ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Недеља“ – Јанко Веселиновић

Опростите и мени и заносу моме, јер се данас враћам своме детињству! Миле успомене лебде око мене као лаки лептири, па ми се разастрле пред очима као каква велика башта, препуна шареног, мирисног цвећа … И, гледећи све то, сећам се своје детињске цркве, сећам се како се у груд’ма мојим зажегао један пламен који ме је и грејао и греје и кога не могоше загаснити ни све бујице бурнога живота што прејурише преко главе моје… Још ми – чини ми се – одјекује у уву први сребрни звук са белога звоника који је подигао очи моје плавоме небу, а душу као кад изнео високо, више од оних сјајних звездица…

Јанко Веселиновић са родитељима

Има вас, који, можда нисте ни чули за глоговачку цркву… Да рекнем коју о њој!

На северозападном крају Мачве, пола сахата од Дрине, на друму Шабац-Рача, лежи малено село Глоговац. Лепа и поносита црква је једини украс тога села. Та је црква ту од старина. Управо она је мењала неколико места у околини, али је од вајкада ту. Поред цркве је школа, која је стара колико и црква. То је најстарија црква у Мачви. Можда се ни под једним кровом црквеним у Србији није слегало толико света на богомољу као под њеним. Чак и данас је то највећа црквена општина у Мачви: Глоговац, Црна Бара, Баново Поље, Совљак, Салаш Црнобарски и Клење, то су шест села која сачињавају њену општину. Четири свештеника служе службу и проповедају слово Божје побожном народу који се сваке недеље и празника стиче на молитву.

У доба, о коме вам причам, црквена општина Глоговачке цркве била је још већа. Сем побројаних села долазила су Глоговачкој цркви још и ова села: Богатић, Дубље и Бадовинци. Онда је та црква имала шест свештеника: поп Стеван из Црне Баре, поп Живко из Богатића, поп Станојло из Клења, поп Теша из Бадовинаца, поп Раћа из Дубља, поп Ђорђе из Глоговца. Сви су они служили Богу и народу свом. А ја ћу вам у овој малој причици описати један недељни дан.

I

Био је леп дан ране јесени, а субота. Марко Луча, црквењак, одмах по ручку, диже се на гумно носећи вршаћи једек у руци. Начупа велико бреме сламе, веза у једек, забаци на раме, па се упути школи која је баш уза саму цркву била. Кад дође пред школу, он спусти бреме па уђе.
– А… ти си, Марко?
– Ја, учитељу.
– Дон’о си сламе?
– Јa. Хоћу да мало пометем собу, па да прострем.
– Добро, добро.
Марко уђе у једну собицу, која је била преко од учитељеве собе и која се звала „поповска соба“. То беше проста соба, окречена; једна трећина њена била је патосана цигљом, а друга два дела треницом. Под тренични дигнут је са нешто мало више од подланице изнад цигљаног пода, па је у овој прилици згодно служио као кревет.
Марко помете собу па онда унесе оно бреме сламе и разастре по дрвеном поду. Онда узе један велики покровац па простре преко целог кревета по оној слами. Затим поређа јастуке … и постеља би? припремљена.
– Да ли дође мој Живојин? – упита учитеља, који у тај пар уђе у собу.
– Ту је.
Он дозва сина па га посла Крсмановој кући по јагње. Дечко потрча да изврши налог очев.
– Чекај. Реци Крсману нека ми пошље једног дечака.
Живојин оде.
Марко се диже у цркву да је опаје и почисти, иако је то већ раније учинио. Био је човек чистунац па трунку није могао трпети.

Док је он још по цркви посла гледао, дође поп Теша из Бадовинаца. Претурио ресаник, гуњ, преко рамена па допешачио.
– Зар ја први? – упита он, пошто је пољубио часну трпезу.
– Па рано је, попо.
– Право велиш, право велиш! – рече поп Теша готово расејано, па изиђе из цркве и оде ходати по воћу у порти, које се готово поломило од силног рода.
– Шта ли му је те је тако карли? – мишљаше Марко бришући прашину по резбарији на дверима.
Кад је свршио посла, он изиђе из цркве, да види дође ли му син од Крсманове куће.
Већ беху дошли поп Раћа и поп Стеван. Он им по обичају приђе руци.
– Благослови, оче!
– Бог те благословио! – рекоше обојица.
– А спремаш ли ти нама штогод вечере, Марко? – пита поп Раћа.
– Спремам, попо. Ево јањца, ваља роба из тавнице.
– Ко ће редити?
– Звао сам Дишу.
– Је ли спремно све у цркви?
– Јесте, попо.
– Твоја „чреда“ би, оче Стеване? – упита поп Теша.
– Моја.
– Па готово нека звони. Сунце је на заранцима.
– Може.
У тај пар ето ти поп-Ђорђа. Врло је интересантно одело тадањих свештеника. Права униформа био је гуњ ресаник и чита. Остало је одело било као у обичних људи: гуњ, чакшире, опанци итд.
Марко посла Крсмановог дечка по Дишу, да се за вечеру побрине, а он са својим Живојином оде да огласи „вечерње“.

II

Те године беху наместили звона на звоник. Јекну звоно, а јасни звук његов разлеже се по шумовитој, равној Мачви.
Свештеници се прекрстише … Дођоше и поп Станојло и поп Живко.
– Слушај како се ори! – рече поп Теша. Поп Раћа се прекрсти.
– Хвала ти, Господе, кад дочекасмо да нам звоно зазвони! … Знаш ли ти да ми у срцу звони! …
И уђоше у цркву по реду и старешинству.
За свештеницима уђе учитељ с ђацима, па онда сељаци који се беху искупили на глас звона.

Тишина завлада. А ту тишину прекиде један срдачан глас говорећи свете речи:
„Блавгословен Бог наш всегда ниње и присно и во вјеки вјеков“.
„Амин“ – јекнуше дечији гласови.
И отпоче вечерња молитва. По оним лицима, по гласу, могло се видети да је све то од срца … Плавичасти димови тамњана замирисаше и попунише храм Божјим мирисом … Песма црквена јекну па се разлеже по порти око цркве.
По свршеној молитви људи стајаху, мирно очекујући да свештеници целују икону, па онда и они.
И они, два и два, целиваше икону и изиђоше из цркве поздрављајући један другог са:
– Добро вече! – На здравље молитва! Учитељ им приђе руци и затражи благослова.
– Бог те благословио! – рече поп Теша. – Бадава! … Срем па Срем! Ејвала ти мајци!
Учитељ беше родом из Срема, а био је одличан појац.
Бимбаша Сима Катић приђе им такође руци.
– Велиш, оче Тешо, о песми учитељевој?
– Ја.
– Света сам прош’о доста, али оваке песме нисам чуо! …
Катић је био један од највећих приложника црквених. Он је купио и једно звоно. А сем тога то беше чувен човек у устанку. Па кад се још узме у рачун да је и доста света прошао – онда његова хвала вредела је много.
Учитељ беше до неба.
– Хвала вам! – рече.
– Гледај, па нам и децу поучи!
– Нећу труда зажалити! …
– Да седнемо мало, људи – рече поп Теша. И заседоше за једну совру.
– Не би згорег било по једну ракију – упита Катић.
– Не би – рекоше свештеници.
Катић посла кући те донеше једну чутуру препеченице из његове качаре.
Прекрстише се, попише по један гутљај, па се разиђоше. Осташе само попови с учитељем.

III

Ноћ се спуштала лагано као старост. Јесења свежина прожма старачка тела.
– Да идемо под кров – рече поп Станојло.
– Бога ми, баш! – прихвати поп Раћа.
– Марко! Је л’ готово?
– Јесте, попо.
– Дај да се вечера.

Заседоше у поповској соби. Марко им изнесе јагње и они вечераше слатко. Само се поп Теша нешто ућутао.
– Шта је теби, оче Тешо? – пита га поп Раћа.
– Море, људи, није добро!
– А шта је, болан? – викнуше сви у глас.
– Имам овамо једну недаћу, па ме просто обели.
– Мој оче Тешо, ти си обелио пре те недаће! – насмеја се поп Раћа.
– Море, људи, није ми до шале. Моји Танчићи позавађали се, па хоће да се деле … Сви пренуше.
– Шта рече?!
– Хоће да се деле! Па се упело из петних жила. Шта нисам чинио, – не помаже!
– А ко их на то наврати? – упита поп Станојло.
– Нико, брате! Још људи устали да их намире, али ништа! … К’о да им је нека премаглавица! …
– А око чега се позавађаше? – упита поп Стеван.
– Ни око шта! … Марко био нешто љут, па се обрецн’о на Ивана, а овоме се дало нажао. Па сад … шта нисам чинио …
– Молим вас, ако смем и ја нешто рећи – поче учтиво учитељ – то би требало онако у беседи …
– Каквој беседи? – упита поп Раћа.
– Па, знате, у цркви …
– И ја сам то мислио! – рече поп Теша. – Како би било да ми у цркви …
– Њих треба изобличити! – рече учитељ.
– Знам … – рече поп Станојло. – Ама људи су то, брате! Знам их ја добро …
– Бога ми – рече поп Раћа – па ово не би било рђаво. Учитељ има право!
– Знате, кад то свештеник, обучен у свете одежде, рекне – друкчије чини.
– Тако је, тако је! – вели поп Теша. – О томе сам баш размишљ’о! … Како би било, оче Стеване, да ти њима сутра – они ће доћи цркви – онако коју рекнеш? … А ти си доста и речит …
– Добро! – викнуше сви.
– Па не браним – рече поп Стеван.
– Е, баш ти хвала! … Знаш ли да си ми скинуо терет с душе! … Бар ћу слатко спавати ноћас … Неће се моћи оглушити кад им се стане у цркви говорити! …
– Па, лепо, ето, сутра! Ја ћу их, онако обучен, позвати да се мире … Ја мислим да ће то помоћи!
– Хоће, хоће! …
– Е, хвала Богу! – рече поп Теша.
– Сад си, ваљда, пребрин’о бригу? – пита поп Раћа.
– Лакше ми на души, али пребрин’о нисам! … Него, да се спава.
– Готово, вала.
И сви се прекрстише.
Наредише Марку те диже синију и зачисти мрве. Учитељ им пожеле лаку ноћ па оде; оде и Марко.
Они поменуше још једном Бога, па полегаше један до другога.
За тренутак и – наста тајац. Чуло се притајирено дисање … Напољу је лаки поветарац гонио сламке и по који сув листак, а звезде су тихо трептале над земљом на којој је све заспало…

IV

Света је била пуна порта кад Марко зазвони на службу. Поп Стеван се диже у цркву да проскомидише. Људи су скидали капе, а младеж прилазаше руци. Он је благо и тихо отпоздрављао на све стране.
На прагу црквеном изу обућу, па у чарапама уђе у цркву. Целива иконе па уђе у олтар. Тамо обу „јемелије“ што су у олтару стајале и које је обувао свештеник што службу служи. Онда је тек приступио облачењу и проскомидији.
Они су поделили посао међу собом. Поп Теша је помагао у олтару поп Стевану, поп Станојло је за крштења која се тога дана донесу, поп Раћа за молитве болнима, а поп Ђорђе и поп Живко за певницу с учитељем.
Чим зазвони друго звоно, црква се напуни светом. Све то стаде по реду и старешинству очекујући почетак службе.
Двери се отворише и служба поче. Свет се побожно молио … Учитељ се трудио да оправда синоћну похвалу.
Служба је ишла својим током. Таман учитељ доврши „Причастен“, а из олтара изиђе поп Стеван и стаде пред онај народ.
Оне беле одежде од платна, па његова бела коса и брада и онај живи поглед задржа дах свима. Све се очи управише на њ.
А он поче:
– Хришћани, децо Божја! Сакуписмо се у овом светом храму, у недрима Божјим, да се помолимо благом Творцу за здравље, срећу и берићет, и да олакшамо души нашој знане и незнане грехе. И ако је молитва свесрдна, њу је чуо и услишио Господ. Али и ми смо исто тако требали отворити срце наше речма Творчевим који нам вели: пазите се и волите као браћа …
Ту заћута и погледа по народу.
– Јест! Господ нам вели: волите се, волите и непријатеље ваше. И ако хоћемо да смо деца Његова, ми морамо слушати заповести Његове. А да ли ми то чинимо?
– Каки чинимо, јадна нам наша мајка! … И браћа смо, и једно нас млеко одојило, и једна нас рука однијала, па смо гори душмани један другоме од туђина! …
– Зар нам је мало било јада од Косова, а Косово нам је дошло са неслоге наше, па тек што душом да’нусмо, а ми опет у кавгу и инат? …
Опет заћута, али му дршћу руке, а сузе га почеше полевати.
– Шта је мало Марку и Ивану Танчићу? Бог им дао и здравља, и берићета, и пуну кућу народа, па опет хоће да изгину! Хоће да се деле! … па су још имали и куражи и образа доћи међу људе, па чак и у храм Божји … Ено их! … А што се кријете? Ко се крије, боље да га није! … И кажите овде пред светом, како ћете ви имати срца за сиротана и невољника, за путника и намерника, кога никад видели нисте, кад немате срца један за другога, брат за брата?! …
Танчићи се скаменили.
– Ја вам заповедам: мирите се! Мирите се, или ћу отићи, расплести овај седи перчин на часној трпези, где се светом тајном причешћујем, па вас проклети! … И тешко вама, ако то учиним! …
Очи су му севале, а народ је дрхтао, па се одбија од Танчића да их се не дотакне.
Онда се врати у олтар, те доврши службу.
Чим из цркве изиђоше и Марко и Иван један другом руке па се љубе … Окупи се народ, па оплака.
А кад он из цркве изиде, они оба преда њ па му љубе руке:
– Не куни нас, измирили смо се!
– Онда Бог нека вам сваку срећу да. Нека сте благословени!

V

Народ је с великом поштом предусретао поп-Стевана, а он тихо и мирно уђе у школу па се упути поповској соби.
Чим врата отвори, дочекаше га узвицима радости. Поп Теша плаче, а поп Раћа чуо нешто о Златоусту, па окупио једно те једно:
– Прави Златоуст! … Велим вам, људи, прави Златоуст! … Кад поче говорити, мени чупци у вис! … Него, ти оплака.
– Знате, то је с тога, што је говорио од срца – додаде учтиво учитељ.
– А ја како би и говорио у храму Божјем, ако не од срца? – рече поп Станојло. – И зар може човек говорити друкчије?
– А има људи научених, знате, па то удесе.
– Џаба њима њихова наука! Ми волимо нашу простоту! …
– Ман’те сад, људи! – рече задовољно поп Теша. – Само кад Бог даде те се лепо сврши. Одсад отварам десеторе очи, – неће ми се, вала, нико завадити!
Марко црквењак уђе и јави да су људи донели мало ручка, па ако су вољне попе да се мало презалогаје.
– Нека донесу – рече поп Станојло.
Не потраја дуго, а у собу уђоше неколико домаћина с белим торбама. Изнеше неколико чутурица добре мачванске ракије и поставише совру.
Попише гутлај – два, па заседоше за совру заједнички. Ту се причало и шалило. И све је ишло како је Богу воља.
По ручку сељани дигоше своје судове, па изиђоше.
Тада поп Станојло узе те даде чарапе сваком свештенику из чије је парохије крштење било, а поп Раћа извади неколико цванцика од молитава које је читао.
Дозваше Марка црквењака, па му дадоше три цванцика за јагње.
– Кожу подај Диши – рече поп Ђорђе.
– И право је, јер је он редио и пек’о! – рекоше остали.
Остатак новца поделише на равне делове. Онда се поздравише с учитељем који их испрати до капије, а ту се братски ижљубишеједан с другим:
– Збогом!
– Збогом! Па се диже сваки на своју страну.

* * *

Од ових свештеника нема ни једног у животу; време је чак и натписе на споменицима њиним истрло. Али живи спомен њихов и код њиних наследника, и у оном народу, који уме сваки леп спомен очувати … И дан дањи се причају лепе приче о љубави њиховој, о примерним делима њиховим, о слози и узајамном поштовању. Ни једне приче не чух која би, ма којега од њих, рђаво окарактерисала. За њих се може рећи да су се родили па делима својим доказали да су „достојни синови Оца нашег на небесима који сунцем својим греје и зле и добре, и кишу даје и праведнима и неправеднима“.

Мир праху њихову!

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. јануара 2015. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: