Контрола људи

Када је реч о контроли Европљана, веома је занимљив Шенгенски споразум, закључен 14. јула 1985. у луксембуршком граду Шенгену. Оверен је тајно. Потписали су га пробрани људи из Француске, Немачке, Италије, Шпаније, Холандије, затим Луксембурга, Данске, Португалије, Аустрије (као посматрач) и Грчке. Због противљења јавности, у Грчкој је споразум ратификован с великим закашњењем, у марту 1997. године. Тим споразумом, између осталог, регулише се и контрола кретања грађана. При том се прикупљају искључиво лични подаци. Информациони систем је повезан с националним филијалама и главним компјутером у Стразбуру. На тај начин могу се проверити и упоредити подаци о грађанима наведених земаља из свих извора (школе, полиције, банке, социјалне институције, поликлинике, болнице итд.).

Шта то заправо значи? Човек је стигао до периода у којем „царују” информације. Информатичка (р)еволуција требало би да омогући човеку да послује са што мање утрошене енергије и кретања – из своје радне собе. Међутим, преовладало је зло, својствено сваком човеку. Уместо да улаже у начине за стварање бољих услова за живот, улагања су усмерена ка новим врстама оружја, уништавању „прекобројног” становништва и његовој контроли. Да би људи схватили где живе и какве им претње и изазове намеће Черчилова „империја ума”, очигледно је да није довољно што знају да је британски институт „Тејвисток” регрутовао више од милион „испирача мозгова” и што исту улогу има холивудска и ТВ индустрија.

Зато су на Интернету и телевизијским и радио станицама, као и у штампи све чешће теме: „Bigbrather can see you” („Велики брат те посматра”), „Њу ејџ – илуминати и 666”, „Контрола ума и електромагнетно оружје”, „Програми за контролу ума федералне владе”, „Испирање мозга”, „Злоупотреба ‘Филаделфија експеримента’”, „Ција је већ уништила свет”, „Неидентификоване летилице припремају људе за нови поредак”, „Контрола ума у јединицама за психолошке операције”, „Жртве контроле ума након експеримента обављеног на универзитету у Харварду”, „Психолошки експеримент обављен 30. октобра 1938” итд.

За контролу људи одређене су и објављене пропозиције. Контролисани не смеју да посумњају да су контролисани. Контрола мора да буде ненаметљива, индиректна, на ивици игнорисања. Масе се морају држати у незнању. Школски системи се стављају под контролу. Амбициозне, знатижељне особе треба опслужити лажним знањима и лажним титулама. Масе не смеју да науче да мисле. Треба поништити сваку оригиналност и креативност. Народ треба држати у информационој изолацији. Уместо гладијаторских арена треба му понудити ТВ програме и исте емисије на свим каналима у којима су на плеј беку и увежбани аплаузи – све мора да буде извештачено до бесмисла. Људе треба одвојити од животних проблема аферама, екстремним спортовима, забавом која подиже адреналин, периферном политиком… Истински едуковане људе, које је тешко контролисати због њихове економске независности, треба сломити ускраћивањем посла, блокирањем јавних наступа, преко банковних књижица и девалвацијама.

Људи се осећају све мање безбедно. Уведени су бар-кодови и кредитне картице а уводе се и идентификационе картице које омогућавају непрестано праћење кретања појединица. Према најновијим законима, о свим становницима се води више досијеа, препуних података (од датума и места рођења до стања на жиро и текућим рачунима). Размена података између унутрашњих и интернационалних институција је аутоматизована, компјутерска, тренутна.

Кретање људи и регистровање њиховог кретања обавља се помоћу ТВ камера, проласка кроз уређаје за идентификацију и електронских пропусница. Свет је затрпан прислушним уређајима. Да ли су то мобилни телефони, компјутери, ТВ уређаји, телефони, лампе, упаљачи, „бубице”… – све је теже открити. Разговори се прислушкују и пресрећу помоћу најсавременијих прислушних уређаја, сателита и система попут „Ешелона”. На штампачима се обележавају странице, тако да се зна који је документ у којој установи, просторији и на којем штампачу одштампан… Уређајима попут система СИГИНТ у Мериленду омогућена је и контрола свега што појединац (п)осматра. Улазак сваког возила у већину технички опремљених градова, региструје се у контролним центрима. Слобода кретања не постоји а све је угроженија слобода писања, говора и мишљења.

