„Мисли“ – Божидар Кнежевић

Ако никојим путем не можете да нађете племенито и лепо, а ви гледајте чему се будале и пакосни смеју: ту ћете га сигурно наћи колико толико.

*  *  *

Велике душе, племените људе, не треба тражити с буктињом у руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом, тихом и чистом светлошћу, кад изумру лажне светлости, кад настане општи мрак.

*  *  *

Свет онакав какав је, идеалан је за камење, савршен за биљке, прекрасан за животиње, добар и леп за обичног, нижег човека, ружан за оне који дубље мисле, неразумљив за оне који мисле.

*  *  *

Само велике несреће и велики болови, које осећају велике душе, могу да пробуде оног другог, вишег човека у човеку. Отуд се само велике душе цепају: ситна душа нижег човека увек остаје поравњена, округла целина. Отуд само велика душа, поцепана на двоје, може разговарати сама са собом.

*  *  *

Кад се на великим душама почне хватати лед, онда се хвата тако дубок и јак, да га никоја људска топлота не може више раскравити.

*  *  *

Ходник живота тесан је и низак, те деца, мала и матора, лако и весело пролазе кроз њега. Виши људи тешко се провлаче, те обично изразбијани, крвави и рањави, доспевају до гроба да се у њему одморе.

*  *  *

Кажу да је сваки своје среће ковач. Само што судба једноме даје и чекић и готово усијано гвожђе, а други га мора ковати често хладно, а често и голом песницом.

*  *  *

Као бара и океан што су подједнако тихи, тако има и људи који ћуте зато што немају ништа да кажу, као што их има који ћуте зато што имају много да кажу.

*  *  *

Данашње лажно друштво личи на библиотеку у којој су књиге распоређене не по унутрашњој вредности него по формату и повезу.

*  *  *

Најочитији знак да је једно друштво покварено и да пропада, јесте тај да онда све племенито постаје смешно: правда и љубав, патриотизам и хуманост, верност и чистота, милосрђе и искреност.

*  *  *

Као и свест, савест, племенитост и љубав, тако је и слобода само једно мало острво у океану морања и неслободе.

*  *  *

Сума болова људских много је већа него сума радости људских. Прави поштен човек, ако нема снаге да увећа или умножи радости људске, он не умножава ни болове и патње људске.

*  *  *

Велики болови траже велике душе, и само велике душе трпе велике болове.