„Кањец фиљма“ – Вера Ценић

Године 1950, 7. маја, студенткиња Вера Петковић (Бела у роману Иста прича, који је и наставак и допуна романа Кањец фиљма) ухапшена је на изласку из Дома совјетске културе у Београду, где је одгледала руски филм. После Главњаче у Београду, послата је на Голи оток. Њен младић, Градимир Ценић (у роману Иста прича Сења) студент прве године медицине у Београду, већ је био негде у затвору (ухапшен је у фебруару 1950). Неће ни њега мимоићи Голи оток. Два оштро раздвојена казамата у једном – мушки и женски Голи оток. Грехови су им били младост и то што су били добри ђаци и добри студенти, узорни млади људи. Градимир Ценић, тек младић, и учесник у Другом светском рату (1944–1945). Што су се волели. Што су читали руску литературу и волели руске филмове, културу руску уопште. Кањец фиљма је роман о Голом отоку. Аутобиографски роман.

 

(Одломци из књиге)

.

1. Кањец фиљма

„За њим тајно тугујем, ни са ким не разговарам, чак ни са Аринком.“

„Данас је недеља. Мучи ме празан мајски дан.“

„Празно ми је у души, ни свеска ми ништа не помаже.“

„Журим. Волим пролећне улице Београда.“

„Светла се гасе. Са екрана свира добра, велика, обасјана музика.“

„Музика једина уме да изрази све чежње и да ме охрабри за сва чекања што ми предстоје до сусрета с вољеним младићем.“

„Зашто су га ухапсили, зашто?“

„Коракнем и станем. Он већ затвара. Понавља се злослутни железни шкргут. Пропадам у апсолутни мрак.

На великом екрану писало је крупним словима: Кањец фиљма.“

.

2. Четворка у Главњачи

„Мајска ноћ, а како је дугачка…“

„Пишем… Шта да радим? Свеска ми је у коферу, под креветом, али свеједно, могу и овако, ево, да прође ова ноћ.“

„Згрчила сам се и некако смањила за једну ноћ. Можда ми зато Мила, разгледајући ме, каже:

– Права си девојчица. Можда што носиш те плетенице.“

.

3. Портрет узорног иследника

„Коракнем према столу и видим да он чита моју црвену свеску, мој лични, интимни, тајни девојачки дневник.“

„Ни слутила нисам да код нас постоји тако моћна, организована Служба, силнија од сваке природне, елементарне стихије.“

„Циљ ка коме је ишла личном вољом усмерена сва моја животна енергија, разорен је.“

„Како су сада далеко испити на факултету, а како је факултет близу…“

„Иследник је поново над мојим дневником, с црвеном оловком у руци.

…

– Тако значи, ти си стварно издајник свога народа и своје домовине. То си лепо написала. То је нама јасно. Даћемо ти могућност да ревидираш став.“

„После сваког саслушања осећам како расте моје искуство и како све уверљивије постајем то што он тражи – постајем политички кривац.“

„Седнем, он тада приђе, полако, сави ми главу и притисну цев на слепоочницу, десну.“

„Онесвестила сам се од батина. Не знам ни када, ни како сам се нашла поред чесме. Један ме милиционер придржава а други умива по лицу као мало дете… Брзо ме, врло брзо, донеше до четворке.“

„Цео дан стојим у самици. Смењују се стражари. Не дају ни да чучнем, нити има куда да се направи један корак. Вире кроз ‘шпијунку’. Ослоним се на мокар зид кад не гледају. Стојим прво на једној, па на другој нози. Тако ми је лакше.

…

Бројим дане. Бројим пажљиво и трудим се да очувам свест. Бетон, влага и мрак трају. Само се стражари смењују. Спавам стојећи. Кад почнем да падам, пробудим се. Кад стражар није зао, чучим.

…

Нисам се пресвукла равно четрдесет и шест дана…“

„Загњурим главу у то ћебе, а оно мирише на мој родитељски дом, на празнике у нашој кући, на летње распусте, на моје сестре, на цео мој живот заробљен у самици. Од чистог, испегланог рубља, нове сукње и џемпера не могу да се одвојим, па све то грлим нежно као да додирујем највољенија бића. Тако, неочекивано, оживим.“

„Вера ме повуче за руку и шапну:

– То ће нас сликати за картотеку као да смо злочинци.“

„У току ноћи воде ме на саслушање. Чиста сам, окупана, очешљана, пресвучена, подрезаних ноктију, сасвим пристојног изгледа. Иследник има госте. Први пут није сам. за његовим столом седи цивил, чита мој дневник и нечему се смеши. На сред канцеларије стоји генерал. Просто не верујем, а видим – генерал, у униформи. Озбиљан, висок, скоро за главу виши од мог иследника.

– Стани мирно! – обрати ми се иследник као да сам војник…

…

Ти си за друга Тита написала да је… – и не усуди се да изговори: ‘хохштаплер светског ранга’.

Ћутим, стојим мирно, нити потврђујем, нити поричем.

Вероватно ради личног олакшања, као узгред, неочекивано, генерал ме ошамари. Затим још једном. Као хтеде и по трећи пут, цивил, који је у међувремену устао, дискретно га додирну за рукав и генерал спусти руку.“

„ – Коректан.

Слагала сам. Ево, овом истинитом причом која, на жалост, не садржи нимало литерарне имагинације, исправљам ту лаж. Без тако узорног иследника Удбе, можда не бих стигла на Голи оток.“

.

4. Тетка Лепа и проститутка

„У десној руци држи плетену пијачну мрежу из које вире две бледе тиквице, дугачак зелени краставац, веза свеже шаргарепе и букет першуна.“

„–  Сине, па ти си још девојчица, шта ћеш ти овде, имаш ли маму и тату?“

„Гледа нас жалостиво и уплашено а ми жваћемо, жваћемо, лепе, крте, дугачке стабљичице першуна уз тиквицу, једемо све редом пред запањеном тетка Лепом која се сада само чуди, више није избезумљена, опоравила се, постаје све радозналија.“

„ – Дете, сине, опрости ми, ја, матора, идем кући, а…“

.

5. Транспорт

„Никако не успевам да схватим зашто је иследник утрошио толико енергије, своје и моје, да уништи тако крхку ствар какве су моје маштарије у црвеном дневнику… Тако сам дубоко веровала да поезија може променити свет…“

„ – На две године друштвено-корисног рада.

– Транспортоваће нас на острво, видећеш…

Приберем се и избројим. Шеснаест нас је из четворке, све смо добиле исту казну.“

„… Растајем се од домаћег ћебета као од рођеног, вољеног бића, а Данка ми у гужви шапуће:

– Мала, одмах обуци тај џемпер, брзо, не остављај га, брзо! – и заклања ме…“

„Одједном угледам леп, чист аутобус. Просто не верујем. Толико сам опчињена, да и не видим како свакој од нас милиционер брзо додаје цео кукурузни хлеб у облику цигле, и тежи од цигле, недопечен, мокар.“

„После толико времена чујем како ми срце радосно куца.. Уопште не размишљам ни куда ни зашто нас одводе – видећу Београд!“

„Још једном се појави официр, погледа и понови:

– Без иједне речи! Руке позади! Не мичите се!“

„Мотор забруја. Нека се велика капија широм отвори. Истог тренутка фарови осветлише улицу. Мој видокруг испуни тамнозелена велика крошња неког дрвета и одмах затим, или истовремено, опазих како опуштено ходају загрљени младић у белој кошуљи кратких рукава и нешто нижа црнокоса девојка. Његова је рука на њеним раменима, а њена њему око паса.“

„Возимо се Савском. Улица је празна. Све је одједном празно. У мени само грч… Београд је нашем аутобусу окренуо леђа, он за нас неће ни да зна! А ми одлазимо, не знам ни куда…“

„ – Узми свој хлеб, не зверај!

Хлеб узмем и зверам.

…

Већ сам на поду, у вагону. Ноздрве ми штипа мирис коњске балеге.

…

У вагон убацују нову групу везаних жена. Тек оне су неспретне, везане су некаквим жицама, по две, јаучу, морају истовремено да се пењу.“

„Врата вагона затворише споља. Гвоздена полуга и катанац. Чујемо закључавање.“

„Не знам јесам ли будна или спавам, само пропадам, а воз клати, тресе, и понекад, на тренутак, кроз решетке пролети зрак светлости са неке станице која за нас не постоји.“

„Дан је у коњском вагону можда и страшнији, али је од ноћи лакши… Не распознајем синоћну познаницу, али она ме је упамтила. Већ зна ко сам и шта сам, па упорно и озбиљно тражи од мене да јој на руском рецитујем Татјанино писмо Оњегину. Скоро шапућем, а неколико жена слуша пажљиво и – са уживањем. Ту су и моје другарице из Главњачине четворке.“

„ – То је последњи издајнички шљам, – каже некоме тај глас, млад, женски, снажан. Осећам јасно како ми расте мржња према том гласу, чак много јача од оне према кундацима. А брод се љуља. Падају жене, пузим све дубље, као да је могуће издвојити се. Тако напипам две везане жене. Једна је млада, омања, друга висока, танка, седа. Стара ме, лежећи, пита:

– Дјевојко, смијеш ли да нас одвежеш?

