ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Козаци добровољци спремни да бране Србе на Косову и Метохији

Неколико хиљада Козака спремно је да на први позив Срба са Косова и Метохије дође на Космет и помогне српском народу да остане на својим вековним огњиштима!

Ово је закључак годишње скупштине Удружења Донских козака одржаног у Владивостоку а потомци Тараса Буљбе и осталих храбрих руских ратника покренули су и петицију којом позивају све своје истомишљенике широм Руске федерације да се ставе у одбарну Срба на Косову и Метохији.

„Ми не позивамо у рат нити било коме претимо оружјем али не можемо ни мирно да гледамо како братски и православни српски народ муче, протерују и убијају за земље која је вековима била њихова а коју су албански терористи и есктремисти отели и прогласили за своју државу помогнути Америком и Европом“, каже се између осталог у прогласу Донских Козака.

Групе на друштвеним мрежама широм Русије препуне козачких позива да се свака врста помоћи да Србији увећавају се непрестано и имају по неколико хиљада чланова. Свуда се истиче да Русија и „њени најхрабрији синови“ не смеју да оставе српски народ на милост и немилост „бездушној Европи и свету“.

„Морамо помоћи Србима, они су наша браћа а то је више пута јавно истицао и председник Путин. Слава Богу, прошло је време издајника Горбачова и Јељцина који су за шаку америчких долара газили Русију и понижавали се пред Вашингтоном и Бриселом дозвољавајући да на Србе и бомбе бацају 1999. године. Има нас више него довољно да заједно са браћом Србима кажемо одлучно НЕ новом поретку који преко стварања још једне албанске државе у срцу Европе жели да уништи дух православља“, каже се у једном од коментара Донских Козака поводом актуелне ситуације на Космету и у Србији.

Подсетимо, поред Козака и други Русе широм Руске федерације на друштвеним мрежама и у јавности нуде помоћ Србима на Космету а све су бројнији и јачи гласови који захтевају политички и војни савез Србије и Руске федерације.

Козаци и Срби

За српске и козачке заједнице био је карактеристичан војнички начин живота, колективан допринос сигурности, расподела обавеза, економска узајамност. У условима непријатељског окружења, учесталих најезда и војних инвазија то је било животно неопходно. То је још израженије било код Црногораца. Током целог периода Османлијског царства најраспрострањенији облик отпора су били покрети хајдука – јунака.

Они су настали спонтано, као реакција на национално и религијско угњетавање, средство самозаштите. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци су драге воље више од свега бирали војна попришта, војсковође су били високог мишљења о њиховим војним квалитетима. Стални ратови су допринели да се међу њима образује већа група професионалних војника, за које је рат постао начин живота и основни извор егзистенције.

Ако “јунаци” имају сличности са слободним Козацима, то онда “граничари” – крајишници сличе посељеним Козацима на Кавкаској граници. Граничари становници војних насеља на турској граници, углавном Срби били су ослобођени већине феудалних обавеза, користили су се самоуправом и водили рачуна о заштити границе. У ратно време били су дужни да дају утврђен број (количину) пукова. Потребе војног снабдевања граничари су, као и козаци, обављали за свој рачун и добијали новчано издржавање само у време рата. Живели су на пограничној територији са Турском (Војној Граници), дуж река Саве, Тисе и Дунава која се звала Крајина (козачко Поднепровље – Украјина). У 18. веку граничари су чинили трећину аустријске армије.

Козаци и Срби

Први помен о јужним Словенима у саставу козака пада у другу половину 16. века.

У петстостраначном регистру сачињеном 30. марта 1581. године бележи се “Марко… Српске земље”. “У Сич ишли су… и Срби и Бугари и Црногорци и други Словени”. Заједничка православна вера и језичка сродност су значајно допринели њиховој адаптацији у козачкој средини.

О српском пореклу сведочи значајна количина презимена са кореном “серб” – Серби, Сербиново, Сербиненко. Многи су добили надимке од распрострањених имена међу Србима: Драган (драгоцени, Стојан, Ратко, Жарко, Мирко. Код запорошских Козака се сусрећу српска презимена: Дукић, Зорич, Радић, Симић итд. Они који су заслужили поверење заједничке дружине бирали су се на највише војне дужности. Србин Остап је 1698. и 1700. године био војни писар Запорошске Војне Дружине.

Томе су много доприносила војна умећа Срба, њихово знање језика, обичаја и турске војне тактике. Запорошка “Сабља” се попуњавала емигрантима из јужнословенских земаља све до њене ликвидације 1775. године. У трећој четвртини 18. столећа, тј. у последњем периоду постојања Запорошке “Сабље”, могло се у њој набројати и по неколико десетина Срба, о чему сведоче регистри и војна уверења – документи.

Константин Србин је започео службу као “тумач, преводилац с турског језика. Од 1744. он је више пута на Крим пратио посланике и ту су се очигледно испољвале његове дипломатске способности. Увиђа се његова учтивост и вештине регулисања конфликата. У козачку јединицу су пристизали захтеви “за именовање тумача Козака Брјуховецког из јединице Косте Србина”. Константин Србин је 1754. г. био у чину козачког потпуковника – међу делегатима Истражне комисије по питању решења претензија кримских татара.

А 1757. је био изабран за атамана Брјуховецке козачке јединице. Јосип Иванов син Србина је 1743. почео да служи у Запорошској Војној Дружини Полтавске козачке јединице. У војном документу се оцењује савесно испуњење свих наредби јединице. Јосип Србина је 1756. био изабран за пуковског писара Каљмиске паланке (вероватно округ или срез), а 1759. г. за пуковског писара у Самарској паланци.

Током 17. века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци. За један од веродостојних извора држи се и регистар из 1649. године сачињен на темељима “Зборовског договора”. У њему се међу надимцима – презименима етнонимског порекла сусреће се име Сербин – Србин.

Срби су у пуковнији улазили у ред чак и козачке Генералне пуковније. Србин Митко Мигај је хетману Ивану Виговском био главни бунчужник (ја бих рекао ађутант – носилац козачке палице).

Међу малоруским племићким породицама Генералне пуковније и пуковника Запорошке Војске у периоду “Хетманства” (1648-1764) има неколико родова српског порекла. То су Божићи, Дмитрашко–Рајићи, Милорадовићи, два рода Србина: грба “Лељива” Ивана Фјодоровича Србина, лубенског пуковника (1672-1674), грба “Лук” Војце Србина, пуковника пјереславског (1675-1677, 1679-1683), а од 1687-1688. козачки есаул. Козаци српског порекла у пуковнијама и у Генералној пуковнији су се често користили својим утицајем. У Пјереславској пуковнији Срби су читав век заузимали кључна места. Дмитрашко–Рајићи, Новаковићи, Србини, Требињски (Угричићи – Требињски) од друге половине 17. века чине команду пука.

Потпуковници-пуковници Пјереславског пука српског порекла Дмитрашко-Рајићи, грба “Сас”:

прво колено
Родион (Рајча) Григорјевич Дмитрашко (ок.1635-1705), српског порекла, од 1665. у Украјини, где је био пуковник „волошких хоруга“ (украјинска јединица која брине о застави), пуковник пјереславски (1666-1671, 1672-1674, 1687-1688).

друго колено
Марко Васиљевић (ок.1645-1690), сестрић Родиона Дмитрашка, пуковски потпоручник, пуковски капетан (1687), “војни пријатељ (заменик сатника)” (1688).

треће колено
Алексеј Марковић (ок.1680-1704), “пријатељ-бунчужник” (заменик ађутанта који носи палицу).
Дмитриј Марковић (ок.1680-1715), “војни пријатељ”, умро у сибирском прогонству.

четврто колено
Фјодор Алексејевић (ок.1704-1726), “пријатељ-бунчужник”, погинуо у Гиљанском походу.
Василиј Алексејевић (ок.1704-1753), березански сатник, пријатељ-бунчужник, школовао се у Шлезији и Прагу.
Андреј Дмитријевич (ок.1705-1760), пријатељ-бунчужник.
Владимир Дмитријевич (ок.1709-1735), пријатељ-бунчужник.
Пјотр (Петар) Дмитријевич (ок.1709-1749), пријатељ-бунчужник.
Иван Дмитријевич (1703/1707-1775), пријатељ-бунчужник, био је ожењен ћерком пријатеља – бунчужника Степана Милорадовића.

пето колено
Фјодор Андрејевич (1736-1797), у служби од 1759, канцелариста одговара појму секретара) Генералне војне канцеларије, војни пријатељ (1765), пријатељ – бунчужник (1782).
Павел Петрович (1736-1774), пуковски заставничар Пјереславског пука (1764-1767), градски пуковник.
Фјодор Иванович (1744-1784), пуковски секретар, војни пријатељ.
Иван Иванович (1767-1822), војни пријатељ.

Advertisements

Information

This entry was posted on 29. марта 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: