Пријатеље заборављамо, тиране славимо

На годишњицу последњег ужаса у XX веку, кад је команда НАТО пакта обећала Србији да ће јој, осим историје, „променити и географију“, одлазећи властодршци кукавички су избегли да кажу оно што је био ред да се у оваквим приликама каже: злотвор је у свом дивљању 1999. године хтео да збрише са лица земље цео један народ!

Они данас хоће да некако Срби забораве, или барем умање сећање на 72 дана страшног суда. Њихови бедни вазали, које су они финансирали више од једне деценије, слепо извршавају свој задатак, трудећи се данас да речима помирења и разумевања не учине нешто погрешно.

Срећом, свет није црно-беле боје. Има храбрих и истакнутих људи из земаља које је НАТО упрегао у злочин, који се нису помирили са судбином. Један од њих, француски мајор Пјер Анри Бинел, успротивио се својој команди и почео да ради за Србију усред рата! Платио је то скупо, одлежао је пет година затвора „због издаје“. Србија га је заборавила и није му се одужила. Написао је књигу о томе. У Србији је то сведочанство прошло незапажено, захваљујући овдашњим властима које су се у међувремену страсно подале овој алијанси.

Као одговор, мајор Бинел је поднео тужбу против САД због насиља које та држава врши над француском државом и њеним часним офоцирма! У Србији је, нажалост, суспендована тужба против зликоваца који су донели одлуку да ову земљу једном заувек сатру. Само, у Србији овог истинског хероја нико да позове и уручи му медаљу за храброст, јер је, управо захваљујући његовој акцији највишег ризика, спасено на хиљаде живота.

Пјер Анри Бинел треба да буде синоним за човештво, управо у земљи каква је Србија. Да опомиње успавале савести и узнемирава сваку бандитску власт којој је само до профита али не и до части. Нажалост, док буде било које власти која подмукло шурује са НАТО алијансом, дотле ће и политика заборава и самопотирања бити на сцени.

Због такве политике грађани Србије не могу ни да се поклоне сенима покојног Јиржија Динстбира, некадашњег известиоца ЕУ за људска права из бивше Југославије, који је у право време смогао храбрости да каже да је над Србијом почињен ужасан злочин.

У међувремену је наступио нови злочин, злочин политике ћутања. Србија мора да се обрачуна са идеолозима те политике.

Никола Влаховић

извор: Таблоид

*               *               *

Нема Србина који не зна ко је Пјер-Анри Бинел, али ми ћемо га из поштовања према ономе што је за Србију и српски народ учинио, ипак кратко представити.

Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998 померено за март следеће године. Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада. Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.

Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.

уредништво „Српске политике“

Писмо и порука Србима од великог француског пријатеља – мајора Пјер Анри Бинела

*               *               *

Какав је однос Срба према оним људима у свету који су гајили симпатије према нама и који су нам директно или индиректно помагали? Или, макар према онима који су се трудили да буду реални у проценама, онима који нису подлегли хистерији медијског черечења Срба већ су покушавали да реално и чињенично сагледају истину ма се та истина некада нама и не свиђала? Који су, најзад, макар имали коју лепу реч за друге о нама?

Никакав!!! Медији ћуте. Државни органи ћуте. Народ не зна.

Али, има тамо негде у свету неко ко зна. Зна како се Срби односе према својим пријатељима или према онима који нису њихови непријатељи. Па ће тако и ценити српску лојалност и захвалност.

Један француски официр је лежао у затвору због нас. Да ли је држава Србија ишта урадила да му на неки начин ода признање без обзира на његове мотиве? Јер, и суд утврдио да он није радио за новац, нити било какве друге услуге. Је ли ко, макар: полузванично, реаговао да се том човеку, макар, исто тако: полутајно, помогне у одбрани? Није!!! И то је наук свима онима који се буду премишљали да ли да се ставе на страну Срба у неким будућим новонасталим ситуацијама којих ће бити много пре него мислимо и надамо се.

Где је сада Бинел? Где је Гурмелон? Где је Милош Станковић? Пита ли се ико у Србији?! Не, ову земљу сада “репрезентују“ дезертери који по природи своје позиције и не могу имати ратне савезнике. Ни непријатеље. Није ни чудо што нас држе: како нас држе, кад смо у задњих десетак година имали политичаре и јавне личности који су више пљували по својој земљи од наших непријатеља.