– Смем, – кажем. И ноктима, чудно спретно и брзо, одвежем чвор на конопцу.“

„ – Ево, свиће, а где ли смо то?“

.

6. Тукле смо се летњи дан до подне

„Свеже јутро позног јула. Друга половина године 1950…

Из утробе Пуната изашла сам неспретно као и толике жене…

Одједном осетим камено тле под ногама. Истог тренутка груну ми у очи таква камена пустош, да изгубих дах… Једва ходам. Од такве, толике камене празнине, ка којој у колони корачам, почињем да дрхтим, изнутра.“

„Тражим погледом травчицу, дрвце, бубицу, мрава, а камен ми све више сужава видик, притискује очи и гуши ме, у дно самог бића забада ми се оштар, суров бол од кога не могу се отмем.“

„Жене које замахују рукама, личе ми на птичурине које не могу да полете, па гракћу и ударају. Напрежем сва чула да ишта разаберем и схватим, а притом и не примећујем да сам се извукла из гомиле која се збија, као да ће тако збијена избећи убацивање у строј.“

„Вероватно су полуделе под овим сунцем које ће нас спржити.“

„Ко је ово режирао и зашто?“

„Зграбише ме и готово убацише у шпалир те две снажне жене. И ја покушавам да потрчим. Савијам главу, рукама инстинктивно заклањам очи, лице. Осећам ударце по целом телу. Врло јаке и сасвим слабе. – Само да не паднем – помислим – могу да ме згазе. Покушавам да журим, али се спотичем. Вуку ме за косу. – Издржаћу, не бију све јако…“

„Шпалир још траје. Недалеко од мене, као разбацане, леже онесвешћене жене. Леже непомичне на оштром камењу. Сунце пали, пржи, жеже. Шмрчем крв. Из носа и из уста. Све ме ужасно боли. Изубијале су ми тело и испразниле душу. Руке, којима сам бранила лице, изгребане су ми, рањаве, крваве. Крвави сам груменчић живота. Изгледа да ми је моћнија од тела ова јасна, небеска свест. Самосвест да нисам само тело, да имам и душу и дух, а њих не виде, не могу да виде, то не дам да убију…“

„Траје шпалир. Излећу нове… У једном тренутку ми се учини да све претучене жене, старе и младе, личе на необичне, крупне, покидане биљке без корења, као сасечене до самог корена. Крваво црвени и модротамноплави цветови покошени олујом и разбацани на голи камен. Биљке које дишу. Беспомоћна тела, тешка, отромбољена, немоћна, изобличена…“

„Опипам руком, а изнад ока ми кврга велика као песница. Да, то ми намиче капак и затвара око, али ја ипак гледам, не желим да ишта пропустим.“

„То значи да је женски шпалир на каменом острву светска премијера.

Премијера, тако грандиозна, за безначајну публику.“

.

7. Анка

„ – На шишање, банда на шишање!“

„ – Не дам! Не дам да шишаш ово дете, разумеш ли шта говорим!“

„Седим на камену и зурим, ћутке, у Анку. Чудим се одакле јој сузе, клетве и лелек. Ја немам ништа од тога. потпуно сам испражњена.и не схватам зашто је хтела од шишања да ме одбрани. Не умем ништа да је питам, нити да је утешим. Осећам како ми је без косе лакше, али сунце бије и као да ми је цела глава у трњу, све ме боли, боде и пече.“

„Нема у мени речи. Не знам више да разговарам.“

„Чуваћу ја тебе, сине, ко рођено дете, ако ти косе нисам одбранила. Нека, само да се разаберемо и одморимо од ових батина. Та и ово сунце, проклето, мора да зађе, дабогда се и сунце удавило у мору. Ово нигде нема, ово чудо и покор. Чуваће тебе твоја Анка, нека, све ће ово да умине, не може до века да траје.“

„ – Знаш ли како се она обраћа, и то свима, редом: сине, кћери, кућо моја, дете, чедо.“

.

8. Ларус аргентантус

„Круже галебови. Шетам и мртвој Брани (проф. Брана Марковић, супруга проф. др Симе Марковића, прим. В. С.) кажем: ништа нисам заборавила. И живој Марији Зелић: ништа нисам заборавила.“

.

17. Пољубац

„Већ се шапуће. Стрпљива сам. Допире глас: иза брда је мушки логор. Врло танак врх невидљиве иглице додирну ме тачно у срце. Сења је тамо, ту је, ту смо. Сад смо заједно. Страшно далеко једно од другог и од целог света, али ту смо.“

„Можда сам ја зато и нашла њу, малену, расцветану љубичицу. Никла је, порасла и процветала из пукотине камена. На танушној зеленој стабљичици, без лишћа. Гледамо се. У мени је дрхтај друкчији од свих голоотачких дрхтавица. Спустим се на колена пред њу и загњурим у њен мирис. Пољубим је. Не усуђујем се да је рукама, грубим и рапавим, додирнем. Само је нежно и тужно љубим, љубим.“

.

18. Светионик

„Цео дан бесни бура. Преносимо бетонске стубове. Удари ветра су толико јаки, да попадамо, али инстиктивно и хитро падамо на исту страну, иначе бисмо поломиле ноге.“

„Почиње тегобан радни дан. Друкчији од осталих само по томе што се као тема, уместо Ђиласових теза, наметнула срушена барака.“

„У ходу радио-шаптач јавља да су дошли мушкарци. Четворицу је преко брда, оном стазом којом носимо казане с водом, довео милиционер. У наш логор никада до тада није ушао ни један милиционер, а камоли још четири мушкарца, и то наши другови, голооточани-суседи. Узбуђење је велико, не може да се сакрије. Све хоћемо да их видимо. Прихватимо својевољно и добровољно свакакве послове, само да приђемо што је могуће ближе бараци коју поправљају. Видим прво двојицу. Намештају греду за кров. Онда видим и другу двојицу. Стоје на лествама изнутра, у бараци…

Знам, и оне су хтеле да је од те четворице један, само један неко… неко познат…“

„Кажу да су и они нас гледали и да су запањени.“

„ – Зашто су им уши онолико беле и прозрачне? – тихо питам Мицу која стоји поред мене.“

„Пунат донео неугашен креч у великим комадима. На броду су мушкарци, али немамо времена да их разгледамо. Чујемо да се неки смеју. Преносимо креч на трагачима. Пожурују нас, почиње киша. Креч се дими, пече очи. Трчимо, али не помаже.“

„ – Гори су од нас, јеси ли видела?

– Ко? – питам.

– Мушкарци. Видиш да су сасвим подивљали.“

„ – Само да преживимо овај почетак пролећа, то је најтежи период јер смо на Голи дошле већ изнемогле. Још доста жена има кокошје слепило.“

„Ово је моја прва слободна голооточка ноћ… Успостављам везу између звезда, светиљки, светионика и свог светлуцања и сашаптавам се са неким за друге недостижним светом. Играм се слободно.

Филм се завршава, жене устају, журе, а ја оклевам.“

„Дани су све дужи и топлији. Већ се увелико знојимо на раду. Увече воњ у бараци је све тежи, па тако ваљда стиже наређење да идемо на купање и прање рубља.“

„Уплашим се због шкољки, али то није исто. Девојке су ми се хвалиле да су испразниле гнезда галебова, попиле су сва јаја која су пронашле. Зато су онако очајно кричали галебови и одселили се даље. На купању су јеле лежеве.“

„Мене казнише што сам на жици заборавила рубље.“

„Собни старешина ме одвоји од кажњене другарице јер је лакше да стојимо једна крај друге. Повуче ме према прозору. Невољно је напустим, иако је и не знам добро, али казна је баш у томе што не сме да се задрема – помагале бисмо једна другој да прође ноћ.

Наједном, кроз прозор угледам светионик: уместо казне – награда, помислим. Игру започињем одмах: један, два, три – светли. Удахнем, па убрзам бројање: пет – светли, шест, седам – светли! Девет! Вичем у себи. Светионик се пали на девет кад бројим брзо.

Жене у бараци спавају, хрчу, мрмљају, уздишу. Напољу је тихо, на осматрачницама се смењују страже. Чује се сваки шум. Дежурна често опомиње жену која је украла хлеб, да не дрема. У мене гледа поиздалека, задовољна, вероватно што ми не пада глава. Не зна да се дружим са светиоником. Откривам за себе како постоје стања душе за која нису потребне речи. Све може да се смести у трептај светлости, цео живот. Више ми није важно кад ћу отићи са овог острва пустоши јер ћу и одавде понети светлост коју тајно крадем из мора. Њу никад нико неће моћи да ми одузме. Из ове таме и бесмисла, ноћас само за мене постоји путоказ који светлуца у правилним интервалима. Не, нисте ме уништили, украла сам светлост. Све док ми срце куца, она ће бити његов ритам и најдубља тајна моје душе. Светлост.

Небо је зеленкастобледо, над морем плавобела измаглица, у кухињи се диже дим из казана. Ноге су ми отекле, у глави ми је мутно. Светионик се гаси. Свиће. Игра је завршена.

– Устајање!“

.

19. Посетилац

„Ноћи су страшне, летње ноћи у усијаној бараци у којој, чим легнемо, измиле ројеви стеница. Очајна сам. гади ми се од тог мириса. Пузе по лицу, по врату, по рукама, по ногама, пију, сишу крв. Браним се, браним, и заспим, упркос сврабу.“

„Цео логор је ужурбан, нешто се ванредно дешава.“

„Данас је недеља. Не идемо на рад – генерално чишћење барака. Убијање стеница.“

„Палимо их, читаве гомиле, пред бараком.“

„Проноси се вест да ћемо добити посетиоца – Александра Ранковића.“

„ – То су наша деца, омладина, треба да иду кући.“

„ – Довиђења, другарице – питомим и некако потамнелим гласом поздрави нас посетилац одлазећи.

Љубица, као да се буди, некако сањиво га испрати:

– Срећан пут, друже министре.“

„Главни посетилац је једини нормалан човек, сви остали су одвећ упарађени…“

„А за јахтом брзо нестаје бразда у мору, и оно је поново равнодушно и мирно у свом предвечерњем сјају.“

.

20. Кањец фиљма, коначно

„У суморно зимско свитање, пред узбурканим сведоком, сивим морем, под ниским црним облацима, ходам у колони слободних, пуштених голооточанки. Пре неколико дана напунила сам двадесет и једну годину.

Већ смо изван жица. Ходамо путањом према брду, ка мушком делу Голог отока.

С наше стране брод не може да пристане, таласи су велики.

Сива тишина пред свитање. Са стазе видим црне кровове барака. Не знам да ли се радујем. Осећам нешто врло оштро, до сада непознати бол… На себи имам нов војнички шињел… У левом џепу шињела носим трунчице оне некадашње љубичице… у десном, рођендански поклон од Наде: малену марамицу од парчета ружичастог комбинезона. Нада је тајно извезла малу чипкасту ивицу и тајно ми предала поклон. Можда је предосећала растанак.“

„Ходамо кроз мушки део логора, према пристаништу. Покушавам да разгледам а да не гледам. Сења је ту, срце ми казује. И они још нису устали… Свака је покушала да гледа а да се то не примети…“

„Све је даље голооточка свакидашњица, све даље, са сваким пређеним километром, а све су ми ближа лица жена које су остале. Видим их изблиза, јављају ми се као постројене, видим им све црте, очи, тугу, и осећам како са свима њима срастам у један лик… Посртале смо, падале и устајале, колико је и како која умела и знала… За мене сте ви, моје голооточанке, иако сте још тамо, изашле из пролазности…

Машем вам из воза овом поклоњеном марамицом и обећавам вам да вас моје срце и мој разум никада неће заборавити… Збогом, идем кући.

…

Да ли се Сења вратио?“

„У дворишту ме, крај бунара, чека мајка. Дотле је стигла кад сам отворила капију, чула је. Ридам на њеном рамену а она, као давно, у ратном мом детињству, понавља:

Буди јунак, сине.

…

Мој отац, као да је пијан, понавља:

– Вратио се мој војник, наш војник, браћо, ево, ваш војник, ево…

…

Једном ћу вам све испричати, а сада ме пустите да спавам.

Ушушкава ме стрина Анђелија, млеком поји стрина Божана, моји стричеви, браћа и мој отац причају о стаљинградској бици, о генералу Жукову, и пију врућу ракију. Видим их кроз дим, пловим, а срећа светли из очију мога оца, блистава и чиста родитељска срећа.

…

– Кањец фиљма – прошаптах у трену док ме свладава сан.“