„Смрт своју преболео“ – Ристо Кременовић

.

У ЗАВИЧАЈУ

Цвјетају дланови поља.
Заодјели су се стидљиви врбаци
и поточићи весело пропјевали
као бећари на пољу.
Небо за капу задјело
неколико бјелоруких облака
па пјева шевиним цвркутом.
Да ли ичије руке сањају о мом доласку?
Јесу ли траве заборавиле увреде?
Да ли ће трешња ранка процвасти
сусретима?
Једном сам изгубио очи у овом шумарку
што се огрнуо прољећем.
У лишћу сам заборавио дланове,
нечија марама опила се росом,
нeчије стадо дуго је у житу било.
На плот се попео велики црвени пијетао
и зажелио ми добродошлицу са:
«Кукурику».

(Март 1955.)

.

ПЈЕСМА О СЕЛУ И МАЈЦИ

Мајко, ако у очевом гуњу
нађеш још мало љубави за себе
заборави све што је ружно
и мисли на топлину ријечи
којом бијаше обдарена
њежност једне храпаве сељачке душе.
Кад прољеће запјева у фрулама пастира,
кад пашњак процвјета пјесмом дјевојака,
кад пропупа шљивик росом успомена,
не тужи, мајко, за стадима бијелим,
моја пјесма код њих ситну пјесму везе.
Мајчице драга, мисли на шумарке,
у њима су листале твоје зоре,
али не тугуј никад за марамом дјевојке,
јер тешки су, тешки, мајко, бисери суза.

(Април 1955.)

.

Ристо Кременовић (1939, Борковићи, Бања Лука – 1960, Загреб)

.