Официр француске војске Пјер Анри Бинел је оптужен да је између јула и октобра 1998 агенту српске обавештајне службе Јовану Милановићу доставио податке о циљевима НАТО напада на Србију. Он је тада радио у седишту НАТО-а у Бриселу. Пре тога је радио као официр обавештајне службе Француске у Босни за шта је одликован Легијом части. (Из Србије су исту медаљу у задње две године добили Соња Лихт, Веран Матић и Ружица Ђинђић). У Заливском рату је такође био ангажован због познавања арапског језика где је такође одликован и њему су се амерички савезници веома похвално изражавали па и сам генерал Шварцкоп. Дакле врхунски обавештајац.

Бинел тврди да га је телефоном контактирала француска обавештајна служба и наложила му да упозори Србе колико је НАТО озбиљан у намери да бомбардује Србију. Одржао је пет састанака са Милановићем. Тада је преносио информације чак је и донео строго поверљиви документ на 25 страна директно из НАТО-а.

Бива заточен десет месеци у истражном затвору да би на крају био осуђен на пет година затвора. У једном тексту Бинел каже: “Као и сви мали Французи који знају историју, заволео сам Србе од детињства, посебно због тога што смо имали истог непријатеља који нам је радио о глави. Нарочито ми се свидело што су Срби храбри, часни и поштени људи који поштују своју и туђу слободу. Налазио сам паралеле између Француске и њене борбе за Алзас и Лорену и борбе Србије да задржи Косово и Метохију, колевку свог постојања на Балкану“.

У својој књизи “Ратни злочини НАТО“ пише: “Упркос наметнутој тези да су сви Срби криминалци, видео сам да то није тачно и да, на пример, Арканови “Тигрови“ нису ништа гори и крволочнији од Изетбеговићевих “Црних лабудова“. Видео сам да је исламски међународни тероризам захватио Босну, па преко ње Балкан и Европу и да Срби опет бију бој за наш рачун као и пре 700 година. Разлика је била само у томе што пре 700 година Американци нису ни постојали“.

Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: “Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“. Видите ли какав је то патриотизам француског судије, за који нас неки наши “европљани“ убеђују да је ретроградан?!? У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001 шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили?! Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година.

Због свега што му се догодило и жеље да каже своју верзију он је написао књигу коју смо помињали. У њој говори о својој војничкој каријери, помиње где је служио а нарочити акценат даје времену боравка у Босни где је као обавештајни официр дошао до сазнања која се нису поклапала са званичним верзијама. Осврће се на случај “Маркале“ који се догодио 28. августа 1995. И он дели мишљење Дајане Џонстон да је некако упадљива коинциденција таквих и сличних догађаја са периодима када су се доносиле важне одлуке у Међународним органима. Масакр би се десио дан или два пре него би требало да се на неки начин казне Срби. Тако је било и са Маркалама. Оне су се догодиле два дана пре него је НАТО требало да одлучи о ваздушним ударима на Србе. Али нису то његови једини аргументи. Он тврди да су радари типа “Cymbeline“, који се користе да би лоцирали положаје са којих се отвара артиљериска ватра, недвосмилено показали да ватра није отворена са српских положаја већ са “ничије земље“ на коју су Муслимани за разлику од Срба имали приступ. Друго анализирајући подручје несреће он тврди да је скоро немогуће због околних зграда концетрисати тако прецизну минобацачку ватру на то место. Он даље тврди да је постојала основана сумња која је кружила међу припаднике УНПРОФОР-а да су већина мина бачене ручно са околних зграда (они који познају ову проблематику знају да је то могуће и лако изводљиво). Најзад, и он сумња у брзину телевизијских екипа које су се нашле на лицу места после свега неколико минута од догађаја. Он тврди да је међу војницима УН већ тада постојала сумња у званичну верзију али да није било дозвољено говорити о томе.

Бинел даље у својој књизи описује искуства из Босне и тешкоће са којима су се сусретали после потписивања Дејтонског споразума. Посебну пажњу у свом раду а због познавања арапског језика он је посветио исламистичким организацијама и појединцима који су под плаштом хуманитарних и невладиних организација уствари представљали логистичку подршку снагама босанских муслимана и муџахедина. Бинел тврди да су Американци били прича за себе, да су радили по своме и да су се водили пре свега својим интересима па да су тако урушавали Дејтонски споразум наоружавањем муслимана иза леђа својих савезника. Он говори и о отвореној сарадњи Изетбеговића са милитантним исламистима о којој се доста знало али и о томе да су Американци спречавали да то продре у јавност. Он кроз цео текст сугерише да су Американци ти који одлучују о свему, да НАТО и трупе УН служе само да би Американци стигли до својих циљева и да су све приче о међународном ангажовању у кризним подручијима да би донеле мир у ствари празне приче и да је суштина свега тога промовисање и оставаривање америчке доминације.

Из написаног у књизи “Ратни злочини НАТО“ може се закључити да су Бинелу и хапшење “наместили“ Американци јер су били незадовољни његовом проценом да НАТО чланице из Европе не треба да купе амерички извиђачки систем за навођење на циљ “J- STARS“ који се у експерименталној употреби у Босни показао “као обично ђубре“. Бинел је био један од официра чији је задатак био да испита тај систем. После његове негативне оцене ухапшен је а после хапшења европске чланице НАТО-а су купиле тај систем. То је коштало живота неколико стотина албанских цивила које су НАТО авиони бомбардовали а који су лоцирани и обележени овим системом. Ако постоји и други разлог он сигурно лежи у мотивима да Американци нису хтели мирно решење косметске кризе и желели су да по сваку цену бомбардују Србију.

ОВК је, по Бинелу, “банда терориста у служби мафије и политичких авантуриста који су имали пред собом само расну и етничку мржњу“ (стр. 256).

Мени је се урезала као интересантна мисао и реченица коју Бинел пише на крају текста: “Увек обузети својим фантазмагоријама, Американци су КУПИЛИ од Београда испоручивање Милошевића Хашком трибуналу“. Нека ово схвата како ко хоће.

Нико не помиње ни другог француског официра Ирв Гурмелона. Он је био потпарол УНПРОФОР-а и осумњичен је да је помагао Србе информацијама између осталог упозорио је Караџића да му следи хапшење у акцији НАТО-а под називом “Ћилибарска звезда“ („Amber star“). Ту је и британски мајор Милош Станковић који је такође оптужен да је помагао Србе. Најзад генерал Луис Мекензи који покушава да каже неке истине. Па генерал Мајкл Роуз. Па индијски генерал Сатиш Намбијар.

Рекао сам већ: оставимо мотиве по страни. Трагање за истином на терену мотива за неки чин одвело би нас странпутицом етике као филозофског правца и не би смо дошли до никаквог одговора. Али као народ, па самим тим и као држава, ми морамо и требамо обратити пажњу на људе који су нам били наклоњени и који су нас макар вербално помагали без обзира на њихове мотиве. Апсурдне су и увредљиве ситуације у којима се некада нађу ти људи управо због нашег става према њима. Јирген Елзесер је био жестоку нападнут од ДОС-овог дипломате у Немачкој као неко ко је просрпски орјентисан, што је тај дипломата очито схватио као ману?!? Петера Хандкеа више нападају и пљују у Београду него у целом остатку Европе. За Дајану Џонстон један београдски утицајни “јавни радник“ је скоро изјавио да њој уствари неко из Србије пише књиге а она их само потписује. Ни Чомског не остављају на миру мада би се његов став мога дефинисати пре као “антиамерички“ него “просрпски“ (наиме и ја став Чомског схватам овако: да, Срби јесу починили стравичне злочине али Америка није имала право да их бомбардује кад већ није бомбардовала и оне који су починили злочине у другим земљама и регионима света). И пошто је добио Нобелову награду већина медија у ДОС-овој Србији је одбојкотовала Харолда Пинтера управо зато што се противио енглеској спољној политици и показивао разумевање за Србе. Једва су дочекали “београдски кругови двојке“ вест да је Гинтер Грас признао своје дечачко учешће у СС јединицама пред крај рата. Одмах су закључили ти врли мондијалисти: да, то је објашњење његових спорадичних критичких ставова о западној политици према Србији. Чак и Солжењицина данас не воле због његове “путиновштине“ и бојкотују сваку реч коју тај нобеловац изговорио против сецесије Космета. Не воле Франу Цетинића, нити Вилија Вилмера. Не воле још многе друге које ја не помињем али који се на неки начин одупиру једноумљу и ароганцији неколицине изабраних који сматрају да треба да владају светом. Грех свих ових људи, код неких Срба или држављана Србије, јесте што су некад и нешто изговорили о Србима, или држави Србији, а да то није пљување и оптужбе. А све зато што се не уклапа у стеротипе због чијег гајења и неговања сви ти Срби живе одлично узимајући прљаве паре са запада. Цео “напредни“ свет тврди да су Срби олош а неко се ето у томе истом свету не слаже са тим: е, па не може то тако!!!! Неће то проћи у Београду!!!! Не може нико да нас брани ако ми то нећемо!!!! Чим су нас бомбардовали: криви смо!!!

Мој поздрав Бинелу.

Игор Ђурић

извор: Видовдан

препорука: Интервју мајора Пјер Анри Бинела (Вечерње новости)