника који у одбрани земље нису одступили пред многоструко бројнијом и технички супериорном сатанском силом, већ су јој стали на пут и потврдили да им кроз вене струји крв газиместанских, чегарских, кумановских, мојковачких и солунских витезова. И чувени покушај копнене НАТО агресије преко Кошара, који је отпочео на Велики петак пре шеснаест година, пројавио је нови васкрс славе србског оружја.

Наш пут србског политичког војинства јесте пут ка освештаном идеалу изградње новог човека, по обрасцу вере и искона, као и идеалу хришћанског препорода нације и државе. А онај који упркос свим препрекама истраје на таквом путу, може уз Божију помоћ тријумфовати у борби за васкрс распете отаџбине, али ће свакако победити у оној најважнијој борби – за Царство Небеско.

Уз молитвену жељу да сви србски родољуби срцем и душом, мислима и делима буду уз Васкрслог Христа који је победио смрт и свако зло, поздрављамо васцело Србство и све православне хришћане победним и сверадосним поздравом:

Христос Васкрсе!
Ваистину Васкрсе!

.

Србска акција

.