Римски клуб

Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здрављу и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације. Постојеће институције биће допуњене институцијама за управљање преткризним ситуацијама, чији ће задатак бити да унапред индентификују могуће друштвене кризе и развију програме који ће се са њима суочити.“

Бжежински

Римски клуб се у јавности појавио 1968. године. Основао га је Аурелио Печеи, масон и члан Комитета 300. Био је један од извршних директора“Фијата“, на чијем челу је веома значајни члан Комитета и Билдерберга, Ђовани Ањели. Ањели је један од најмоћнијих људи света, припадник породице која своје корене и моћ има у Црном племству Лондона, Венеције и Ђенове. Римски клуб је дефинисан на састанцима држаним на имању Рокфелерових у Белађу, Италија. Планови Римског клуба су: брига за животну средину, заустављање индустријског развоја на Западу и у земљама Трећег света, контрола популације човечанства и реструктуирање света у пет региона, под контролом једне светске владе. У периоду од 1968. до 1972. године, Римски клуб је постао дефинисано тело научника, заступника „нове науке“, глобалиста, планера будућности и интернационалиста свих могућих усмерења. Печеијева књига „Људски квалитет“ је дефинисала доктрину, коју је касније прихватило и политичко крило НАТО пакта.

Основна идеја Печеија је да се заустави „манија раста“, или како дословно каже, „неконтролисани раст човечанства, енергетска криза, стварни или потенцијални губитак ресурса, деградација животне средине, ширење нуклеарне енергије и повезане последице“.

Римски клуб и његови финансијери су високо организована тела, која раде директно за НАТО пакт. Већина високих функционера Римског клуба пре тога је радила за НАТО. Римски клуб је формулисао све политичке функције и принципе НАТО пакта. Као једна од најважнијих грана за формулисање спољнополитичких ставова Комитета 300 (другу чине билдерберговци), Римски клуб је настао од чланова Моргентау групе, са циљем убрзавања иницијативе за стварање светске владе. Задатак Римског клуба је да створи и прошири идеје постиндустријског доба у Америци, и спроведе читав низ програма контракултуре, као што су дрога, рок музика, секс, хедонизам, сатанизам и наводни покрети за заштиту природе. Зато није чудно да се у управном одбору Римског клуба налазе многи стручњаци за примењену социјалну психологију са „Тависток“ института, „Станфордског института за истраживање“ и „Института за социјалне односе„, као и читав низ стручњака и саветника. Њихов циљ је да се ове идеје усвоје, па чак и да НАТО пакт усвоји доктрину Завере Водолије. У једном разговору, Печеи је генералу Александру Хејгу изнео суштину свог веровања, рекавши да се осећа као реинкарнирани Адам Вајсхаупт. Можда је Печеи идеолог савремених илумината, али оно што је сигурно је да је његово тридесетогодишње деловање на челу Економског савета „Атлантског института“ било кључно у формулисању НАТО стратегије и њеног преласка са локалног, европског, на глобални план. Римски клуб није организација саветодавног типа коју чине научници, како би се то дало закључити на основу њеног претежног састава. Она је права, конспиративна организација, која има конкретна задужења да изазива и управља економским рецесијама и потресима. То је само део тактике на глобалном плану, за озбиљније поремећаје који се припремају у складу са плановима Комитета 300. Римски клуб има раширену мрежу не само института и научника, већ делује и као „држава у држави“. Има своју обавештајну службу, а користи рад Интерпола и Мосада, као и некадашњег КГБ-а, захваљујући великим економским пројектима са СССР-ом, које је започео Ањели.

Од свог оснивања, Римски клуб има за један од основних циљева, рушење уставног поретка Италије, у спрези са свим наднационалним светским центрима моћи. У Италији је имао помоћ лажних масона из Ложе П2 и Црвених бригада, чији терористи су уживали заштиту неких од најмоћнијих италијанских породица и користили њихов новац, утицај и њихове куће за сакривање. Римски клуб је умешан у убиство италијанског премијера Алда Мора, кога су киднаповале Црвене бригаде 1978 године, због његовог опирања „нултој стопи раста“, предвиђеној за Италију и друге индустријске земље. Овај концепт створен је у Комитету 300, а егзекутори су Римски клуб, као нека врста министарства спољних послова, и „Краљевски институт за међународне односе“ . Човек који је директно претио Алду Мору, да прихвати одлуке Римског клуба, био је Хенри Кисинџер, о чему је 1982 године сведочио блиски Моров сарадник, Горадо Гверцони. Наравно, оно што је била сензација у италијанским новинама, није била сензација за велике шампионе демократије, америчке новине, као што су „Вашингтон Пост“ или „Њујорк Тајмс“, које о Гверцонију нису објавили ни реч. Убиством Алда Мора, од стране терористичке групе коју је контролисала парамасонска ложа П2, Италија је постала експериментално подручје, како би се видело којом брзином се може изазвати хаос и политичка криза у земљи. Сем тога, Италија је седиште Католичке цркве, коју треба уништити заједно са свим великим религијама. Такође, ту живе неке од најмоћнијих олигархијских породица, које припадају Црном племству. Италија је земља улаза дроге из Ирана и Либана у Европу, што је најважнији трговински артикал Комитета 300. Активну улогу у ликвидацији Мора и испуњењу планова Комитета 300 одиграо је тадашњи амерички амбасадор у Риму, Ричард Гарднер, који је блиско сарађивао са Бетином Краксијем, значајним чланом Римског клуба и НАТО пакта. Кракси је, као премијер, успео да нанесе прве озбиљне ударце структури Католичке цркве у Италији, инаугуришући закон о разводу и абортусу, што је изазвало далекосежне последице, не само на плану религије. У јуну и јулу 1982 године, Елеонора, супруга Алда Мора, посведочила је на суду да су и њој претили смрћу. Њеном мужу је претила „политичка личност из врхова Сједињених Држава“, која је дословце рекла: „Или ћете престати са спровођењем своје политичке линије, или ћете за то дебело платити.“

Римски клуб, радећи по инструкцијама Комитета 300, стоји иза кажњавања пакистанског председника, генерала Зиа Ул Хака, због уплитања у рат у Авганистану. Авион председника Ул Хака, у коме се налазила и делегација војне обавештајне службе САД-а, на челу са бригадним генералом Хербертом Васомом, оборен је ракетом. Кисинџер и Римски клуб су криви за смрт и претходног председника Пакистана. Али Бута. У белешкама прокријумчареним из затвора, Буто је записао да му је Кисинџер оштро претио: „Направићу од вас ужасан пример, ако будете наставили са својом политиком уздизања земље.“

И поред упозорења, Буто је направио грешку, коју Римски клуб није могао да му опрости. Хтео је да од Пакистана створи нуклеарну силу. То је била претња за Израел и његову улогу контролора Блиског Истока. Државни удар и каснију ликвидацију Али Бута, извео је Зиа УИ Хак, члан „Савета за међународне односе“, још једне јаке организације Новог светског поретка. Заинтересованост Римског клуба за нуклеарни програм Пакистана, имало је један врло битан разлог. Римски клуб је промотер заштите природе, „зелених“ и других покрета, који штите свет од нуклеарне енергије. Клуб је деценијама финансирао овакве организације широм света. Међутим, разлози су много прозаичнији, а брига за човечанство чисто лицемерје. Ако земље Трећег света дођу до извора јефтине енергије, то ће ојачати њихову независност и излазак из канџи „Међународног монетарног фонда“, што би било катастрофално за планове Римског клуба и Комитета 300. Сиромашни морају да остану сиромашни, како би били извор израбљивања у корист „развијених“ земаља. Специјализовани институти Римског клуба у стању су да добију и ураде развојне пројекте највишег нивоа, а то је управо оно што желе, како би кроз њих пласирали своје идеје. Један од карактеристичних примера је пројекат који је НАСА наручила од „Тависток“ института, да се утврди како ће свемирски програм утицати на америчко јавно мњење. „Тависток“ је пројекат делегирао даље, „Станфордском институту за истраживање“ и „Ранд корпорацији“. Истраживање је показало да свемирски програм НАСА изузетно повољно утиче на широке слојеве становништва, почев од предавања на универзитетима и школама, до ширења интересовања за разне области науке, кроз новине, књиге, филм и телевизију. Препоручено је да се заустави даљи НАСА програм. Римски клуб је одмах реаговао. У Довилу, у Француској, организована је конференција, на којој су и званичници НАТО-а имали своју улогу, са циљем да се заустави технолошки и индустријски прогрес САД-а! У то време се појавила књига Збигњева Бжежинског, „Технотронска ера“, и нова књига Аурелија Печеија, „Провалија пред нама“. Печеи поново инсистира на (недоказаној) поставци да ће у будућности доћи до хаоса, уколико светом не влада једна светска влада, Такође је и овом приликом био против националне државе, тврдећи да њихово постојање делује деструктивно на развој људског рода. Уместо тога, понудио је „колективну одговорност“. У многим својим говорима и јавним наступима, Печеи је инсистирао на тези да је „национализам као канцер у човеку“.

Његов сарадник и истомишљеник, Ервин Ласло, аутор је једног од кључних докумената Римског клуба, названог „Циљеви човечанства“, у коме су кључне тезе напад на индустријску експанзију и пораст становништва. Члан Римског клуба, Харланд Кливленд, аутор је извештаја, којег као да је писао Адолф Хитлер, у вези решења „јеврејског питања“. Кливленд предлаже да земље Трећег света, саме између себе, одлуче чије становништво треба смањити. Један од примењених рецепата Комитета 300 је да се становништво подсахарског региона намерно, изгладњивањем, десеткује. Оваквој „политичкој теорији“ није потребан коментар. Суштина је у одузимању природних ресурса „неспособним нацијама“ и ускраћивање могућности земљама Трећег света, да развијају пољопривреду и индустрију. Уколико не прихвате концепт „глобалног планирања“, који не иде у корист тих држава, онда ће потонути у споља изазвану кризу и хаос. Овај концепт је доследно примењен у арапско-израелском рату, 1973. године, како би се оштро истакла опасност да светским ресурсима нафте не могу управљати те земље, већ глобални контролори. Наравно, овај контролор је Комитет 300, који своје деловање правда наводном забринутошћу за угроженост ресурса и сигурност света. Какав цинизам. Потпуно је у складу са њиховом основном политичком доктрином, по којој тајно изазивају конфликте, а онда их јавно решавају у сопствену корист.

Комитет 300 је наредио Римском клубу да искористи пољски национализам, како би генерисао економску кризу, која ће довести до политичке дестабилизације земље. Солидарност је творевина Збигњева Бжежинског. Он је изабрао име за „раднички синдикат“, као што је изабрао и његове активисте и организаторе. Солидарност није раднички покрет, иако је деловање започело у бродоградилишту у Гдањску. То је политичка организација, помагана из иностранства, да доведе до политичких промена у Пољској. Већина вођа Солидарности су потомци Јевреја бољшевика из Одесе. Познати су као агресивни антикомунисти. Помоћ из иностранства подразумевала је и „саветничку“ улогу Џефрија Сакса, чије реформе ће Пољску претворити у економског роба САД-а. Оно што ће САД чинити у будућности, изложено је у књизи Збигњева Бжежинског, „Технотронска ера“, коју је написао за потребе Римског клуба. Без увијања, он износи основну тезу да Америка улази у еру која не личи на ништа што јој је претходило. То је технотронска ера, која лако може постати диктатура. По оцени Бжежинског, америчко друштво је сада у „информатичкој револуцији, чије је тежиште на забави, спектаклима за гледаоце (засићено телевизијским покривањем спортских догађаја), који постају опијум за бесциљну масу“. Некада је религија била опијум за масе. Данас је то забава, спорт, секс, музика и дроге. Бжежински предвиђа: „Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здравију и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације. Постојеће институције биће допуњене институцијама за управљање преткризним ситуацијама, чији ће задатак бити да унапред индентификују могуће друштвене кризе и развију програме који ће се са њима суочити.“

Из овог концепта је касније развијена ФЕМА. Не треба заборавити да је Бжежински један од водећих чланова Римског клуба, Комитета 300, члан „Савета за међународне односе“ и припадник пољског Црног племства. Римски клуб се посебно ангажовао на спровођењу политике Комитета 300 у Јужној Америци. У првом реду је то био грађански рат у Салвадору. за који је разрађен план. по коме је то требало да буде нови тридесетогодишњи рат. План је носио безазлено име, „Андски план“, а за његово спровођење био је надлежан Хенри Кисинџер. Поларизација Северне и Јужне Америке био је план Комитета 300. Кисинџер је био извршилац, а један други члан Комитета, Вили Брант, немачки канцелар и председник Социјалистичке интернационале, био је главни координатор и финансијер рата у Салвадору. Његов штићеник, који је на политичку сцену ступио као посредник у име Римског клуба, био је Фелипе Гонзалес, каснији председник владе Шпаније. Даље растакање Јужне Америке такође је спровео Комитет 300. Ова организација подстакла је рат око Фокландских острва, између Аргентине и Велике Британије, праћен сменом власти у Аргентини, економским хаосом и политичким потресима. План је разрађен у Кисинџеровој фирми Kisindžer Asosijejts, под вођством искусног лорда Карингтона, једног од чланова из самог врха Комитета 300. Фокландски рат проузроковао је штету и другим земљама Јужне Америке, у првом реду Мексику. Аргентина и Мексико су сарађивали на атомском програму, а Мексико је имао врло амбициозне развојне планове. базиране на јефтиној атомској енергији. Римски клуб је у периоду од 1986. до 1991. године, успео да заустави извоз нуклеарне технологије земљама у развоју, изузимајући Израел, са оправдањем да је то еколошки опасна технологија. То је нанело штету многим земљама. Што се тиче Мексика, остварен је стратешки циљ да ова земља остане сиромашни извор радне снаге, која тобоже илегално ради у Америци, као и да се искористе резерве нафте коју Мексико има, што је основни циљ нафташког лобија у сенци Римског клуба. Од стотина научника у САД-у, који раде под контролом Римског клуба, име Бернарда Левина није на листи познатих и славних. Али он је изузетно важан, као творац планова, којима су рушени режими у Ирану, Филипинима, Јужној Африци, Никарагви и Јужној Кореји. Силазак са власти иранског шаха Пахлавија ишао је по плану, који су разрадили Бернард Левин и Ричард Фалк, а супервизор је био Роберт Андерсон из Аспен института. Левин је аутор књиге „Временске перспективе и морал“, коју је писао за потребе Римског клуба. У књизи разматра начине сламања морала нација и појединаца.

