Милост и немилост

Зашто уопште размишљамо о милости и немилости? Ко је тај ко сме да одлучује о судбинама? Ко је то ко је на себе преузео Божју улогу па је милостив? Шта значи немилост, шта значи бити у било чијој немилости? Немилост је одраз нечије немоћи, немоћи гордих да спроведу своју вољу и да наметну своје мишљење као једино могуће. Када то не успеју своју немоћ претварају у силу, силом намећу мишљење. Да би и даље могли да се приказују лажно ту силу не зову правим именом, већ јој тепају – немилост.

Силу као начин размишљања може дозволити само кукавица. Српски народ никад није био кукавички.  Српски народ је увек чинила верујућа већина, она која га је вековима одржала.То је она већина која га је увек чинила народом који не пузи већ народом који има чврст ход. Већину су увек чинили они чије душе су испуњене вером, љубављу, истином и правдом. То су они чије срце је испуњено чојством. Такво срце таква душа не познаје реч немилост, такав човек не може бити у немилости. Немилост је кукавичлук, а срце испуњено чојством је довољно храбро да се супротстави свакој сили и неправди. Такво срце из кога није нестало чојство одише храброшћу, постаје непобедиво.

Непобедиво срце је управо оно које куца у грудима Србина. Светосавска душа нема страх од силе. Упознат је Србин добро да је сила производ немоћи, мањак љубави, одраз неправде. Зна светосавац да на тај начин Западни „хероји“ крију своје страхове. Страхове којима су испуњене празне душе, страх од сусрета са истином, страх од суочавања са правдом. Знају да када дође до коначног сусрета са истином, када дође до неизбежног суочавања са правдом сигурно губе. Не могу они ни силом да сакрију страх од неизбежног, од оног што увек односи коначну победу, зато се тако успаничено и боре против православља.

Србин то зна, зато никад и није дозвољавао да буде у нечијој милости или немилости колика год да га је притискала сила. Србин никад није дозволио да му одузму душу, да му у срце гурну огромну празнину испуњену лажима и страховима. Празнину који они материјалним покушавају да направе прихватљивом. Празнину која и не оставља други избор већ да се буде у њиховој милости и немилости. Такво стање није оно што ће Србин прихватити. Не може се тако лако искоренити из срца православног она вера, љубав, истина и правда која се вековима у њему таложила. Светосавац је увек са вером, истином и правдом на штиту ишао напред, и са тим штитом увек излазио као победник. Тачно је да је Србин тражио и да и даље тражи милост али не од људи, не од силе,  не од поквареног Запада, то и није у њиховој моћи. Србин једину милост тражи од Бога за оно што је ношен срцем за свог живота згрешио.

 

               Та знају они
                      (1874)

Србине брате немој изнемоћи!
Та знају они права нашег моћи;
Та знају они ко по сраму лута,
А знају људе са правога пута;
Та знају отров из својих извора,
И знају да се то пити не мора,
Та знају они, знају, добро знају —
А ти се држи док и не признају!

Та знају они да ми нисмо чета,
И да је нама домовина света;
Провиде они народне нам груди,
И знају за чим свесна душа жуди;
И знају да се радо трпи за род,
И знају да смо и какав смо народ;
Та знају, знају, добро они знају —
А ми се држ^,мо док и не признају!

Та знају они шта је жеља срећна;
Та знају да је правда само вечна;
И знају они — у доброј су школи —
Да једна рана цело тело боли;
Та знају они и увиде чисто
Да Србин неће у самоубиство;
Та знају они, знају, добро знају —
А ми се држ^,мо док и не признају!

Та знају они да смо тврди, смели,
(А још би мало варати се хтели),
А знају да смо једноставна душа,
И да се народ издајица гнуша;
Та знају они шта нам свима прети,
И страх већ преза у њиној памети;
Та знају они, знају, добро знају —
А ми се држ^,мо док и не признају!

Та знају они међу таштом труду,
И знају они да је то залуду.
Сећају с^, они својих пријатеља
Кад нас је стегла општа куга веља.
Та знају они да ђаво не спава;
Да слога само нас и њих спасава;
Та знају они, врло добро знају —
А ми се држ^,мо док и не признају!

Та знају они, браћо моја мила,
Где пропаст зија — далеко нам била!
Та знају они где је гроб слободе,
Знају и тебе, мој јуначки роде,
Чули су, вид^,ли, куд се жељом крећеш.
Да друкче не знаш, не можеш и нећеш,
Та они знају, врло добро знају —
А ми се држ^,мо док и не признају!

                                            Јован Јовановић Змај

 

Знају они добро јуначки мој роде да на свету постоје две врсте људи они који верују у себе и знају да могу, и они други који живе у страху и чекају милост мислећи да не могу. Треба знати да су и једни и други у праву, јер они који верују и покушају сигурно ће и успети, а овим другима који чекају и непреостаје ништа сем нечије милости или немилости. Свакоме ће бити онако како мисли и онако за шта се бори. Српски народ је увек веровао и знао да може, никада није живео а и неће од нечије милостиње. Српска чељад никад нису оставила ни своју децу ни своју Отаџбину на милост и немилост. Никад овај народ није дозволио да му будућност зависи од нечије добре воље. Држао се храбро свог пута покушавајући да заслужи и помоћ Божју. Оно што му је увек уливало додатну снагу било је сазнање да ће Запад увек на крају морати да призна пораз. Знају они добро да је пораз неизбежан, само покушавају да га одложе. Познато је њима да коначна победа припада онима чије су душе испуњене искреном вером, правом истином и Божјом правдом.

Наставиће Српски народ путем предака, путем јуначког рода. Оном једином стазом којом Србин зна да ходи, јер друге не познаје и не жели ни да их упозна. Зашто би ишли туђим путем и плаћали данак када имамо свој, који можда делује дужи, можда изгледа спорији али сигурно се њим брже стиже до циља. Зашто би ишли путем на коме смо зависни од нечије милости? То сигурно није пут којим треба корачати јер би се тај корак врло брзо успорио затим претворио у пузање, а пузање у очекивање нечије милости. Такав пут је за кукавице па нека оне и пузе ми настављамо путем који су нам ђедови осветлили. Путем за који и Запад зна да је једини прави зато и желе да нас у њему спрече. Знају они добро да је то не могуће, знају да у томе никад нису успели, нису заборавили своје поразе. Па колико пута су само наше старе покушавали да зауставе, поново нас нападају и зато ће морати да доживе нови пораз. Наравно да и они негде дубоко у себи то знају, само се грчевито боре не видећи друго решење како пораз да одложе.

Наше је само да се држимо чврсто пута предака, да издржимо док нам победу не признају. Можда је тешко али ће зато награда бити слађа. Не кријемо се ми иза материјалног, Србину није потребно скупо одело да би испод њега сакрио истину. Носимо оно што имамо и тога се не стидимо јер суштина је оно испод одела, истина је у духовном а не у материјалном. Управо ту суштину то богатство покушавају да нам отму. Они то богатство душе немају и зато се и осећају голи, одатле и долази њихова потреба да ту нагост прекрију скупим оделима. Не схватају да та одела те маске неће помоћи, не могу тиме сакрити празнину, нема на овом свету довољно материјалног да попуни тај њихов духовни бездан. Душа се пуни вековима она је одраз светле прошлости, часне садашњости и исправне будућности. За прошлост су се побринули наши стари садашњост је време у коме ми  морамо да живимо по светосавским правилима. Оним правилима по којима су живели и они који су нам оставили славну прошлост. Ако будемо тако живели о будућности не морамо да бринемо, биће онда она и исправна и извесна.

Нераскидива је веза Србинова између прошлости и будућности. Та нераскидивост појачана је сазнањем и вером да смо непобедиви само онда када се не одричемо себе. Непобедиви смо онда када поштујући своју прошлост, не скрећемо са светосавског пута. Тада други не могу ништа да нам отму, тада непријатељ осећа немоћ. Непријатељ се тада само одбија као вода која у таласима удара у хрид. Насртаће и даље у таласима те „западне звери“ али српски хрид ће и поред све њихове упорности остати да стоји усправно. Светосавац испуњен вером, наслоњен на пут који су му преци утабали увек чврсто стоји без страха од нових таласа. Његово срце испуњено вером нема страх и нема потребу да размишља да ли ће нови талас бити добронамеран или не, да ли ће бити милостив или не. То неће утицати на Србина он ће остати тамо где је вековима и био, стајаће увек усправно. Чврсто ће корачати путем којим су пре њега корачали његови ђедови. Поносан на своју прошлост, увек спреман да потомцима остави чист образ којим ће они даље усправно корачати у будућност.

.

Ненад Благојевић

Извор: Фонд стратешке културе

.