ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Велика тајна банкократије

Ако човек не зна одакле да почне, нека прати токове новца.

Да ли сте се икад упитали – како је Лењин, на челу шачице бољшевика, могао да узме власт над државом која је обухватала шестину копна; или, како је један смешни фанатик, који је правио пуч у минхенској пивници, могао да постане фирер Адолф Хитлер?

Јер, за све то – потребне су паре.

Они који умеју да „читају“ токове новца су озбиљни истраживачи историје. Један од њих се звао и Ентони Сатон.

 

Сатон је рођен као Енглез 1925. године, а умро као Американац 2002. године (у САД је прешао да живи почетком шездесетих година 20. века ). Био је доктор наука са Универзитета Саутхемтон, озбиљан научник и истраживач. Пошто није желео да остане један од пуких посматрача игара светске банкократије, маскиран у „објективног научника“, посветио се изучавању „тајне историје“ и, мало помало, од истраживања улоге Вол Стрита у успону бољшевика и нациста, преко уочавања Рузвелтове поробљености од стране мегабанкара, који су деловали преко система „федералних резерви“, дошао је до озбиљних података о илуминатима с Јејла, скупљених у друштво „Лобања и кости“, коме су припадали, између осталих, лумени попут Буша Старијег и Млађег, или данас хиперактивног Џона Керија.

ВОЛ СТРИТ И УСПОН БОЉШЕВИКА

Године 1968, Ентони Сатон је објавио књигу „Западна технологија и рани совјетски развој“. Књига је била сасвим „академска“, а иза ње су стали Хуверов институт и Универзитет Стенфорд. Као озбиљан научник и искрени амерички патриота, Сатон није могао а да не буде запањен када је у својим истраживањима америчких архива открио невероватну чињеницу да су „мештри“ са Вол Стрита финансирали долазак бољшевика и њихово учвршћивање на власти. Била је средина седамдестеих година 20. века, а СССР на врхунцу моћи. Сатон је схватио да је на почетку његове моћи стајао центар америчког капитализма, који је помогао Лењину, Троцком & компанији. Тако смо, посредно, сазнали да је за рушење Трећег Рима, руске православне монархије, стајала банкарска врхушка Запада.

Ентони Сатон је у књизи изнео две основне, на први поглед необичне, тезе:

1. Капиталисти – монополисти су најљући непријатељи слободног предузетништва;

2. С обзиром на неефикасност централног планирања у социјализму, тоталитарна комунистичка држава је изванредно тржиште и извор сировина за мегакапиталисте, само ако успеју да склопе савез са представницима владајуће врхушке.

Сатон је, наравно, открио оно што и Солжењицин: иза Лењиновог упада у Русију, која је оболела од вируса Фебруарске револуције, стајали су Немци, који су имали за циљ да велику земљу избаце из рата, да би могли да одбију удружени притисак САД, Велике Британије и Француске. Сатон каже:“Немачко министарство спољних послова оценило је да се намеравани Лењинови послови у Русији поклапају са њиховим сопственим циљевима да се разори структура руске власти. Обе стране су имале и скривене циљеве: Немачка је хтела приступ послератном тржишту Русије, а Лењин је у Немачкој желео да успостави марксистичку диктатуру“.

У свему је веома занимљива и улога Лава Троцког (Бронштајна), кога је Лењин пре 1917. називао „будалом“, а који је 1917, као чаробним штапићем, постао његова десна рука и оснивач Црвене армије. Сатон за њега, на основу архивских докумената, јасно каже: “Историчари никад не смеју да забораве да је председник САД, упркос противљењу британске полиције, дао Лаву Троцком могућност да оде у Русију са америчким пасошем“.Тако је, по речима руског рецензента Сатонове књиге, С. Малугина, „сукоб америчких и немачких интереса довео до парадоксалних последица. Бољшевици, који су по својој природи били непријатељи било које капиталистичке државе, одједном су постали неопходни обема сукобљеним странама као једина сила која је могла да се супротстави удруживању патриотских снага и рестаурацији монархије“.

А где су били супребанкари,  вампири савременог човечанства?

Преко клана Моргана и Рокфелера, они су непосредно подржавали бољшевике. Сатон пише да је Макс Меј из Рокфелерове фирме Гаранти Траст био повезан са незаконитким скупљањем помоћи за Немце и немачком шпијунажом у САД у Првом светском рату. Посредно је био повезан и са бољшевичком револуцијом, а непосредно са стварањем „Роскомбанке“, прве Међународне банке СССР-а. Сатон додаје:“Директор Банке федералних резерви САД Томпсон активно је помагао бољшевике неколико пута: објавио је књигу на руском, финансирао операције и наступе бољшевика, послао (скупа с Робинсом) бољшевичке револуционарне агенте у Немачку (а можда и у Француску) и са партнером Моргана Ламонтом вршио притисак на Лојда Џорџа и британски ратни кабинет да промене британску политику (према бољшевицима, нап. В.Д.). Уз то, француска влада је послала Рејмонда Робинса да помаже руске бољшевике у припремању револуције у Немачкој“. Пошто је циљ био растурање Русије ради пљачке, Моргани и Рокфелери су помагали чак и белом адмиралу Колчаку, а Британци Дењикину на Украјини. Ипак, главна пажња је била посвећена бољшевицима.