„Једна од главних техника за сламање морала, кроз стратегију терора, садржи се у следећој тактици: држати особу у незнању око тога где је и шта може да очекује. Уз то, ако честе осцилације између оштрих дисциплинских мера и обећања о добром третману, заједно са ширењем контрадикторних вести, чине структуру ситуације нејасном, тада појединац престаје да схвата да ли неки план води ка циљу или не. Под овим условима, чак и они појединци који имају јасне циљеве и спремни су на ризике, остају парализовани јаким унутрашњим конфликтом око тога шта да ураде.“

Деморализација има за циљ прихватање понуђених решења, без обзира каква су. Тада се обично прихватају решења која нуди „ауторитет“. Или „харизма“. Овај принцип најчешће примењују наводни спасиоци нације, лажне месије и они који знају боље од других шта је добро за њих. Хомеини је годинама припреман од стране МИ6 (британске обавештајне службе) у Паризу, како би се појавио као спасилац и харизматски вођа. Борис Јељцин је из сличне школе. Римски клуб је водио кампању против хришћанских цркава, стварајући у њиховим редовима фундаменталисте и телевизијске проповеднике, који су се успешно борили за ционистички Израел. Када је почела агресија на Ирак, по свом карактеру геноцидна, сви медији у Америци су преплављени емисијама које су оправдавале „праведан хришћански рат против Ирака“. Проповедник Бил Грахам се молио заједно са председником Џорџом Бушом, непосредно пре него што су „томахавци“ и авиони полетели на Ирак. Ово лицемерно хришћанство показује само колико га мало има у срцима оних, који шаљу смрт другима. Показује и генерално стање духа у Америци, у којој је Римски клуб успешно спровео своје циљеве. Кључни човек Римског клуба у Америци је сенатор Клејбом Пел. Ту су још и Френк М. Потер, председник сенатског поткомитета енергије, Волтер А. Хан из конгресне службе за истраживање, Ен Четам и Даглас Рос, угледни економисти. Многи чланови Римског клуба су у исто време чланови и других институција и друштава: Дејвид Рокфелер из „Cejz Menhetn banke“; Габријел Хејг из „Hanover Trast banke“; Милтон Кац из „Фордове фондације“; Вили Брант, председник Социјалистичке. интернационале, агент КГБ-а и члан Комитета 300; Ирвинг Блустоун, председник Извршног одбора „Синдиката радника аутоиндустрије“; Расел Трејн, председник америчког огранка Римског клуба и „Светског фонда природе“ принца Филипа, супруга енглеске краљице; Елизабет Миџли, продуцент „ЦБС“-а; Б. Р. Гифорд, директор „Расел Сејџ фондације“; Гвидо Голдман са „Аспеновог института“; Аверил Хариман (сада покојни), изузетно цењени члан Комитета 300, директна веза Комитета са Кремљом и Белом кућом, чију позицију је наследио Кисинџер; Јозеф Ретингер, један од твораца Билдербершког клуба, његов организатор и спиритус мовенс, иначе језуита и масон тридесет и трећег степена. Ту је и Кетрин Грахам, власница „Вашингтон Поста“; Пол Г. Хофман из „Њујоршког животног осигурања“, једног од највећих америчких осигуравајућих друштава; и већ споменути амерички амбасадор у Италији, Ричард Гарднер, ожењен у једној од најстаријих породица Црног племства Венеције, што му је одмах отворило врата Беле Куће. Римски клуб такође управља и стотином часописа широм света. Стоји иза, или помаже, небројене институте, као што то ради и „Тависток“ институт, како би кроз њихов рад формирао јавно мњење у вези одређених питања. Најпознатији од ових института су „Хуверов институт“ и „Херитиџ фондација“.

Један од оснивача Римског клуба, Аурелио Печеи, у својој књизи „Бездан пред нама“, разоткрива право лице Римског клуба, заправо Комитета 300. У књизи цитира речи Феликса Ђержинског, оснивача и првог шефа Чеке, које је овај изрекао у разговору са Сиднијем Рејлијем. Рејли је био агент МИ6 у Русији, за време Октобарске револуције. Тамо је у име Комитета 300 био помоћник Лењину и Троцком. Феликс Ђержински каже: „За мене људи нису ништа друго него мозак на једној страни, а фабрика гована на другој.“