ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Рат за срца и умове

Ми смо поробљени припадници једног слободарског народа. Али смо и збуњени. Ако се диже устанак, ако се води рат, мора се за почетак знати ко је непријатељ. Против кога устанак, против кога борба.

Ако пођемо из црквене перспективе прва упутства добијамо од апостола Павла:


„А даље, браћо моја. јачајте у Господу, и у сили моћи његове.

Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога.

Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју.

Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему, одржати се.

Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде,

И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира;

А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога;

И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божија.

И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“.

Ефесцима 6, 10-18


Дакле – ми ратујемо не против „крви и тела“, него против „поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“. Наравно да не треба бити буквалан у тумачењу речи апостола. Најчешће се господар овог света користи баш „крвљу и телом“, конкретним људима као својом војском. Али наш рат неће бити првенствено против људи, макар и запрљаних икона Божијих, ако се устремимо право на духове злобе чији су ти људи носиоци. Тако ћемо бити ефикаснији и много тога можемо завршити без насиља према „крви и телу“. Понешто и не можемо, али то је већ наш делимични пораз ма колика видљива била физичка победа.

Где су данас силе таме и злобе посебно делатне и видљиве?

Није случајно да су се баш нама Србима (не само нама, али нама посебно јасно) „духови злобе у поднебесју“ символички пројавили у авионима који су нас нападали из нама невидљиве зоне атмосфере. Баш из поднебесја.

Није нас напала само једна сила, једна земља, него су нас 78 дана засипале бомбама 19 западних земаља на челу са најјачом западном силом, америчком империјом! Из поднебесја нас је напао Запад. Западна цивилизација. После тога нас је мекшим начинима и окупирао.

Свети владика Николај оставио нам је завештање да ћемо само са Христом избећи да будемо смрскани као орах између чекића Запада и наковња Истока, а операција сила поднебесја на нама је у верзији САД имала званични назив „Племенити наковањ“! Под наковњем се ту мислило на чекић и наковањ као комплет (са попустом), у складу са глобалистичким претензијама и тадашњим осећањем потпуне супериорности Запада.

Могло би се рећи да је посебан дар Божији кад се некоме тако јасно расклопи, отвори символ. Као што се може рећи да је невероватно да после тако отвореног символа не знамо од кога треба да се бранимо, против кога да дижемо устанак, духовни и било који други.

Пошто се данас западно освајање и колонијална окупација не манифестују на начин познат у историји, како је изгледала, на пример, немачка окупација Србије у Другом светском рату, а пошто на цео проблем гледамо пре свега из духовног угла, угла Цркве, значајно је да сагледамо символичке облике окупације, да их анализирамо и борбу усмеримо прецизно на појаве „духова таме и злобе“ у привидно обичним, свакодневним околностима живота наше осиромашене, и недовољно аутономне „транзиционе“ земље.

Прва чињеница савремене окупације Србије је да она има далеко више колаборациониста него што је то било икад у српској историји, иначе препуној примера отпора силама и борбе за слободу.

Велики део колаборациониста, захваљујући дугогодишњем специјалном рату и развијеним техникама контроле становништва од стране окупатора, нема јасну свест о својој колаборацији.

Има се утисак да чак и наша колаборационистичка власт има тек делимичну свест о сопственој колаборацији. То све говори да је непријатељ веома, веома јак и да замагљена слика окупационе реалности отежава било какав сувисли отпор. Забуна је толика да паралише сваку активност чак и код оних најборбенијих – није лако установити где ударити, против кога се борити.

И највећи противници колаборационистичких власти свесни су да је замајавање персоналним променама унутар система контролисаног од окупатора само замајавање, губљење времена и оно мало снаге што је народу остало.

Вратимо се духовном погледу на ситуацију и покушајмо да по савету апостола Павла у појавној реалности откријемо деловање „поглаварстава и власти таме“ и „духове злобе“.