Сад, кад знамо да обавештајне службе користе и хуманитарне организације за своје операције, није нам тешко да појмимо оно што је Сатонове читаоце шокирало 1974 – да је амерички Црвени крст кнезу Љвову, једном од вођа фебруарске револуције, давао новац за помоћ револуционарима ( четири хиљаде ондашњих рубаља!)

После дугог боравка у сенци, изашло се на светлост. Банкарска врхушка САД је, још док су се америчке интервенционистичке трупе бориле са совјетским трупама, и док је у Русији беснео грађански рат, помогла оснивање Совјетског бироа у Америци ради привредне сарадње с бољшевицима. Истовремено, ти исти банкари су финансирали и организацију „Уједињени Американци“, чији је главни циљ био – БОРБА ПРОТИВ КОМУНИЗМА У САД!

По Сатону, „међународни финансијери воле да имају посла са централизованим државама. Друштво банкара мање од свега жели слободну економију и децентрализовану власт/…/“

Због своје помоћи Лењину и његовима, тридесетих година 20. века Моргани и Рокфелери су добили награду – учестовали су у извођењу совјетских петогодишњих планова. И зарађивали, наравно. Надасве зарађивали. Што им је и био почетни циљ.

ВОЛ СТРИТ И УСПОН НАЦИСТА    

Хенри Форд, угледни индустријалац и један од кључних америчких богаташа, веома је утицао на нацистички покрет својом књигом „Међународни Јеврејин“. Године 1923. Хитлер је изјавио да Форда доживљава као „вођу фашистичког покрета који расте у Америци“. Поменуо је његову књигу и у „Мајн Кампфу“, као дело које је веома утицало на фиреров мисаони свет. Форд је тврдио да су Јевреји лукави и подмукли упропаститељи, а да је обдарена и вешта англосаксонска раса „предодређена да влада светом“. Хитлер је, још у раној младости, одбацио религиозни антијудаизам као безвредан. Јеврејин је Јеврејин – по раси, макар се обратио у хришћанство.

Хенри Форд је, због свега тога, усрдно почео да финансира нацисте. Син Рихарда Вагнера, Зигфрид, и његова жена учествовали су у пребацивању Фордовог новца Хитлеру. (Нимало случајно: Хитлер је обожавао Вагнера, и говорио да онај „ко хоће да схвати националсоцијалистичку Немачку, мора познавати Вагнера“) Године 1938, Хитлер је одликовао Хенрија Форда Великим крстом немачког орла највишег реда. Био је то први Американац који је добио највеће одликовање што га је могуће дати неком ко није Немац. Хитлер га је одликовао због стварања „аутомобила потребних масама“.

А Британци?

Алфред Розенберг се, почетком тридесетих година XX века, у Енглеској састајао са Џофријем Досоном, издавачем и најутицајнијим човеком „Тајмса“. Розенберг и Досон су сматрали да Британци и Немци треба да сарађују. Чланци у „Тајмсу“ нису дуго чекали да пријатељство потврде; рецимо, 3. фебруара 1933, ова угледна енглеска новина писала је: „Нико не сумња у искреност хер Хитлера. Већ то што га скоро 12 милиона Немаца слепо следи говори много о његовом личном магнетизму.“ Розенберг је ступио и у везу са Монтагју Норманом, који је 21 годину био на челу Енглеске банке – најдуже у њеној дотадашњој историји.Овај моћни човек био је „нагонски пронемачки настројен“ (Ендрју Бојл). Норман је кумовао са кључним човеком Хитлерових финансија, челником Рајхсбанке, Хјалмаром Шахтом. Чим је Хитлер дошао на власт, 1933, Норман је нацистичком режиму почео да даје зајмове.

Лондонска Шредер банка такође је помагала Хитлера.

Розенберг се срео и са лордом Бивербруком, власником „Daily Express“, „Sunday Express“ и „Evening Standard“, трудећи се да га придобије за нацистичке ставове.

У то време, Британија је сматрала да би „нацистички режим у Немачкој успоставио стабилност у средњој Европи, управо оно што је Британији требало“ (Џејмс и Сузан Пул).

Виконт Ротермер, власник „Daily Mail“, ковао је нове немачке властодршце у звезде. Он је 1930. хвалоспевно писао о нацистима и урадио интервју с Хитлером. Овај енглески племић, снажно антикомунистички настројен, новчано је помагао „Британски савез фашиста“ и величао вођу истог, сер Освалда Мозлија. Престао је да јавно хвали нацистичке идеје тек кад су Јевреји запретили да код њега више неће давати огласе. Но, 10. јула 1933, „Daily Mail “ је писао да ће се „мања дела појединих нациста утопити у великој добробити коју нови режим доноси Немачкој“. Он је веровао у савез Немаца и Британаца, а његове новине су се, сваког дана, продавале у два милиона примерака!

Британски краљ Едвард VIII, после абдикације војвода од Виндзора, такође је био Хитлеров симпатизер. Сер Хенри Ченон је у свом дневнику записао: „И он иде путем диктатора, настројен је пронемачки, против Русије је и против сувише лабаве демократије. Не бих се чудио да он намерава да постане умерени диктатор.“ То је био кључни разлог за његову, изнуђену, абдикацију, а брак са грађанком Симпсон само повод. Хитлер је то добро знао. У јесен 1937. у Лајпцигу, бивши краљ је рекао да је оно што је видео у Немачкој чудо које је немогуће схватити осим кад се појми да је иза тога „један човек и једна воља – Адолф Хитлер“.

Сер Хенри Детердинг, моћник из нафташког лобија, састао се у мају 1933. са Розенбергом у Лондону. Био је на челу Royal Dutch – Shell компаније, и имао удео у многим нафтним подухватима – од Румуније до Ирака и Ирана. Детердингови економски интереси у Русији били су, доласком бољшевика, угрожени, па је и он био спреман да финансира нацисте, који су му обећали помоћ у враћању монопола на нафтна поља у, од Немаца окупираној, Русији. Друга нафташева жена била је нацисткиња, а он је и 1936. године помагао Хитлеров режим. Британски држављанин холандске крви био је прави пример аријевца заинтересованог за победу „аријевске идеологије“.

Не треба заборавити ни велике финансијере са Вол Стрита. Вол Стрит је двадесетих година XX века, са добром зарадом за себе, подстакао стварање банкарског комитета чији је челник био амерички банкар Чарлс Дју. Да би Немачка платила ратну одштету, били су расписани међународни зајмови. Немачка је од 1924. до 1931. платила 36 милијарди марака одштете, а добила је зајмове у вредности од 33 милијарде марака. Вол Стрит је уложио паре у „IG Farben“ (хемијска индустрија) и „Ферајгните Шталверке“ (индустрија челика), које су биле главни произвођачи Хитлерових ратних потрепштина. Ентони Сатон, у поменутом делу „Вол Стрит и успон Хитлера“ каже да је немачка ратна индустрија настала „на основу америчких зајмова и, у извесном смислу, америчке технологије“.

Незаборавни „Standard Oil“ дао је Немачкој технологију за добијање синтетичке нафте из угља.

Пол Варбург, из „Америкен И. Г.“, са својим компањонима, дао је за „IG Farben “ 400 хиљада долара; „Џенерал Илектрик“ је приложио 60 хиљада долара, итд.

Аверел Хариман, из „Гаранти Траст компаније“, човек од поверења Лењина и бољшевика и први амбасадор САД у Совјетији, учествовао је и у пребацивању новца младом нацистичком режиму, преко Хитлерових финансијера Хендрика Јозефа Коувенховена и Јохана Гренингера.

Ту је и Ернест Сеџвик Ханфштенгл (звани Пуци), Американац немачког порекла, који се на Харварду дружио са будућим председником САД, Френклином Д. Рузвелтом. Он је компоновао СС маршеве и финансирао „Фелкише Беобахтер“. Кад је, 1941, пао у немилост немачког режима, вратио се на северноамерички континент. Канађани су га заробили, али је Рузвелт интервенисао да га пусте.

Амерички амбасадор у Немачкој, Виљем Дод, записивао је у своје дневнике много занимљивих појединости тог доба. Ентони Сатон каже: „Ми из дневника Виљема Дода /…/ знамо да је у току 1933. године, низ банкара и индустријалаца са Вол Стрита прошло кроз амбасаду САД у Берлину, изражавајући своје дивљење Адолфу Хитлеру – нестрпљиво да пронађе начине за вођење пословних активности са новим тоталитарним режимом. /…/ Ајви Ли, Рокфелеров агент за односе са јавношћу, се, према Доду, „истовремено показао као капиталиста и као бранилац фашизма““.

И за време Другог светског рата, Фордова компанија је била у пословним везама са нацистичким поретком; Рокфелерова ,Чејс банка“ у Паризу сарађивала је с Немцима, а клан Рокфелера је имао везе са „IG Farben“ до 1942. године.

Сви ови подаци су пажљиво уклоњени од очију јавности, да се на суђењу у Нирнбергу не би знало шта се стварно збивало. Нацисти су у Нирнбергу представљени као марсовци, а не као плод западног капитализма и његових метастаза.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Банкарска чудовишта и данас живе. Они немају отаџбину, ни нацију. Њихов идентитет је новац, а једина вредност моћ. Они би човечанство повели у Трећи светски рат, да би на крви људској опет зарађивали. Бог ће их зауставити, ако човечанство не жели да и даље дели њихов вулгарни идеал, звани „Money Makes The World Go Round“.

На нама је да неодступно идемо трагом људи какав је био Ентони Сатон, коме је истина била важнија од успеха и каријере у свету лажи што су га начинили банкстери.

.

Владимир Димитријевић

Извор: „Геополитика“, јун 2015.

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 6. јула 2015. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање