Дно

После деценије понижавања и пљачкања, Србија је дотакла цивилизацијско дно. Последња је у Европи по много чему. Први потпредседник владе Александар Вучић се хвали да је прва у прогону организованог криминала. Министар финансија Млађан Динић се хвали да је продао државних обвезница за милијарду евра и тако још задужио Србију! Истина је горка, Србије је дно. Њени возови су најспорији, њени путеви најгори, њени грађани најсиромашнији, њени богаташи најбахатији. Прва је по броју болести, разореном здравству и школству, уништавању наслеђене имовине…Лажи које изговарају српски политичари о перспективним пословима, о квалитетним кадровима и огромним ресурсима (само их треба искористити), више никога не могу да заведу. Дно је дно.

Кад би грађани Србије имали макар мало самопоштовања, прекинули би сваку даљу послушност држави која их вара, пљачка и административно малтретира на сваком кораку. На жалост, оно мало преосталог достојанства, убијено је у њима много раније. Зато је Србија додирнула само дно људске цивилизације, и на том дну вегетира, очекујући незнаног спаситеља који би имао снаге да разјури банду окорелих продаваца магле и умишљених лидера.

Чињенице сурово говоре да је српска економија једна од последњих на свету по продуктивности, да се Србија налази међу последњих шест земаља на свету по броју незапослених у односу на број становника, да је по ефикасности менаџмента, од посматраних 140 земаља (истраживање рађено за потребе Европске уније), Србија на 134 месту, да је према извештајима такозваног ПИСА теста српска омладина међу најнеписменијом омладином у данашњој Европи, да је према броју непризнатих диплома (које није могуће нострификовати), на самом дну, међу три најзаосталије државе..

Стопа смртности у Србији и просек старости становништва, сврставају је међу народе који рапидном брзином нестају. Она је последња у Европи по квалитету здравствених услуга, на листи од 34 посматране европске земље, а цене хране су јој убедљиво највеће у Европи (у односу на стандард грађана).

Са друге стране, Србија је водећа на континенту према броју запослених у државној администрацији (опет у односу на број становника), па је тако и број папира који просечан грађанин мора да потпише, извади и овери током живота, застрашујући.

Истовремено док траје државни терор у сваком облику, из Србије бежи ко год има могућности. Тако је према броју најквалитетнијих стручњака који у њој остају, опет на самом европском дну, односно, на врху према броју оних који одавде беже са картом у једном правцу.

Да је реч о опасном и тоталитарном друштву, говори и чињеница да само Србија на европском континенту има Специјални суд за организовани криминал, који је већ прерастао у парадржавни орган, односно суд владајућих коалиција, коме је задатак да тражи „трећег човека“, како би прописани критеријум (који каже да је за организовани криминал потребно троје, као да је слободни секс у питању!), био испуњен.

Српско дно толико је мрачно да се и не види! Само они који су изашли ван граница ове тужне и од политичког криминала окупиране земље, знају о каквом је мраку реч. Тај мрак свом снагом одржавају српски медији, адаптирани на сваку промену као штакори и инсекти, и спремни на сарадњу са сваком идеологијом.

Кад би грађани Србије заиста имали макар мало самопоштовања, наступио би масовни бојкот такозваних грађанских обавеза, а владе би биле смењиване сваких пола године. На жалост, и то им је убијено свакодневним пузањем пред силеџијама који грме са телевизијских екрана како је Србија „стратешки важна“ и како о њој „расправљају на најважнијим местима у Бриселу и Вашингтону“. Истина је друкчија. Србија више није битна тема. Она је бачена у тамници каква није виђена у овом веку. Заобилазе је копненим, воденим и ваздушним путевима, заобилазе је у ходницима европских институција, заобилазе је у економији, култури, заобилазе је у сваком смислу…

У међувремену, њен самозвани шерифи најављују хапшења којих нема, или, ако има, хапшење по правилу почиње са дна списка! Коначно, и нове вође Србије, исто као и оне старе, у много чему су дно. Са тог дна се нико није померио, ни радикали који су се пресвукли у напредњаке, ни демократе које су се сакриле у мишју рупу, ни народ који је очајан и без пара тумара од телевизора до самопослуге и назад. Пут ка врху не иде кружењем него успоном, али, то још нико да каже ојађеном грађанину који је заборавио шта је јуче јео и да ли је уопште јео.

Никола Влаховић

извор: Tabloid