Програме у рачунарима „Мајкрософта” прегледа Агенција за националну безбедност САД (NSA). Нико не зна шта је уграђено у рачунаре са којима се свакодневно корисници друже сатима. Употреба Интернета прати се од уласка до изласка и заинтересованост сваког пријављеног корисника. Иако су пријаве под шифром, обавезни су подаци о контролисаном телефонском прикључку.

Могућ је утицај на промену расположења и мишљења становника, системима HAARP с Аљаске и ELATE (западни назив за руски контролни систем на аеродрому Шереметјево у Москви). Контролу понашања људи омогућава и систем у близини Риге. Сличне могућности имају и центри Арсибо (Arecibo– Тихи океан), Душамбе (Dushambe – Таџикистан), Горкити, Хипас (Gorkity, HIPAS – Северна Америка), Мончегорск, Сура (Monchegorsk, Sura – јужна Азија) и Тромсо (Tromso – Норвешка).

Осим електронске размене података, постоје и невладине организације (попут организације „Еуронет”) које својим централама достављају финансијске податке из свих европских држава, као и обавештајне службе с агентима на терену које достављају податке својим центрима о кретању људи, њиховом послу, активностима и имовном стању.

Чини се да свет улази у епоху у којој ће сви грађани бити непрестано на сцени и да ће их приказивати у неком центру уживо, попут учесника у шоу-програмима „Велики брат”. У тексту под насловом „Модерна тортура и контролни механизми за елиминацију људских права и приватности”, финска научница др Рауни Лена Килде објавила је у септембру 1999, у најтиражнијем скандинавском листу „Хелсингин Саномат”, званичне податке о микроталасној контроли ума. У њеном тексту наглашено је да ће у току 21. века у све људе бити уграђени „ДНК микрочипови”.

Та финска научница, бивши шеф финских медицинских официра, сматра да су мобилни телефони брилијантни изум за контролу људи и контролу њиховог ума, али да их превазилазе микрочипови. Нагласила је да уградња микрочипова значи потпун губитак приватности, одсуство контроле над телесним функцијама, контролу емоција и мисли, па чак и измену структуре личности. Системом за даљинску контролу људи, помоћу суперкомпјутера, могу по жељи да се мењају особине нервног система особе с уграђеним микропроцесором. Ти системи су већ проверени на ретким врстама животиња (лавови, китови, медведи, орлови…). Након опијања, помоћу иглица са успављивачима, све већи број животиња је под сателитском контролом – на условној слободи, а у стварном ропству.

„Паметне” идентификационе картице с микроодашиљачима прво су понуђене Мајвок и Кри Индијанцима у Канади. Иако, се борба око њиховог увођења још води, први одговор Мојвок Индијанаца је да не желе да буду третирани као дивљи пси „које неко контролише из васионе и држи на електронској узици”.

Технологија за контролу ума већ се користи у САД, Јапану и Европи (највише у Шведској). Та технологија се у САД сврстава у тзв. неубојно оружје. Синтагма „неубојно оружје” доводи људе у заблуду јер је реч о убојном оружју које убија полако, у облику „нормалних” болести, као што су канцер, леукемија, срчани напад, Алцхајмерова болест… Те болести се управо шире планетом.

С друге стране, примена екстраниских фреквенција изазива дезоријентацију, метеж, психички и емотивни бол који ломи нападнуту популацију, а протест нападнутих особа је за све друге невидљив.

У вези с микрочиповима треба знати да су први примерци, наравно много примитивнијег садржаја и незграпнији, уграђени у људе у Сједињеним Државама и Шведској још 1874. године. Занимљиво је да те две земље и сада предњаче у уграђивању микрочипова у људске организме. „Лондон тајмс” је 17. октобра 1994. објавио напис „Бионички човек стиже”. У том тексту наведен је податак да 15.000 људи широм света има у мозгу уграђене електронске компоненте. Није лоше знати да су за човека ризичне батерије за напајање чипова енергијом. Оне садрже отровни литијум, који може да се злоупотреби даљинским испуштањем у „неподобне особе”.

Полицијске и војне агенције, према мишљењу др Рауни Килде, могу да следе сваког корисника и да утичу на његове мисли помоћу микроталаса, узрокујући да и здрави људи чују гласове у својим главама. Њене ставове потврдили су научници Института за биофизику из подмосковског Пушчино Шорохова и Тиграњана. Они су експериментално доказали да сноп из генератора веома високе фреквенције, модулисан гласом, изазива ефекат гласа који се чује „директно у мозгу”.

На питања да ли је могуће пренети звук тако да глас чује само изабрана особа (и нико више) и да ли је могуће с удаљености изменити емоције употребом електромагнетних уређаја, одговор у војној литератури је – да.

Савремена технологија омогућава да се произведе говор у људском телу, веран грленом говору. На тај начин створена је могућност за тајне сугестије и психолошко усмеравање. У истраживањима се показало да је могуће даљински процењивати понашање централног нервног система особа према којима су усмерени кодирани пакети електромагнетних таласа. Код људи озрачених модулисаним микроталасима ниске снаге изазивају се зујање у ушима, пиштање и слични звучни ефекти, који као да допиру из главе или непосредно иза главе.

Снажнији генератори сигнала могу да изазову главобољу, крварење из носа, дезоријентацију и мучнину. Избором фреквенција може се створити разумљив говор, што се примењује у скривеним акцијама ради обмањивања, провоцирања и мамљења противника. То се може чинити јер је тестирањем понашања људи доказано да се покрети, осећаји, емоције, жеље, идеје и различите психолошке појаве могу изазвати, ускратити или преобличити електричним стимулацијама одређених делова мозга.

Управо такве могућности описао је пуковник Џон А. Ворден у инспиративном тексту„Информацијска револуција и будућност војног ваздухопловства”. Будући да је експерт за електронику, веома јасно је објаснио како на људско тело утиче микроталасни пулс велике снаге у гигахерцном подручју. Реч је о начину да се у људском телу изазове нагло ширење благо загрејаног ткива и тако створи звучни талас и унутрашње акустично поље у опсегу од пет до 15 килохерца – што је чујно. Тај метод омогућава да се изабраним противницима (жртве) саопштава на поразан начин, који их изузетно узнемирава, нешто за шта се као механички уређај користи њихово тело.

Какве су могућности контроле становништва показује пример расправе у Сенату Сједињених Држава одржане 22. јануара 1997. године. У дискусији је обелодањено да су ваздухопловне снаге САД користиле специјални авион који је радио-фреквентним порукама манипулисао умом људи и утицао на изборе у Босни и на острву Хаити.

Постоји основана сумња да је исто оружје коришћено приликом прогона Срба из Републике Српске Крајине, а од 1997. могуће је сумњати у све демократске изборе.

Наравно, могуће је и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје десетак минута научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Та технологија се већ користи у контроли људи ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001. године. Оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона.

У експерименталној фази је даљинска контрола ума, сателитско посматрање можданих таласа и њихова анализа помоћу компјутера који се активирају мислима. У тексту упућеном у институције 6.500 финских научника, пише да су жртве контроле ума за све глобалисте – „лажни болесници” и „потпуни лудаци”. Стога, све медицинске школе уче своје студенте да је реч о параноидним особама. Жртвама контроле ума нико не верује јер их је тешко, ако не и немогуће, одвојити од параноичних особа.

Међутим, после објављивања књиге Ника Бегича Angels Don‘t Play This HAARP: Advances inTesla Technology, стотине људи су се аутору пожалиле на искуства у вези с контролом ума. Доктор Бегич сматра да њихове тврдње треба схватити озбиљно. Уосталом, када постоји технологија која се може злоупотребити јасно је, по аналогији, да ће скоро сигурно бити злоупотребљена јер су злоупотребљене и све претходне технологије. Осим тога, уколико постоји начин да се човек контролише, иста технологија омогућава медицинским експертима да установе злоупотребе. Али, то треба хтети и бити на страни руље, а наспрам „владара из сенке”. То јесте највећи изазов данашњице. Уосталом, људима који се пожале требало би обезбедити место где ће се установити истина и треба им помоћи у сва три случаја: када говоре истину, када су у заблуди и када су болесни.

Управљање људима стиче свакодневно све већи легалитет и легитимитет. После потпуне контроле робе, успостављене увођењем БАР-кода, у земљама Европске уније уведен је и ЕКАМ-код, који је утиснут на шенгенске пасоше у виду магнетне траке. Реч је о матичном броју особе, тековини тоталитарних и милитантних система, који поједностављује административно пословање. Међутим, подмуклији иницијатори већ више деценија инсистирају да се та шифра угради у тела грађана, односно да се утисне у десну руку или на чело. Тада би из једног центра могло да се утиче на нервни систем човека укљученог у мрежу и да се, ако то неко одлучи, у доброј или лошој намери, успорава или убрзава рад његовог срца.

Но, према објављеним подацима, за које аутори тврде да су „процурели” из тајних досијеа Ције, у америчким експериментима in vivo већ је остварен електронски утицај на људски мозак уграђивањем микрочипова. У извештајима бивших агената потврђено је да Ција убризгава компјутерске чипове у крвоток „пацијената”. Скоро невидљиви чипови, чију „невидљивост” омогућава нанотехнологија, стижу до мозга, где се каче о неуронске завршетке и почињу да емитују унапред програмиран код.

Очигледна, бескрупулозна легализација нехуманих решења наговештава постојање тајних подручја, али и институција, у којима су могуће и веће злоупотребе. Стога Черчил Велш, председница Удружења грађана за заштиту од злоупотребе људских права употребом електромагнетног и неуролошког оружја, покушава, уз помоћ бивших „људских заморчића” из Бугарске, Немачке и Јапана, са Новог Зеланда, из Русије, Велике Британије и Сједињених Америчких Држава, да докаже да Ција експериментише на људима, без њиховог знања, уграђујући им у мозак „трансмитере”.

Занимљиво је да се, према наводима госпође Велш, жртвама уграђују пријемници приликом рутинских операција синуса, вилице, носа или уха. Као најдрастичније, навела је случајеве Швеђанина Роберта Неслунда и украјинске породице Кец. После организовања Удружења жртава, госпођи Велш се сваког месеца јављају две–три нове жртве технологије којом се мозак третира као својеврстан компјутер који ослобађа електромагнетне таласе. Жртве тврде да се променом дужине, интензитета и снаге сигнала може утицати на човеков ум и психу. Међу најугроженијима су људи из земаља транзиције – Источне Европе и Русије.

Инсталирани „мождани трансмитери” (предајници) могу да се прате глобалним позиционим системима (ГПС) из сателита, уз помоћ суперкомпјутера. Резултат примене наведеног метода је донекле контролисано понашање објекта, односно (зло)употребљеног човека. Исходи деловања радио-сигнала могу да буду умртвљене синапсе (веза између две нервне ћелије) или електронско поништавање меморије. Реч је о последицама након примене познате RIC-EDOM тенике, коју одавно користи Ција, а коју је открио и први употребио Линколн Лоренс.

Најпознатије жртве „контроле ума” су особе које су преживеле тортуру у пројекту „Монарх”. Кети О’Брајен написала је књигу Трансформација Америке, а Брајс Тејлор је свој случај описала у књизи Сјај звезда. У бројним књигама и написима оне су примери за програмирано претварање жена у „робиње секса”. Занимљиво је да је Кети О’Брајен имала брутални садо-мазохистички однос са Диком Чејнијем у „Кожној соби” Бохемијанског клуба. Сви знају да је Дик Чејни био секретар одбране САД за време Џорџа Буша Сениора и да је сада на дужности потпредседника САД, односно да је нафтни партнер и заменик Џорџа Буша Јуниора.

Жртве контроле ума не налазе се само у Сједињеним Државама и Шведској. Роналд Стенли, амерички јавни тужилац, упозорио је свет да Русија поседује лептонско супероружје за контролу људи. У свом обраћању јавности, у септембру 1995, навео је да се лептонско оружје серијски производи од 1980. године и да је у Москви формиран центар за регистрацију грађана који су страдали због примене те врсте психотронског оружја. Занимљиво је да, према његовим речима, оператери психотронске станице која користи лептонско поље могу са удаљености до 100 километара детаљно да фиксирају све нијансе мисли одабране особе. При дуготрајној контроли, они су способни да овладају целокупним сећањем жртве: могу сазнати и најинтимније податке, мењати понашање и, чак, разболети жртву.

Најновија научна постигнућа сурово потврђују да је људски мозак све угроженији. Адам Манделбаум, бивши службеник Војне обавештајне службе, а затим и Агенције за националну безбедност САД, који се професионално бавио тумачењем тарота и прорицањем будућности за војне потребе, у књизи Сенке рата навео је да је донедавно Ција користила сујеверје у борби против бунтовника у Конгу, проучавала могућности контроле ума хипнозом и дрогама и, чак, разматрала примену метода за измену свести ради утицаја на њихово понашање.

„Неубојно оружје” користи се за утицај на психу, ум и дух људи. Џенет Морис, из Одбора за глобалну стратегију вашингтонске организације коју је организовао Реј Клајн, један од бивших заменика директора Ције, изразила је забринутост због евентуалне примене акустичне психо-корекције. Она очекује употребу новог „неубојног метода” за „гушење побуна и нереда, контролу дисидената, деморалисање или онемогућавање непријатељевих снага и повећање могућности тимова пријатељских специјалних оперативаца”. Госпођа Морис је упозорила да „пешадија ризикује да се изложи специфичном звуку, који производи посебан уређај, а не може се неутралисати помоћу заштитне опреме и помоћу било каквих чепова за уши”.

С друге стране, у мозак уграђени елекронски инструменти пружају помоћ приликом лечења. На пример, хирурзи Центра за епилепсију у Викторији (Аустралија) користе нову технологију за лечење епилепсије. Убацили су мреже високо осетљивих електрода на површину мозга и на тај начин се одређује „епицентар” епи-напада. У примени микрочипова све је уреду док не дође до „погрешне” дијагнозе и популарне „колатералне штете”. Уз сагласност пацијента, нанотехнолошки чипови се могу убризгати у његов крвоток и довести на место рада, или уградити инјекцијама међу мишиће десне надлактице, где могу да обављају своје функције без штете по организам. Познато је, да је водећи светски кибернетичар Кевин Ворвик, професор на Универзитету Рединг (Велика Британија), уградио себи у подлактицу микропроцесор за укључивање компјутера и отварање врата, а одлучио је да себи и супрузи угради чипове који би им омогућили да, уместо разговора, једно другом упућују и читају мисли. Проблем је у томе што је то чисти сатанизам.

Експерти за израду микрочипова тврде да садашње идентификационе картице с микрочиповима опремљеним антенама, и без уградње у људско тело, омогућавају власницима суперкомпјутера, повезаних са сателитима, да прате кретање изабраних личности, да их прислушкују и препознају њихов глас.

Европски парламент је 28. јануара 1999. у „Резолуцији А4-0005/99 о животној средини, безбедности и спољној политици”, у члановима 23, 24 и 27, позвао да се „неубојно оружје” стави под контролу и регулише његова примена. Уз то, упућен је позив да се забрани развој оружја које омогућава било који облик манипулације људима.

Зато је могуће рећи да је микроталасна контрола људи „неубојним оружјем” највећи интернационални криминал у историји људског рода усмерен против становништва планете. Будући да је Исак Адижес доказао да сваки човек има свој ниво проблема, потребно је објединити напоре оних који нису саможиви и настоје да својој деци и унуцима обезбеде извеснију и цивилизованију будућност.

По свему судећи, једини начин да мегакапиталисти задрже средства која су отели људима или узели на правно коректан начин, на основу права које су сами смислили, јесте да држе остале људе под контролом својих институција. Зато није чудно што из дана у дан ничу све моћнији надзорни системи.

Већина влада у Европској унији намерава да уведе нове биометријске личне карте (са отиском прстију, снимком дужице ока и потписом), које ће бити повезане с банком података о личним информацијама. На основу документа Европске комисије (COM 2004/72), јасно је да Европска унија чини напоре за постизање „свеобухватне безбедности”. Тим документом предвиђене су бескомпромисне мере унутрашње безбедности.

Прво, реч је о мерама које ће омогућити праћење кретања и трансакције сваког човека. Друго, спољашња безбедност обухвата потпуно затварање копнених и поморских граница „нелегалним имигрантима”. Треће, предвиђене су интервенције у „неуспелим државама” и „регионалним сукобима”, самостално или удруженим међународним напорима. Четврто, један од основних циљева је изградња „безбедносне културе”, заједно са „индустријом безбедности и научном заједницом”. Пето, наставља се изградња међународног поретка заснованог на ефектима глобализације, медијског монопола, несигурности и сиромаштва. Шесто, ствараће се међународни обједињени системи одбрамбених и безбедносних организација. Седмо, Европска унија се припрема за проглашење кризне ситуације и „ванредног стања” у Унији. Планира се успостављање владајућих структура које би надгледале процес успостављања новог система европске безбедности.

Европска комисија, радећи по упутствима Савета европске уније (тело које окупља све владе земаља чланица), предложила је да се испитају могућности да се успостави тотална контрола грађана. Према том предлогу, испитује се могућност надгледања телефонског саобраћаја, коришћења Интернета, контроле возила, свих врста путовања, куповине одеће или било којих намирница, кретања сваке особе која носи било какву врсту картица (банковна, кредитна, пасош, виза, лична карта…), посета пријатељима, одласка на посао, у вртић и школу и повратка кући. Комисија тврди да је око безбедносног проблема окупила директоре компанија, запослене у научним институцијама, високе европске политичке личности, чланове Европског парламента и посматраче из међувладиних организација. Но, нико не зна ко су они и коме су подређени. Чини се да је једини логичан одговор: они су службеници „великог брата”. Према Тони Бањану, уреднику „Statewatcha”, безбедност САД и Европске уније после 11. септембра 2001, плаћени су нестанком приватности и демократске културе. То значи да се више не поштују различитост и различита схватања, нема толеранције, нити прихватања разних цивилизацијских тековина.

По свему судећи, сви људи ће се пратити, а подаци о праћењу биће сачувани у име демократије. Будући да се обични људи не би определили за то, рачунајући да ће се власт променити и да ће „злобни комшија” кад-тад бити у прилици да злоупотреби централну базу података, или да измени податке, јасно је да је неко моћнији од службеника Европске комисије дао налог за контролу Европљана. Уосталом, безбедност концепта централне базе података оспоравају многе стручне установе (на пример, Комитет за рачунарска истраживања Велике Британије) а на могућност масовне крађе података из биометријских база упозорили су и званичници највећих информатичких компанија у свету.

Контроле се плаше сви прљави политичари, а ипак потписују акте који ће им кад-тад доћи баш „политичке главе”. Пристанак на свеопшти надзор, који искључиво одговара недодирљивим и никад контролисаним мегакапиталистима, увреда је за све интелигентне људе, за оне који мисле да су паметни и, много више, за оне који то заиста јесу. Треба се надати да Европска унија нема представу о могућем отпору грађана, оних којима још није „испран мозак”, уколико се осмели и крене путем неоробовласништва.

У систему контроле људи је и незаобилазни Интернет. Он је све више виртуелни простор који подсећа на будуће сукобиште. Умрежени рачунари омогућавају неколико врста савремених ратова: мрежни, електронски, виртуелни, хакерски, псионички, информациони, медијски… У свим сукобима важно је која страна има веће могућности. На Интернету се то огледа у броју и знању стручњака, технолошкој и техничкој разлици, квалитету софтвера, познавању метода за упаде у туђе системе и одбрану сопствених система.

На пример, постоји основана сумња да је сајт Кели Марголис употребљен за дистрибуцију вирус-програма који омогућава снимање и претраживање садржаја свих рачунара који су приступили том сајту. Уколико корисник Интернет мреже оствари контакт с непознатим, не треба да се чуди ако на неком другом сајту угледа своје име или фајл с потпуним личним подацима. Тако се може догодити да се подаци о интересовањима и броју часова у активностима на Интернету нађу у некој датотеци неке фирме у Балтимору у Мериленду. Подаци могу да буду толико прецизни као да их је поставила служба државне безбедности. Важне су и личне особине корисника Интернета, које би се при томе могле појавити. На пример, за неког може бити забележено: непредвидив, потенцијално опасан и неупотребљив.

Посебан проблем је тзв. крађа идентитета. Реч је о криминалу који у Сједињеним Државама расте невероватном брзином. Краду се бројеви кредитних картица, матични бројеви, бројеви возачких дозвола… Највећа крађа те врсте оштетила је у САД током 2002. године око 30.000 људи за око три милиона долара. Званичници су подигли оптужнице против три особе, које је предводио Филип Камингс, службеник компаније „Teledata Communication Incorporation”из Њујорка.

При толиком настојању да се све стави под контролу, и да не постоји систем „Ешелон” за електронско надгледање Европе, Срби су већ под електронском контролом. Продаја дела ПТТ-а и Мобтела омогућила је укључење у светску мрежу преко Италијана, Грка, Норвежана… Стога, врло је вероватно да негде далеко удобно заваљени седе неки службеници задужени за преслушавање електронских података и помно рангирају противнике: антисемите, антидемократе, антиамериканисте, антимондијалисте, анти…, анти…

Светозар Радишић

поглавље: „Контола људи“ из књиге: „Нестанак Великог брата 2012.“

извор: СРБски ФБРепортер