Западни глобализам заснива се на неодољивости потрошачке цивилизације. Његова освајања припремљена су већ после Првог светског рата и великог богаћења САД. Америчка култура је од културе потреба реконструисана у културу жеља која је затим извожена у свет. Нарочито је хладни рат искоришћен за извоз америчке потрошачке културе у цео свет. Комунизам је побеђен захваљујући томе што у комунистичким земљама није било довољно фармерки, жвака, рок музике, а жеље за том и разном другом робом и уопште слике потрошачког раја су успешно пребачене преко граница. Хладни рат је добијен пре свега у умовима и срцима људи, затим у економији која није била спремна да се довољно брзо прилагоди ултимативном америчком моделу. Ослобађање људи из комунистичког лагера почело је ослобађањем привремено „притворених“ страсти.

Дан-данас западна империја нема јаче оружје од манипулације људским страстима и жељама.

Црква је ту да нашом вољом и Христовом силом сведочи Христа Богочовека, да буде Богочовек, Христово тело на земљи, икона Царства Божијег.

Међутим, та улога је с једне стране подразумевајућа, успостављена од самог Бога, с друге стране превелика и тешко сагледива – без неких мањих активности које се из ње гранају.

Улога Цркве је сигурно и да проба да помогне верујућим али и свим осталим да се боре против нехришћанске, понекад и отворено анти-хришћанске природе потрошачке цивилизације. У нашим конкретним околностима сиромашне варијанте потрошачког друштва, која собом носи и многе додатне могуће опасности, осветљавање и промовисање система вредности који је алтернативан потрошачком од огромне је важности. Али како, кад је добрим делом и сама Црква у власти садашње потрошачке цивилизације? Велики број верника јерархији управо замера да се распустила у потрошачким апетитима.

Пре седамнаест векова прво је цар Константин прекинуо прогоне хришћана да би потом хришћанска вера постала званична религија Царства. Реакција оних најгорљивијих хришћана је била необична. Повлачење пред навалом формалних верника у пустиње. Монаси пустињаци с повећаном пажњом бавили су се прочишћавањем своје воље, својих чула, освајањем слободе и љубави као највише вредности. Оставили су нам сјајно знање које нам је и данас неопходно за борбу против потрошачке културе која нас држи заробљенима и споља и изнутра.

Међутим, пред привлачном моћи потрошачког замишљеног раја са којим смо у додиру-причешћу преко сваке куповине која се не тиче само неопходних потреба, преко сваког уживања у неизбројивим атракцијама виртуелних светова, црквене вредности и правила која их чувају немају велике шансе. Нису довољно привлачни. Контекст савремене цивилизације прилично успешно успева да их смести у прошлост, а садашње стање прогласи неминовним развојем. А ослободилачки рат који нам следи пре свега је рат за умове и срца људи. Па онда долази све друго.

Монаси су, у принципу, и даље борци против сваког светског система у коме материјално доминира над духовним, али у савременим околностима огромног шума информација, њихово сведочење није довољно. Потребне су специјално обучене „парацрквене јединице“, спремне за урбане услове борбе и коришћење свих врста савременог медијског оружја. То „парацрквене“ значило би да оне настају на додиру Цркве и света, државе, да су њихови припадници црквени људи, који се у духовним стварима у потпуности потчињавају црквеним властима, користе древно црквено знање као подлогу и инспирацију за своје делатности, с друге стране уважавају државне законе, патриотски, национално свесни и одговорни, не-партијски оријентисани, али се заправо у тренутним околностима свеопштег квара не потчињавају у потпуности ни Цркви ни држави. Једино тако могу успети у својој мисији – иницирања широког духовног устанка.

Ко може да сачињава ове јединице, каква им је обука потребна, коју борбу ће водити и какве су им шансе за успех?

Да пробамо да идемо редом.

Ко може да сачињава елитне „парацрквене јединице“ неопходне за борбу против потрошачке пошасти и демократског релативизма који људе држе у ропству из кога се ретко бежи?

Мушкарци и жене, млади и стари, који осете позив за врсту борбе која се ту подразумева. Од њих се као прво очекује жеља да учествују у неравноправној борби са владајућим Духом света. Та борба се не може решити на пречац, појединачним херојским чином. Морају, значи, бити и истрајни и спремни да пристану на одређену дисциплину.

Тешко ће моћи да буду иоле слободни од веза потрошачке цивилизације, и тиме колико-толико способни за борбу, ако нису спремни да усвоје макар нешто од монашког знања (а, на пример, заједнички црквени постови и правила су за њих су одличан тренинг).

Затим, од велике је важности да усвоје логику служења, да буду спремни да служе. Само тако могу постати потребна елита. И служење се вежба и учи као и све остало.

Да буду истрајни и у служењу и да се не поводе за искушењем власти који је за окупационе снаге последње средство одбране од оних који се ослободе мреже илузије.

Каква обука је потребна?

Осим основних аскетских вежби у обуздавању страсти, које црква иначе прописује свим својим члановима, пожељно је да о страстима као главном оружју противника и борби против страсти сазнају што више.

Пожељно је да се у току припрема ослободе подразумевања сваке врсте. Превише подразумевања чине борце слабим и неопрезним. Да би се припремили за херојску неравноправну борбу, истовремено борбу са собом самима и са силама овога света, борци морају научити да се ропство одржава чак и помоћу основних форми које упијамо образовањем у време кад још нисмо довољно свесни. На пример, помоћу символичких форми представљања простора и времена. Због тога морају научити символичке форме које су везане за духовни поглед на свет.

Због опште изложености и манипулације система немуштим и недореченим наративима, потребно је посебно стицање знања из области проучавања технике причања приче. Борци се морају упорно хватати са бројним митовима окупатора, научити како да их демонтирају и учине неефикасним међу популацијом у којој се подиже устанак против „поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“. Потребно је структурално разлагање владајућих митова, како због њихове демонтаже, тако и због конструисања и оживљавања митова (националних, црквених, парацрквених), такорећи морају знати довољно о конструкцији контра-митова и репарацији традиционалних идентитетских митова, који сами по себи могу да послуже као противотров, тешко одбрамбено оружје у отпору непријатељу. Драгоцено је данас скинути са појма „мит“ негативан предзнак и уважити искуство других народа у „брендирању“ националних митова и симбола као активности темељитије од пуког поправљања имиџа неке нације (мада нам, свакако, ни то није наодмет). Креативни приступ традицији „одржавање ватре а не обожавање пепела“ једно је од основних полазишта обнове. Демонтажа и монтажа митова за нове специјализоване борце важна је као што је некад било важно расклапање и склапање оружја за обичне војнике.

Уопште, неопходно је развити свест да се огромној привлачности потрошачког пакета може одупрети само нечим сличног интензитета и привлачности. А то пре свега може бити нешто настало креативним преобликовањем и осавремењивањем традиционалне слика и митова.

Поједини руски мислиоци, Александар Дугин пре свих, одавно су то схватили. Уколико заиста желимо помоћ и заштиту Руса, морамо постати видљиви и препознатљиви нашом устаничком делатношћу. Наши резултати и те како могу бити драгоцени и Русима, који се, насупрот идеализацији наших националних и проруских кругова, рву са сличним проблемима као и ми. Силе поднебесја и тамо су веома јаке. И борба против њих нимало није лака, нити има сигуран исход. Ако си мали, као што смо у светским размерама то сад ми, ипак је боље да се уздигнеш до улоге савезника, уместо да само чезнеш за протекторатом.

Као што се на јапанским школама менаџмента и маркетинга изучавао стари кинески спис о ратовању Сун Цуово „Умеће ратовања“, требало би да га из православног угла изучавају и елитне парацрквене јединице.

Све у свему идеални члан једне овакве борбене групе био би нешто између борбеног социолога, културолога, пропагандисте и мисионара са националним и хришћанским предзнаком. У међувремену – активност групе ће се покретати са пресека различитих професија сличног црквеног и националног усмерења, на самом почетку од образованих аматера. У почетку сигурно неће бити много добровољаца, али ни један устанак не креће одмах од масе.

Проблем финансирања релативно брзог дошколовавања бораца и првих устаничких активности није безначајан, али је мањи од међусобног препознавања и окупљања одлучних и храбрих младих и старих Срба и Српкиња и свих оних који ће заједно са нама.

.

Ђакон Ненад Илић

Извор: Фејсбук страница аутора

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 22. априла 2015. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА, СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: