Прљави корпоративни рат

Свет каквог знамо гори и изгара у корпоративном рату. Текст који се налази пред вама неће бити нимало пријатан, нити „штедљив“ када је реч о корпоративној Америци која је поништила прво САД, а онда и све остале државе које су им то дозволиле. Овде се ради о људским правима, слободама и свеопштој будућности цивилизације чији смо савременици. Коначно о осећању правде и правичности.

Претпостављамо да данас не постоји мислећи човек који није у својим размишљањима милион пута провлачио дилему, покушавајући да дође до рационалног одговора: како је могуће да је технолошки развој цивилизације поништио процес хуманизације? Међутим, када је реч о рационалном промишљању, тешко да одговор може да се нађе у том оквиру – он се (про)налази у помахниталим апетитима приватних корпорација и обавештајних компанија које су се отргле контроли и прете да овладају планетом. Економски интереси на првом месту одређују политичке па одатле и све остале интересе – ништа ново.

Премда, када мислимо о геостратешким интересима и ко одређује те и такве „мапе пута“ најчешће по цену људских права, слободе и коначно бројних људских живота, чинимо огромну грешку уколико у тај оквир постављамо поједине државе. Оне НЕ ПОСТОЈЕ. Националне државе су давно торпедоване и одбачене на дно тзв. међународне заједнице у корист међународних корпорација које своје енормне, на првом месту финансијске, ресурсе користе да би успоставиле своје монструозне пројекте. Колико год они бројни били, ипак се своде на један чудовишни пројекат овладавања светом – питање је само која ће од корпорација у том беспоштедном рату победити. Одговор на то питање даће нам и слику њихове пројектоване будућности. Међутим, која год да победи, (опет) поставља се питање: у том и таквом социјалном инжењерингу, да ли будућност уопште има шанси? Или, кога су одредили да преживи Холокауст с почетка 21. века?

Српска голгота, Арапско пролеће, Сирија, Ирак, напади на Иран, Руску Федерацију, Бразил, Кину, све су ово епизоде истог хорор филма. Небројене жртве, колатерална убиства недужног цивилног становништва, канцерогена обољења услед употребе конвенцијама забрањеног наоружања, ропство услед активности страних банака, неподношљива егзистенцијална борба да се одржи глава изнад површине (врло мутне) воде све већег сиромаштва ућуткане (већине) светске популације – све је то потпис помахниталих олигарха корпоративног дела света који је објавио рат свим хуманистичким вредностима у корист само и једино ПРОФИТА и МОЋИ која га судбински следи. Зато када говоримо о високоразвијеним земљама западне хемисфере, на првом месту САД а онда и њиховим сателитима на тлу Старог континента, ми у ствари мислимо о приватним корпорацијама које у обручу држе оно што смо навикли да видимо као државне институције, као „званичну“ Америку, Британију, Немачку. Истина је да иза свих тих „званичних“ делова мозаика стоји међународни капитал који не познаје границе које су цивилизацијски узуси направили: слобода, братство, једнакост, демократија – сахрањени су још средином прошлог века (уколико не и раније).

Тако ваља читати редове који следе. Знамо да су одговори и коментари већ спремни да дискредитују сваку нашу реч – јер врло смо намерни да гађамо у „чело ствари“, подједнако немилосрдно како су и „они“ немилосрдни према нама. Потпуно свесни да смо поодавно таргетирани за којекакве дисвалификације, опредељени смо да српску јавност обавестимо о конкретним примерима који сведоче само о једном: ПРЉАВОМ и БЕСПОШТЕДНОМ КОРПОРАТИВНОМ РАТУ. Без наговештаја и закључака, пред вас износимо само чињенице које би требало да вас уведу у потпуно будно стање у коме ћете заправо схватити у каквом смо пројектованом кошмару сви. Решења има, али се налазе у појединачним одлукама свих нас – у грађанском отпору против смештања у концетрациони логор у коме ћемо се сви борити, тек за мало више сна, који грам хлеба више и молити Бога да поглед капоа или управника логора за упућивање у „одаје смрти“ не падне баш на нас.

Пример први: „Чудан случај Берета Брауна“ чланак је професора филозофије Питера Ладлоа (Peter Ludlow) са северозападног универзитета (Northwest University) објављеног у електронском издању Нације (The Nation)(1) који говори о још једном примеру новинара истраживача који је дошао до невероватних открића следећи информације које су „процуриле“ хаковањем компјутерских система приватних обавештајних агенција. „Многе приватне обавештајне компаније покренули су бивши оперативци ЦИА и НСА (обавештајне агенције САД, прим. аут). Неки људи су дошли из ових агенција и онда су враћени назад у владу (…) и када људи мисле о ЦИА, НСА, ФБИ, на начин – ово су људи који врше осматрање над нама и раде обавештајни посао – у ствари, уколико погледате само колико САД троше на обавештајне активности, 70 одсто средстава одлази на оне који те послове раде по приватним уговорима. Тако да су ЦИА, НСА, ФБИ само врх леденог брега. Сав тај обавештајни рад, у ствари, се одвија у приватним оквирима“, рекао је професор Ладлоу у интервју за онлине медиј Democracy now,(2) уводећи јавност у случај новинара и сатиристе Берета Брауна коме прети 105 и више година робије и који се налази већ више од 300 дана (без могућности кауције) у затвору.

Берет Браун је почетком 2010, према писању професора Ладлоуа, проучавао политичке учењаке спремајући тако књигу на ову тему, када му је група (сада светски познатих) хакера Анонимуси привукла пажњу. Ускоро је кренуо да проучава ову групу, њихове активности и потенцијале, не слутећи да ће закорачити на „минско поље“ „процурелих“ информација добијених хакерисањем компјутерских система приватних обавештајних агенција. Браун је и не назирући у шта улази закорачио у ратну зону толико монструозну да га је на крају коштала више него што је могао да плати. Анонимуси су хакерисали систем приватне обавештајне агенције ХБГери (HBGary) и тако дошли до 70 000 мејлова ове компаније. Иако је можда овај сајбер напад био осмишљен да осрамоти компанију оваквог профила, информације које су добијене овим путем представљале су право „златно налазиште“ за новинаре истраживаче. Једно од првих сазнања до којих је дошао Браун био је план ове компаније да се дискредитује Глен Гринвалд, новинар-истраживач Гардијана и Викиликс тако што ће им се „подметнути“ лажна информација која би их одвела у дискредитујући професионални миље. Међутим, и не само то.

Легитимне мете ове компаније биле су друштвене организације и групе за одбрану права. Подаци добијени хакерисањем, били су толико бројни да Браун то није могао да класификује, анализира и истражи сам. Убрзо покреће веб страницу и почиње Пројекат ПМ (Project PM), позивајући новинаре – истраживаче да се придруже овом раду од животног значаја. Један од тих био је и новинар о коме смо писали, Мајкл Хејстингс који је погинуо под неразјашњеним околностима у саобраћајној „несрећи“ јер је био на трагу „огромне приче“ како је најавио својим пријатељима и колегама. Окупљени у оквиру Пројекта ПМ, новинари – истраживачи под руководством Брауна, дошли су до невероватних сазнања: попут мреже између америчке банке (Bank of America) и Привредне коморе. Викиликс је, заправо, тврдио да има велики број докумената који су припадали америчкој банци. Забринута због овога, америчка банка се обратила министарству правде САД.

Министарство их је упутило адвокатској и лобистичкој фирми Хантон и Вилијамс (Hunton and Williams) која ради правне послове за Wells Fargo and Dynamics и лобира за Koch Industries, Americans for Affordable Climate Policy, Gas ProcessorsAssociation, енергетске и друге компаније. Новембра 2010, ова правна фирма организовала је и ангажовала бројне „делатнике“ по уговору из приватних обавештајних и безбедоносних компанија, као и оних који се баве технолошким развојем (HBGary, plus Palanti rTechnologies, Berico Technologies)(3). Међу њима посебно интересатна је команија (која борави у “сенци“ а умешана је у многе догађаје) Endgame Systems. Хантон и Вилијамс је окупила све њих у циљу формирања Team Themis који је требало да дискредитује све оне који су пратили и критиковали рад Привредне коморе. Како? Подметањем лажних извештаја и докумената као и убацивањем инсајдера у организације које су означили као своје мете. Крајњи резултат: ко би могао да поверује друштвеној организацији која је на такав начин дискредитована?

Овде, ћемо застати и направити паралелу са нашом локалном причом која нас толико мучи до неподношљивог бола. Структуру корпоративног „рада“ само пребаците у контекст страних банака у Србији, агенција за наплату дугова које су део неких међународних агенција, све веће стопе сиромаштва, свакодневна (само)убиства због нараслих дуговања, закона који иду у корист међународних финансијских инстицуција, разних приватних „консултантских“ кућа, приватних безбедоносних фирми са страним капиталом које никако да постану део система унутрашњих послова државе Србије – и ствари постају много јасније. Да ли заиста мислите да законодавац не зна како да заштити интересе грађана? Наравно да зна. Зашто то не ради?

Е, ово питање заслужује потпуно нову тему. Треба само да знате да амерички као и сви други народи у већинском проценту су прошли и пролазе исто или бивају усисани и избачени на отпад од стране истог корпоративног система. Мислите да се и у америчком Сенату и Конгресу не воде покушаји истраге ових монструозних тема? Међутим, све се оне обију о гвоздена врата оних који финансирају кампање, постављају своје политичке и друге елите, држе све под контролом. Тако су и осмислили приватне обавештајне и сличне компаније – оне не подлежу оку јавности. До њихових извештаја не можете доћи законима о слободном приступу информацијама – они су недодирљиви и државе их приватизују у своје сврхе. Али, о новим примерима у следећим колумнама.

Када представимо све примере који као Томахавци сада круже светом узвраћајући ударце онима који су пустили пакао над све нас, можда буде јасно да овај ПРЉАВИ КОРПОРАТИВНИ РАТ јесте најава бројних битака за враћање државних прерогатива у корист њених грађана – за повратак демократије у свом изворном облику права, слободе, одговорности и процедура. Или, мислите да је случајно да се баш у Обамином мандату Америци „деси“ седам узбуњивача и највеће „цурење“ тајни у историји САД (случај Менинг)? Како се догађаји одвијају, чини се да смо ушли у еру бепоштедне битке: или они или ми и тако треба гледати све већу тензију око политичког азила Едварда Сноудена чији се отац лично захвалио Владимиру Путину, схватајући да је председник Русије још једини гарант живота за његовог сина. Да!

Ово је јединствена шанса на спољнополитичком плану за Руску Федерацију коју ће, потпуно смо уверени у то, искористити до максимума. Тек тада ће свима, па и некима у Србији, бити јасно зашто Руска Федерација користи методологију немешања у унутрашње ствари држава, већ напротив позива на јачање суверенитета, институција и очување територијалног интегритета и то све под окриљем давно упостављених механизама међународног права и његовог гаранта који окупља све нације света попут ОУН. У рату против приватних корпорација, државе морају да изађу као победници јер се ради о опстанку свих нас – зар ово и није порука званичне Москве сваки пут и гдегод наиђе на исту корпоративну мину? Русија је покренула велико спремање своје куће, и почистила двориште, само је питање тренутка када ће и остали да узму метле у своје руке.

Али, да се вратимо Берету Брауну, новинару и сатиричару, оснивачу пројекта ПМ који је имао за циљ анализу и обелодањивање података добијених хаковањем (Анонимуса) софтвера приватних обавештајних агенција, који је још једна жртва корпоративне Америке.(4)

Пре самог епилога који је задесио Брауна треба рећи због чега је директор Пројекта ПМ постао „легитимном“ метом корпоративне Америке. На сајту који је направио за руковођење пројектом убрзо су се нашле хаковане информације из многих приватних обавештајних агенција попут Стратфора и Endgames System. Тако је, за почетак, преко пет милиона мејлова „преузетих“ из Стратфоровог система показало повезаност ове агенције са владиним институцијама и корпорацијама.

Дошло се до невероватних открића: како (рецимо) Кока Кола тражи надзор групе ПЕТА (People for the Ethical Treatment of Animals) уочи зимских олимпијских игара у Ванкуверу, Канада (2010. године);(5) или допис хемијског гиганта Dow Chemical који је био посебно заинтересован за надзор над радом групе Yes Men која је била ангажована око тога да ова хемијска корпорација преузме одговорност за хемијску катастрофу која је однела између 3 500 и 25 000 живота 1984. године (Bhopal chemical disaster). Мејлови су такође открили потенцијалну повезаност Стратфора са инвестиционим гигантом Голдман Сакс (GoldmanSachs).

Бивши регионални директор Голдман Сакса, Ши Моренц има једну од водећих улога у Стратфору. Мејлови који су се односили на ову „тајну“ везу сугеришу да је Голдман такође био један од Стратфорових клијената.(6)

И не само они. Ређале су се водеће корпорације (Lockheed Martin, Northrop Grumman, Raytheon) као и владине агенције (Одељење домаће безбедности, Маринци и одбрамбено обавештајна агенција). Једна од запањујућих прича била је и „прича“ о наводном упаду Израелских командоса у Иран који су уз помоћ Курда и Иранских Јевреја хтели да униште Иранска нуклеарна постројења. Викиликс који је први кренуо да анализира ову „причу“ добијену од Стратфоровог агента (демонтирајући тако Стратфор који се у јурњави за својом похлепом отргао контроли), одмах је контактирао своје извештаче који су радили на Блиском Истоку.

Испоставило се да је информација толико ниског нивоа да се доводи у питање сама вредност информације. О томе је, чак и писао израелски лист Харец (Haaretz). Ова „прича“ могла је да има далекосежне последице по читав регион Блиског Истока да је само неко од „власних“ тако одлучио. Међутим, овако обнародована довољно говори о самој природи рада Стратфора као и о њиховом односу према информерима. Мејл који је говорио о налогу руководства Стратфора да њихов агент мора да искористи сва средства на располагању (од финансијских, сексуалних до психолошких) како би дошао до даљих информација од свог информера, више него јасно упућује о каквим је људима реч.(7)

Да је „ситуација“ у врло озбиљној кризи говоре и подаци да ова агенција те и такве информације „продаје“ (и неким) владиним агенцијама.(8) Њихова мрежа информера је толика да обухвата владине агенције, амбасаде, новинаре а њихови клијенти најчешће су корпорације које финансијским инструментима (најчешће) остварују геополитичке циљеве. Да ли, онда има смисла уопште говорити о државним утицајима, уколико се сада доказала природа и деловање корпорација?

Низале су се монструозне приче попут оних које су говориле чак и о личним ратовима током либијског хаоса који је послужио и за неке приватне освете, оперативаца из „сенке“(9). Коначно, а простора је мало да се све оне поброје, један од занимљивих (раз)откривених примера била је и приватна обавештајна компанија Endgame System из Атланте коју је основао према наводима Питера Ладлоа професора филозофије са Северозападног универзитета, бивши обавештајни оперативац и известан „лик“ из ИБМ-а. Они су за потребе својих клијената наплаћивали обавештајне „пакете“ кроз претплату од, рецимо, 2, 5 милиона долара годишње.

Реч је о подацима који се налазе у софтверима компанија а да оне и не знају за њих познатији као „zero-dayexploit“(10). Одмах се поставило питање на који начин су Ендгејм долазили до њих? Да ли природа њиховог посла може да хакерисање претвори у легалну акцију? Коначно, то су јако „осетљиви“ подаци који се за извесну своту новца могу наћи и у рукама потенцијалних „терориста“, зар не?

Без иједне идеје, да улази у зону „забране летова“ у виртуалном простору, Берет Браун је трагајући за информацијама које су му биле доступне дошао до сазнања која су неке његове сараднике коштале живота, друге доживотне робије а њега… то је већ филмска прича. Када су постали свесни да се „ствар“ отела контроли ФБИ је хтела да Брауну заплени компјутер. Обавештен раније да се тако нешто спрема, напустио је свој стан и отишао до своје мајке – наравно, не сувише далеко да га не (су)стигне други налог за претрес стана његове мајке. Епилог: оптужени су и он и мајка.

Мајка за ометање провођења налога, иако није знала да се лап топ налази у њеној кући; Браун, за све што је било на „располагању“ да се доживотно макне из света. Тада му је вероватно било јасно да је његова потрага постала исувише тешко бреме за њега и сломио се. После хероина, медикамената и претњи агенту ФБИ који му је малтретирао мајку, Браун је од новинара који је радио за Хафингтон Пост, Венити Фер, покаткад и за Гардијан постао „овисник и лудак“ који шаље претеће поруке федералним агентима полиције која је некада била државна а сада корпоративна.(11)

Епилог очекиван за некога ко није био „опремљен“ за „оперативну обраду“, већ некога ко је хтео свету, учауреном у наметнутим илузијама, да (д)остави истину и понуди решења. Он је дискредитован на најгори могући начин, али остали колико можемо да видимо нису застали ни за једну стопу. Напротив, окупљају се око још једне жртве корпоративне Америке чији државни чиновници играју само улоге које су им додељене. И не само то. Сви они сада Руску Федерацију виде (да употребимо англосаксонски израз) као „safe heaven“ за све који су се озбиљно намерили да своје државе врате назад (из корпоративних окова) својим (су)грађанима. Политички азил који је РФ дала Сноудену и тако му сачувала живот, представља пасош за нову архитектуру света. Јачи ударац корпоративна Америка није могла да прими.

Када бисмо овај оквир (а принцип је исти, остало су само нијансе) превели на Балкан, било би јасније коме су овде требали братоубилачки ратови, санкције, болести и сиромаштво које се сада изједначава са ропством; сазнали бисмо тако врло лако ко су „њихови“ људи у нашим редовима; коме су финансирали кампање, направили каријере, изоштрили неолибералне идеолигије – једном речју ко, заправо управља Балканом, па тако и Србијом.

Верујемо да би тада било јасније у чијем интересу владају „елите“ и какву нам „сачекушу“ спремају овај пут. Као што верујемо да једном када би се све разоткрило, нико не би остао равнодушан због таласа грађанске непослушности (у ствари) робова неолибералних елита. Да! Оних малих људи који личе на „тегљаче“ рикши, изгладнели, осрамоћени, болесни и осакаћени. Они који када коначно виде право лице оног што „превозе“ рикшом направе подвиг великог човека – јер све има своју меру па, тако и трпљење.

Битно је да се, баш на основу изнетих примера, зна да је другачији свет могућ. Он, истина, носи своје ризике али, шта је алтернатива? Уколико мислите да је живот оно што имате од свитања до сумрака – варате се. Све то време припада само зомбираном „тегљачу“ рикши – живот чека на другој страни. Оној ослобођеној и пробуђеној. Зато и постоји институт грађанске непослушности. Када грађанин схвати и докаже да закони и „управа“ раде директно у супротности с његовим интересима има сва права да покаже непослушност јер се ради о његовом опстанку. Питање је колико нам још доказа треба да схватимо да смо жртве беспоштедног корпоративног рата који се темељи на неолибералној догми? Колико још самоубистава, отказа, дугова и кредита, бесконачних поскупљења, свакодневног плача гладне деце, и пригушених јецаја очајних родитеља.

Или, како меримо наше достојанство? Погнутом главом или борбом?

Решења има…

Марина Рагуш

извор: Фонд стратешке културе

——————————————————————————

[1] http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

[2] http://www.democracynow.org/2013/7/11/jailed_journalist_barrett_brown_faces_105

[3] http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

[4]http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

[5]http://www.democracynow.org/2012/2/28/wikileaks_leaked_emails_expose_inner_workings

[6]исто

[7]исто